-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Po­red glav­nih pred­me­ta, Si­mi­će­vo gim­na­zij­sko obra­zo­va­nje sa kuć­nim pro­fe­so­ri­ma bi­lo je do­pu­nje­no in­ten­ziv­nim uče­njem nje­mač­kog je­zi­ka, na ko­me je učio ze­mljo­pis i isto­ri­ju Tur­ske. Tih go­di­na nje­go­ve se­stre su do­bi­le gu­ver­nan­tu iz Be­ča, sa ko­jom su svi u ku­ći go­vo­ri­li nje­mač­ki. Po­če­tak jav­nog ško­lo­va­nja u 3. raz­re­du gim­na­zi­je za Si­mi­ća je ozna­čio iz­la­zak iz kuć­ne pre­za­šti­će­no­sti i su­o­ča­va­nje sa re­al­nim svi­je­tom, ko­je ni­je uvi­jek bi­lo la­ko i bez­bol­no. U od­bra­ni sop­stve­nog in­te­gri­te­ta on je pri­bje­ga­vao opro­ba­nom, dje­čač­ki na­iv­nom, sred­stvu stvr­sta­va­nja lju­di u do­bre i zle. Već na pre­la­sku u sle­de­ći raz­red gim­na­zi­je u po­ro­di­ci su po­če­li raz­go­vo­ri o nje­go­vom od­la­sku na ško­lo­va­nje u ino­stran­stvo. Iz­gle­da­lo im je da su bur­ne po­li­tič­ke pri­li­ke 1858. i po­vra­tak Obre­no­vi­ća do­vo­ljan raz­log za na­sta­vak obra­zo­va­nja na ne­kom stra­nom uni­ver­zi­te­tu. Već ta­da su sla­va i ugled Haj­del­ber­ga za­o­ku­plja­li svu nje­go­vu pa­žnju i am­bi­ci­je. O ovom uni­ver­zi­te­tu mno­go je slu­šao od Mi­la­na Pe­tro­ni­je­vi­ća, a či­ta­nje put­nič­kih pi­sa­ma sta­ri­jih pi­to­mac is­pu­ni­lo ga je ve­li­kim oče­ki­va­nji­ma, ko­ja ga ka­sni­je go­di­na­ma ni­je­su na­pu­šta­la.
Pre­la­zak na Li­cej u dru­goj po­lo­vi­ni 1858. do­ži­vio je kao pre­kret­ni­cu i po­če­tak svog du­hov­nog pre­o­bra­ža­ja. Pro­ši­ri­va­nje oba­vje­šte­nja o svi­je­tu o zna­nji­ma iz fi­zi­ke, zo­o­lo­gi­je i psi­ho­lo­gi­je upu­ći­va­lo ga je na raz­mi­šlja­nja o na­u­ci. Ne upu­šta­ju­ći se u pre­ci­zni­ja ob­ja­šnje­nja svo­jih po­gle­da, Đor­đe Si­mić je na­veo da je „dru­gim oči­ma po­čeo da po­sma­tra čo­vje­ka i pri­ro­du, nji­hov od­nos, dok mu je psi­ho­lo­gi­ja osli­ka­la čo­vje­ko­ve mo­ći, pro­mje­ne i raz­li­či­to­sti”. Sklon da za­pi­su­je raz­mi­šlja­nja o se­bi, is­ti­cao je vi­so­ki po­let du­ha ko­ji ga uz­no­si ka sve­mu što je li­je­po, čud­no­va­to i skop­ča­no s opa­sno­sti­ma. Uvje­re­nje o sop­stve­noj je­din­stve­no­sti, ko­je je svo­je­stve­no mla­dim go­di­na­ma, bi­lo je pro­že­to sum­njom i stra­hom da će zre­li­je go­di­ne sve to pro­mi­je­ni­ti. To­kom ško­lo­va­nja na Li­ce­ju naj­ja­či uti­sak na nje­ga osta­vi­li su Đu­ra Da­ni­čić, ko­ji je br­zo po­ti­snuo nje­gov ot­por pre­ma no­vom pra­vo­pi­su, i Jo­sif Pan­čić, či­je su na­uč­ne ljet­nje eks­kur­zi­je otvo­ri­le no­vi svi­jet sa­zna­va­nja i dru­že­nja. Krug lju­di sa ko­ji­ma je us­po­sta­vio pri­ja­telj­ski od­nos ni­je bio ve­lik. Ci­je­nio je ne­ke od ko­le­ga sa Li­ce­ja, ali iz­gle­da da ni sa kim ni­je bio po­seb­no bli­zak. U se­dam­na­e­stoj go­di­ni po­čeo je da po­sje­ću­je ba­lo­ve, bio je na­krat­ko za­si­je­njen lje­po­tom dje­vo­jač­kih ha­lji­na i oza­re­nih li­ca, ali je ubr­zo uvi­dio svu is­pra­znost ovih sve­ča­no­sti. Tih li­cej­skih go­di­na, osim po­ro­di­ce i srod­ni­ka, naj­če­šće je vi­đao Je­vre­ma Mar­ko­vi­ća. Pred za­vr­še­tak naj­vi­še ško­le u Sr­bi­ji Si­mić je imao ja­san plan za svo­ju bu­duć­nost. Naj­vi­še su ga pri­vla­či­le dr­žav­ne na­u­ke i pra­vo, za­to što je vje­ro­vao da za njih ima sklo­no­sti. Nje­go­vi ci­lje­vi i ide­a­li u po­čet­ku su dje­lo­va­li su­vi­še skrom­no, jer su mu u pr­vom pla­nu bi­le že­lje da po­sta­ne po­šten i pra­ve­dan čo­vjek, ro­do­ljub, drug i sre­ćan su­prug i otac. Pra­ve­ći pla­no­ve pred po­la­zak na stu­di­je u Ber­lin, on je pro­ši­rio svo­je ži­vot­ne pri­o­ri­te­te na da­lje usa­vr­ša­va­nje i uče­nje, sti­ca­nje spolj­ne ugla­đe­no­sti i ot­me­nog po­na­ša­nja, ka­ko bi se pri­pre­mio za dr­žav­ni­ka. Ide­je o slu­že­nju ze­mlji i ču­va­nju do­sto­jan­stva ime­na ko­je je no­sio ne­pre­sta­no je is­ti­cao.
Fran­cu­ska pre­sto­ni­ca „uzor-va­roš” ka­ko su je na­zi­va­li srp­ski pi­tom­ci, bi­la je od kra­ja če­tr­de­se­tih go­di­na stu­dent­sko sre­di­šte Sr­ba u ko­je je dr­ža­va sla­la tre­ći­nu svo­jih „bla­go­de­ja­na­ca”. Ve­ći­na se ško­lo­va­la na Sor­bo­ni, a za stu­den­te ko­ji su se obra­zo­va­li na stra­nim uni­ver­zi­te­ti­ma sop­stve­nim sred­stvi­ma, Pa­riz je bio ne­za­o­bi­la­zni uni­ver­zi­tet­ski grad. Nji­ho­va za­sje­nje­nost ve­le­gra­dom, ko­ji se to­li­ko raz­li­ko­vao od mir­nog stu­dent­skog ži­vo­ta u Švaj­car­skoj ili u ma­njim nje­mač­kim uni­ver­zi­tet­skim cen­tri­ma, bi­la je ogrom­na. U zi­mu i pro­lje­će 1865. go­di­ne u Pa­ri­zu su se po­red Đor­đa Si­mi­ća za­te­kli Jo­van Mak­si­mo­vić i Jo­van Ava­ku­mo­vić. Svi su bi­li upi­sa­ni na ško­lu pra­va i ži­vje­li su u odvo­je­nim sta­no­vi­ma u bli­zi­ni Sor­bo­ne, kod Luk­sem­bur­škog par­ka. U fran­cu­skoj pre­sto­ni­ci je bo­ra­vio i Pe­tar Ka­ra­đor­đe­vić. Si­mić ga je po­sje­tio dva pu­ta to­kom stu­di­ja, ali se uz­dr­ža­vao od če­šćih su­sre­ta sa njim, jer se, kao i osta­li srp­ski stu­den­ti, bo­jao „da ne bu­de iz­lo­žen ne­po­volj­nim po­sle­di­ca­ma za bu­du­ću ka­ri­je­ru”. Si­mić je ostao u Pa­ri­zu do kra­ja lje­ta 1866. go­di­ne. Ta­da su uob­li­če­na nje­go­va li­be­ral­na gle­di­šta i po­stao je pra­vi evrop­ski li­be­ral. U Pa­ri­zu se upo­znao s Edu­a­rom La­bu­le­om, jed­nim od te­o­re­ti­ča­ra fran­cu­skog li­be­ra­li­zma. Nje­go­va is­ku­stva, raz­mi­šlja­nja i ras­po­lo­že­nja to­kom tih pa­ri­skih mje­se­ci osta­la su ne­za­bi­lje­že­na. O nji­ma je osta­vio sa­mo krat­ke, oskud­ne za­pi­se u ru­bri­ci Efe­me­ris, u ko­joj je na kra­ju svog Dnev­ni­ka bi­lje­žio naj­va­žni­je do­ga­đa­je u ži­vo­tu. Mo­že se na­slu­ti­ti da je za nje­ga is­pla­ni­ra­ni ži­vot­ni put, ko­ji je od­go­va­rao po­ro­dič­nim že­lja­ma, po­čeo da se ostva­ru­je kra­jem stu­di­ja u Pa­ri­zu. Do­bi­ja­nje dr­žav­ne slu­žbe i pro­še­vi­na Je­le­ne Ka­ra­đor­đe­vić, kćer­ke knez Alek­san­dra, obe­ća­va­li su do­bru po­la­znu osno­vu za uspje­šan ži­vot. Za­vje­sa ko­ja je skri­va­la mo­ti­ve, ve­ze i sam do­ga­đaj mo­žda ni­ka­da ne bi bi­la raz­mak­nu­ta da ni­je­su sa­ču­va­na vje­re­nič­ka pi­sma bu­du­ćih su­pru­žni­ka.
(NA­STA­VI­ĆE SE)