-PI­ŠE: Va­si­li­je Mar­ko­vić

Da­ni­lo I (Ze­ko Ma­li, Nje­gu­ši, 25. V 1829 – Ko­tor, 1. VI­II 1860.), knjaz cr­no­gor­ski, na­sled­nik vla­di­ke Pe­tra II, ni­je se za­vla­i­čio, ne­go se pro­gla­sio svje­tov­nim knja­zom Cr­ne Go­re.
Sma­tra­ju­ći sta­nje po­vre­dom svog su­ve­re­ni­te­ta, Tur­ci na­pad­nu Da­ni­la (1851). In­ter­ven­ci­jom Ru­si­je i Austri­je ne­pri­ja­telj­stva su pre­ki­nu­ta.
Knjaz Da­ni­lo I na­sto­ji da učvr­sti cen­tral­nu vlast, us­po­sta­vlja stal­nu voj­sku, ob­ja­vlju­je Op­šti za­ko­nik cr­no­gor­ski i brd­ski i po­di­že ško­le.
Bo­re­ći se pro­tiv svo­jih lič­nih ne­pri­ja­te­lja i sa­mo­vo­lje ple­men­skih gla­va­ra i re­for­mi, po­stu­pao je su­ro­vo. Ni­je pre­zao ni od la­ži, kad mu je po­treb­no. Po usto­li­če­nju, knjaz Da­ni­lo je ne­nad­no ba­nuo u ku­lu Mar­ko­vi­ća, i tu pre­no­ćio. Obe­ćao je da će oka­či­ti na pr­sa dva­na­est zlat­nih Obi­li­ća me­da­lja. Pra­vi raz­log po­sje­te knja­za Sti­je­ni bio je da go­spo­dar iz­vi­di ko­ji su Pi­pe­ri išli kod Pa­še ska­dar­skog i no­si­li mu da­ro­ve. Na­kon što su po­gla­va­ri pi­per­ski pre­do­či­li knja­zu pra­ve kriv­ce, Ze­ko Ma­li na­re­di da im se po­pa­le pi­per­ske ku­će.
Kad se vr­nuo na Ce­ti­nje knjaz je za­bo­ra­vio svo­je obe­ća­nje.
Još stra­šni­ja pi­zma knja­za Da­ni­la ob­ru­ši­la se na ple­me Ku­či, zbog to­ga što je ple­me od­bi­lo da pla­ća po­rez. Knjaz na­re­di svom bra­tu Mir­ku da po­ha­ra Ku­če, da ih sve po­pa­li i met­ne pod nož, čak i svu mu­šku dje­cu. Taj po­kolj Ku­ča se zbio 1852. go­di­ne.
Ze­ko Ma­li je or­ga­ni­zo­vao ba­ha­na­li­je u ma­na­sti­ru Ostrog. Po­zvao je že­ne da do­đu bez svo­jih mu­že­va, i tu ih na­či­sto obeš­ča­stio. To mu je do­šlo gla­ve.
U vri­je­me Pa­ri­skog kon­gre­sa (1856) na­sto­ji da Cr­noj Go­ri bu­de pri­zna­ta ne­za­vi­snost. Tra­ži po­moć od Na­po­le­o­na III. Po­ma­že po­bu­nje­ni­ke u Her­ce­go­vi­ni. Ostva­rio je bli­sta­vu po­bje­du nad Tur­ci­ma (1858) na Grav­cu.
Bio je ože­njen Da­rin­kom Kve­kić, iz Tr­sta.
Ubio je Da­ni­la I, zbog osve­te To­dor Ka­dić, u Ko­to­ru.
Ni­ko­la I (Nje­gu­ši, 7. X 1841. – Cap d’An­ti­bes, Fran­cu­ska, 1. III 1921), knjaz i kralj Cr­ne Go­re. Knjaz Da­ni­lo je od­re­dio za svo­ga na­sled­ni­ka Ni­ko­lu, a Skup­šti­na gla­va­ra po­tvr­di za knja­za po­sli­je Da­ni­lo­ve smr­ti.
Ni­ko­la je sa Sr­bi­jom sklo­pio spo­ra­zum za rat pr­o­tiv Tur­ske, te je u ra­tu 1876 – 78. bio vr­hov­ni ko­man­dat cr­no­gor­ske voj­ske.
Za uspjeh nje­go­ve spolj­ne po­li­ti­ke pre­sta­vlja od­lu­ka Ber­lin­skog kon­gre­sa 1878. go­di­ne o te­ri­to­ri­jal­nom pro­ši­re­nju Cr­ne Go­re.
Po­sli­je ra­ta na­sta­vlja da vla­da auto­krat­ski, zbog če­ga je iza­zvao opo­zi­ci­ju pro­tiv se­be.
Imao je ve­li­ki voj­vo­da Mir­ko, ro­di­telj Ni­ko­lin, ve­li­ke mu­ke sa njim, po­što se za­lju­bio u svo­ju sna­hu po­sli­je Da­ni­lo­ve smr­ti. Voj­vo­da Mir­ko na­ru­čio je da mu do­ve­du po­zna­tog struč­nja­ka iz Pa­ri­za, da ga od­u­či od lju­ba­vi, kad ni­je po­mo­ga­lo, Mir­ko se od­lu­či da pro­tje­ra iz Cr­ne Go­re Da­rin­ku Kve­kić.
Ni­ko­la se ože­nio Mi­le­nom (Do­brom), iz po­ro­di­ce Vu­ko­tić. Ima­li su de­se­to­ro dje­ce, od če­ga mu­ških na­sled­ni­ka dvo­ji­cu.
Ni­ko­la se pro­gla­sio za kra­lja 1910. Bio je vr­hov­ni ko­man­dant u Bal­kan­skim ra­to­vi­ma i Pr­vom svjet­skom ra­tu. U ja­nu­a­ru 1916. na­pu­šta Cr­nu Go­ru i emi­gri­ra u Fran­cu­sku. De­tro­ni­zi­ran je u no­vem­bru 1918. Ovaj „car ju­na­ka” po­bje­že, i osta­vi ju­na­ke da gi­nu umje­sto nje­ga. Kre­nuo je va­po­rom iz Ri­je­ke Cr­no­je­vi­ća, sa dva čam­ca, ali su Šip­ta­ri opljač­ka­li čam­ce, te se mo­gu upu­tio bez čam­ca na da­lje pu­to­va­nje. Ni­je ša­la, Austro­u­gar­ska mo­nar­hi­ja kre­nu­la je da oku­pi­ra ma­le­nu Cr­nu Go­ru.
U to­ku svo­je vla­da­vi­ne Cr­nom Go­rom, ko­ja tra­je če­de­set i osam go­di­na, Ni­ko­la I je po­či­nio mno­ga zlo­dje­la.
Po­zna­ti­ja Ni­ko­li­na dje­la su Bal­kan­ska ca­ri­ca, Haj­da­na, Knjaz Ar­va­nit, Pje­snik i vi­la, No­va ko­la.
Kralj Ni­ko­la, po­sli­je po­sled­njih ra­to­va, sa­hra­njen je na Ce­ti­nju.
Ka­da je ostao bez pre­sto­la ni­je mo­gao da se po­mi­ri sa tim, sa­da de­tro­ni­zi­ra­ni, go­spo­dar Ni­ko­la.
Sr­bi­jan­ska voj­ska bi­la je pri­mo­ra­na da se po­vu­če pre­ko Moj­kov­ca, Pro­kle­ti­ja i Al­ba­ni­je, na Krf. Osta­lo je mno­go lju­di u Al­ba­ni­ji, ko­je bi­le žr­tve I svjet­skog ra­ta. Cr­no­gor­ska voj­ska im je ču­va­la od­stup­ni­cu na Moj­kov­cu.
Ubr­zo je buk­nu­la u Ru­si­ji Ok­to­bar­ska re­vo­lu­ci­ja, ko­ju pred­vo­di V. I. Iljič-Le­njin.
Krf­ska de­kla­ra­ci­ja bi­la je pr­vi za­jed­nič­ki akt sr­bi­jan­ske vla­de i Ju­go­slo­ven­skog od­bo­ra, ob­ja­vljen 1917. na Kr­fu. De­kla­ra­ci­ju su pot­pi­sa­li pred­sjed­nik srp­ske vla­de Ni­ko­la Pa­šić i pred­sjed­nik Ju­go­slo­ven­skog od­bo­ra An­te Trum­bić. Krf­sku de­kla­ra­ci­ju pri­hva­tio je i Cr­no­gor­ski od­bor. Na­čin Uje­di­nje­nja od 1. XII 1918. i do­no­še­nja Vi­dov­dan­skog usta­va iz­vr­še­ni su, pod ko­mand­nom di­na­sti­jom Ka­ra­đor­đe­vi­ća, pro­tiv de­mo­krat­skih prin­ci­pa.
Ju­go­sla­vi­ja se uje­di­nju­je, pr­vo kao SHS,a za­tim Kra­lje­vi­na Ju­go­sla­vi­ja. Cr­na Go­ra je do­bi­la na­ziv Zet­ska ba­no­vi­na. Pra­vi Cr­no­gor­ci ni­kad se sa tim na­zi­vom mi­ri­li.
Kralj Alek­san­dar I (Ce­ti­nje, 17. XII 1888. Mar­selj, 9. X 1934.) voj­nič­ko obra­zo­va­nje ste­kao je u Sr­bi­ji i Ru­si­ji. Na­kon smr­ti Pe­tra I, po­sta­je kralj Ju­go­sla­vi­je 17. VII 1921. Ju­go­slo­ven­ski kra­ljev­ski re­žim, uz do­bra­nu po­moć kra­lja Alek­san­dra, de­ker­tom Ob­zna­na (1920) i Za­ko­nom o za­šti­ti dr­ža­ve (1921) pro­gla­sio je sva­ku ko­mu­ni­stič­ku ak­tiv­nost pro­tiv­za­ko­ni­tom. Ko­mu­ni­stič­ka par­ti­ja Ju­go­sla­vi­je bi­va pri­nu­đe­na da pre­đe u ile­ga­lu. To je osta­lo do II svjet­skog ra­ta.
Vi­dov­dan­skim usta­vom od 1921.g. kralj Alek­san­dar kao vla­dar do­bi­ja ta­ko ši­ro­ka ovla­šće­nja, da bi uki­nuo Ustav 6. I 1929. Kralj je do­nio no­vi Ustav u sep­tem­bru 1931., iz­ra­zi­to cen­tra­li­stič­ki i an­ti­de­mo­krat­ski.
Kralj je za­veo mo­nar­ho­fa­ši­stič­ku dik­ta­tu­ru, ko­ja se svom si­li­nom obo­ri­la na Ko­mu­ni­stič­ku par­ti­ju Ju­go­sla­vi­je.
Ubi­jen je u aten­ta­tu 9. X 1934. u Mar­se­ju, pri­li­kom slu­žbe­ne po­sje­te Fran­cu­skoj. Osta­la je za­pi­sa­na ol­fo po­sve­ta: Bog da ču­va Ju­go­sla­vi­ju!
Pri­pre­ma II svjet­skog ra­ta uve­li­ko tra­je Hi­tler i Mu­so­li­ni ostva­ra­ju svo­je za­mi­sli. Ju­go­sla­vi­ja po­sta­je član Troj­nog pak­ta.
Po­sli­je smr­ti kra­lja Alek­san­dra do­la­ze na red knez Pa­vle, R. Stan­ko­vić i I. Pe­ro­vić (čla­no­vi Na­mje­sni­štva).
Pe­tar II, pri­je pu­no­ljet­stva, u pu­ču 27. III 1941., pre­u­zeo od na­mje­sni­ka kra­ljev­sku vlast. Nje­mač­ka je bom­bar­do­va­la Be­o­grad, kao otvo­re­ni grad, 6. IV 1941.
Kralj Pe­tar je po­bje­gao s vla­dom u Lon­don. Za vri­je­me ra­ta dao je po­vje­re­nje iz­daj­ni­ci­ma, na če­lu sa Dra­žom Mi­ha­i­lo­vi­ćem, ko­je­ga u ja­nu­a­ru 1942. ime­nu­je „mi­ni­strom voj­ske, mor­na­ri­ce i va­zdu­ho­plo­vlo­sta”. Kad je vi­dio da su se pro­mi­je­ni­le pri­li­ke, od­u­zeo je kralj D. Mi­ha­i­lo­vi­ću zva­nje đen­ra­la.
Usta­vor­na skup­šti­na je do­ni­je­la od­lu­ku da se od­u­zi­ma kra­lju Pe­tru pra­vo na po­vra­tak u ze­mlju i sva pra­va ko­ja pri­pa­da­ju Ka­ra­đor­đe­vi­ći­ma.
Uda­ljih se od te­me.
(NA­STA­VI­ĆE SE)