-PI­ŠE: Va­si­li­je Mar­ko­vić

Mi­tro­po­lit Pe­tar je lič­no po­šao u na­rod i kr­sta­re­ći po na­hi­ja­ma, od ple­me­na do ple­me­na, za­va­đe­ne mi­rio, po­sr­nu­le bo­drio, ma­lo­du­šne ku­ra­žio.
Go­di­ne 1796. po­tu­kao je Mah­mut pa­šu Bu­ša­tli­ju na Kru­si­ma. Bu­ša­tli­ja, ne mi­re­ći se sa po­ra­zom, po­ku­pi ve­li­ku voj­sku ri­je­šen da sa­svim po­ko­ri Cr­nu Go­ru. Vla­di­ka Pe­tar sa svo­jim Cr­no­gor­ci­ma pred­u­hi­tri ga u Lje­šan­skoj na­hi­ji, u Kru­si­ma. Opet na če­lu hra­brih rat­ni­ka, sa po­ve­za­nom bi­je­lom bra­dom, do no­gu po­tu­ku Tur­ke, i sa­bljom po­si­je­ku Mah­mud pa­šu.
Na­kon pro­pa­sti Mle­tač­ke re­pu­bli­ke, Na­po­le­on ustu­pi Austri­ju, Dal­ma­ci­ju i Bo­ku. Vla­di­ka Pe­tar po­ve­de svo­je rat­ni­ke, ko­ji oslo­bo­de Bu­dvu i okol­no Pri­mor­je. Po na­lo­gu ru­skog dvo­ra mo­rao je ta pod­ruč­ja ustu­pi­ti Austri­ji iste go­di­ne. Vla­di­ka Pe­tar sa­zo­ve Skup­šti­nu gla­va­ra na Ce­ti­nju (15.2.1806), ko­ja od­lu­či da se Cr­no­gor­ci i Bo­ke­lji od­u­pru oruž­jem fran­cu­skoj in­va­zi­ji. Uspje­šnim ra­to­va­njem uz po­moć ru­ske flo­te, za­u­zmu ci­je­lu Bo­ku. Cr­no­gor­ci do­pru do Du­brov­ni­ka i op­ko­le ga. No, u to­me bi sklo­plje­no pri­mir­je. Bo­ka opet osta­ne Fran­cu­zi­ma. Tek na­kon kra­ha Na­po­le­o­no­vih ar­mi­ja u Ru­si­ji 1812. stva­ri su do­šle na svo­je mje­sto.
Osta­li svi­jet ne mi­ru­je. Sa­vez ko­mu­ni­sta, me­đu­na­rod­no rad­nič­ko udru­že­nje sa­mo taj­no, u no­vem­bru 1847. na kon­gre­su odr­ža­nom u Lon­do­nu, na­lo­ži­lo je Kar­lu Mark­su i Fri­dri­hu En­gel­su da sa­sta­ve Ma­ni­fest ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je.
Po­či­nje ovim tek­stom: Ba­uk kru­ži Evro­pom – ba­uk ko­mu­ni­zma.
U pro­sve­ti­telj­skim mi­sli­ma Mon­te­ski­ja, Vol­te­ra, Ru­soa, ko­ji su bi­li pre­te­ča Fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je, sa­dr­ža­ni su do­ka­zi o at­mos­fe­ri tog pe­ri­o­da. Ra­sip­nič­ki dvor sa Lu­jem XVI, vi­so­ko plem­stvo, tro­ško­vi ra­ta sa En­gle­skom, na­tje­ra­li su dvor da po­ku­ša ugu­ši­ti re­vo­lu­ci­ju.
Me­đu­tim, na­rod Pa­ri­za je na to od­go­vo­rio ustan­kom 18.3.1871, ko­ji je do­veo do stva­ra­nja Pa­ri­ske ko­mu­ne. Ova pr­va pro­le­ter­ska re­vo­lu­ci­ja tra­ja­la je de­set da­na.
Sa­mo su 1848. vla­di­ne sna­ge li­kvi­di­ra­le oko je­da­na­est hi­lja­da lju­di.
Na Skup­šti­ni gla­va­ra vla­di­ka Pe­tar se za­lo­žio da se do­ne­se pr­vi za­kon za Cr­nu Go­ru, ko­jim je po­sta­vio te­me­lje dr­žav­ne vla­sti u ze­mlji.
Vla­di­ka Pe­tar upu­tio je na raz­ne adre­se po­je­din­ci­ma, brat­stvi­ma i ple­me­ni­ma, u ko­ji­ma mo­li i za­kli­nje, kat­kad pro­kli­nje po­je­din­ce ako se ne pri­klo­ne vla­di­či­nim po­sla­ni­ci­ma.
Na­rod je za ži­vo­ta pro­gla­sio „sve­ti Vla­di­ka”, i po­sli­je nje­go­vog pre­se­lje­nja u vječ­nost na Ce­ti­nju 18. ok­to­bra 1830. g.
Pe­tar (Vla­di­ka Ra­de, Nje­gu­ši 1.11.1813–19.10.1851, Ce­ti­nje) vla­di­ka i vla­dar Cr­ne Go­re. Pje­snik.
Ško­lo­vao se kod stri­ca vla­di­ke Pe­tra I u Ce­tinj­skom ma­na­sti­ru, gdje je do­šao pod kraj 1825, i u Bo­ki. U svo­joj se­dam­nae­stoj go­di­ni pre­u­zi­ma cr­kve­nu i sve­tov­nu vlast u Cr­noj Go­ri.
Op­ko­ljen Tur­ci­ma, Austri­jom i Mle­ci­ma, uz­ne­mi­ra­van me­đu­sob­no za­va­đe­nim ple­me­ni­ma, na­šav­ši se u uslo­vi­ma ne­ma­šti­ne i za­o­sta­lo­sti, vla­di­ka Pe­tar II uvi­dio je da mo­ra za­mi­je­ni­ti ple­men­sko upra­vlja­nje i sa­mo­vo­lju mo­der­ni­jom upra­vom, osi­gu­ra­ti gra­ni­ce, po­di­ći ško­le, sa­gra­di­ti pu­te­ve. Na­kon pre­u­zi­ma­nja vla­da­vi­ne stva­ra Se­nat i Gvar­di­ju. Na če­lu na­hi­ja po­sta­vlja ka­pe­ta­ne, or­ga­ni­zu­je su­do­ve.
Vla­di­ka Ra­de uki­da gu­ver­nad­stvo po rje­še­nju Se­na­ta. Zbog po­ku­ša­ja Vu­ka Ra­do­nji­ća da se po­mo­ću Austri­je do­če­pa vla­sti nad Cr­nom Go­rom, pro­tje­ran je iz ze­mlje i Vu­ko i nje­go­va po­ro­di­ca. U to vri­je­me ta po­ro­di­ca je pro­zva­na Gu­ver­ndu­ro­vić.
Da bi osi­gu­rao ma­te­ri­jal­na sred­stva, po­či­nje 1833. ubi­ra­nje po­re­za, a 1834. osni­va štam­pa­ri­ju i otva­ra pr­vu ško­lu.
Pre­ma Pi­pe­ri­ma se vla­di­ka dvo­ja­ko od­no­sio. Ta­ko je mu­šte­kao, po nje­go­voj na­red­bi, ser­da­ra To­do­ra Bo­žo­vi­ća, ni kri­va ni du­žna, a nje­go­vu bra­ću Sto­ja­na i Jo­va­na zbog od­la­ska kod Osman pa­še u Ska­dar. Ser­da­ru To­do­ru, ko­ji je bio na Ce­ti­nju, obe­ća vla­di­ka, ako do­ve­de bra­ću, da mu se ne­će „de­si­ti ni­šta vi­še ne­go te­bi”. Li­kvi­di­ra­na su sva tri bra­ta.
Vla­di­ka pu­tu­je u Ru­si­ju u dva na­vra­ta, 1833. i 1836–37, ka­da je ta­mo za­vla­di­čen. Spo­ra­zu­mi­je­va se s Austri­jom o austrij­sko-cr­no­gor­skoj gra­ni­ci. Po­nu­dio je po­moć ba­nu Je­la­či­ću da za­jed­no sa Sr­bi­jom pre­u­zmu ak­ci­ju za oslo­ba­đa­nje Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne od Tu­ra­ka.
Go­di­ne 1850. te­ško se raz­bo­li, od­la­zi u Ita­li­ju, zi­mu pro­vo­di u Na­pu­lju i vra­ća se na Ce­ti­nje, gdje umi­re.
Knji­žev­no­šću se po­či­njao raz­vi­ja­ti pod uti­ca­jem na­rod­ne po­e­zi­je i Si­me Mi­lu­ti­no­vi­ća Sa­raj­li­je. Pr­va nje­go­va knji­ga „Pu­sti­njak ce­tinj­ski” (pr­vo­bit­no na­slo­vlje­na „Glas ka­ment­ša­ka”) štam­pa­na je na Ce­ti­nju 1834. g. Nje­go­še­va mi­sa­o­nost i li­ri­zam iz­bi­ja­ju iz sva­ke stra­ni­ce knji­žev­nog dje­la, „Lu­ča mi­kro­ko­zma” (1845), „Gor­ski vi­je­nac” (1847) i „La­žni car Šće­pan Ma­li” (1851).
Vla­di­ka Ra­de ka­že u svom dje­lu „La­žni car Šće­pan Ma­li”:
„... rad bio zna­ti
za vas te ste na­ši knji­žev­ni­ci,
je l` na sr­cu ko na je­zik va­ma,
vje­ru­je­te l` to­me što zbo­ri­te...”
Nje­go­šev te­sta­ment sa­dr­ži i ove ret­ke:
1. Za na­sljed­ni­ka mo­je­ga osta­vljam Da­ni­la Stan­ko­va si­na, a mo­je­ga si­nov­ca. Nje­mu osta­vljam vla­da­telj­stvo ka­ko je od sta­ri­ne uza­ko­nje­no u Cr­nu Go­ru. Is­to­me Da­ni­lu sve­ko­li­ko mo­je i dvi­ži­mo i ne­dvi­ži­mo što imam u Cr­nu Go­ru osta­vljam, a pre­po­ru­ču­jem mo­je­mu bra­tu Pe­ru da Da­ni­la u svač­mu ka­ko svo­je­ga si­na na­sta­vlja, do­klen se Da­nil uči­ni spo­so­ban na­ro­dom upra­vlja­ti.
2. Nov­ci ko­ji su mi u jed­nom ban­ku u Pe­tro­bur­gu... to osta­vljam na­ro­du cr­no­gor­sko­me...
3. Za nov­ce ko­ji mi u Be­ču, pe­de­set hi­lja­da fi­o­ri­na,... osta­vljam ro­di­te­lji­ma i dvje­ma se­stra­ma... dok su oni ži­vi...
U Prč­nju, 1850. g.
(Na­sta­vi­će se)