-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Izo­lo­van od svo­jih vr­šnja­ka, za­šti­ćen i uvi­jek pod bud­nim okom maj­ke, da­di­lja i uči­te­lja, Đor­đe Si­mić je ra­stao kao bu­du­ći na­sled­nik pre­sto­la ne­ke „tan­ke” di­na­stij­ske lo­ze. Li­kom i sta­som je li­čio na oca, od ko­ga je na­sli­je­dio i ve­li­ku go­vor­lji­vost, ali su sa­vre­me­ni­ci oci­je­ni­li da su mu na­stu­pa­nja bi­la ma­nje je­zgro­vi­ta od oče­vih.
Po­ve­za­nost sa dru­gom gra­nom fa­mi­li­je po­sta­la je tih go­di­na još ja­ča, jer je za sve va­žni­je od­lu­ke bio pi­tan stric, „či­ča”, Alek­sa Si­mić. Od nje­go­ve pro­cje­ne pri­li­ka i mo­guć­no­sti za­vi­si­li su da­lje ško­lo­va­nje, pu­to­va­nja i uda­ja žen­ske dje­ce u Sto­ja­no­voj po­ro­di­ci. Naj­sta­ri­ja Bi­se­ni­ja bi­la je uda­ta za Jo­va­na (Be­li) Mar­ko­vi­ća, ka­sni­je mi­ni­stra i dr­žav­nog sa­vjet­ni­ka, a Bo­silj­ka za Mi­lo­ja Leš­ja­ni­na. Sa pr­vim ze­tom Si­mi­ći iz­gle­da ni­je­su ima­li pu­no sre­će. Ka­da je htio da da ostav­ku na po­lo­žaj u Kra­gu­jev­cu, us­pro­ti­vi­la se ci­je­la fa­mi­li­ja, ko­ja ni­je že­lje­la da Mar­ko­vi­ći sa­da do­đu nji­ma „na te­ret”, što je, či­ni se bi­la ma­nja mu­ka od uvje­re­nja da bi ti­me osra­mo­tio nji­ho­vu kćer­ku. Nje­ga je pra­tio loš glas da je ži­vio o že­ni­nom tro­šku i da je sav njen no­vac, de­set hi­lja­da du­ka­ta, po­tro­šio. Bi­se­ni­ja je umr­la 1873. go­di­ne u ku­ći svo­ga oca, u ko­joj je ži­vje­la sa mu­žem po­sled­njih go­di­na. Be­li­mar­ko­vić je po­sli­je že­ni­ne smr­ti htio da vra­ti že­nin mi­raz, ali je Đor­đe Si­mić to od­bio. Dru­go žen­sko di­je­te Ste­va­ne i Sto­ja­na Si­mi­ća, Bo­silj­ka Leš­ja­nin, osta­la je udo­vi­ca već na po­čet­ku se­dam­de­se­tih go­di­na. Vra­ti­la se u po­ro­dič­nu ku­ću i usko­ro po­sta­la glav­na do­ma­ći­ca po­ro­di­ce. Du­go go­di­na bi­la je dvor­ska da­ma kra­lji­ce Na­ta­li­je i ve­o­ma ci­je­nje­na i uti­caj­na že­na. Bo­silj­ka Leš­ja­nin je vo­di­la ve­li­ku pre­pi­sku sa ro­đa­ci­ma i pri­ja­te­lji­ma. U pi­smi­ma se­stri je du­ho­vi­to i pro­nic­lji­vo opi­si­va­la do­ga­đa­je i no­vo­sti iz be­o­grad­skog dru­štva. Po­gled sa vi­si­ne upu­ćen na že­ne sa­vjet­ni­ka, ko­je su na sve­ča­nom ruč­ku u dvo­ru še­zde­se­tih go­di­na is­pi­le mla­ku vo­du iz či­ni­je, na­mi­je­nje­ne za pra­nje ru­ku, svje­do­či da su Si­mi­ći pri­pa­da­li onoj ma­loj gru­pi u Sr­bi­ji ko­ja se ni­je sa­pli­ta­la o svoje go­spod­stvo.
Iz vre­me­na po­li­tič­kih smut­nji i su­ko­ba sa vla­da­o­ci­ma iz obje di­na­stič­ke ku­će, Obre­no­vi­ća i Ka­ra­đor­đe­vi­ća, osta­le su po­ma­lo na­če­te dru­štve­ne ve­ze Si­mi­ća sa dvo­rom, ko­je nji­ho­vim na­sled­ni­ci­ma ni­je­su osi­gu­ra­le po­zi­ci­je mi­lje­ni­ka jed­ne ili dru­ge vla­dar­ske po­ro­di­ce. Ta­kav po­lo­žaj mo­gao je da bu­de i pred­nost, jer je osta­vljao do­volj­no pro­sto­ra za slo­bo­dan iz­bor pu­ta, ko­jim će kre­nu­ti mla­đi na­ra­šta­ji. Ve­ze sa vla­da­lač­kom ku­ćom bi­le su ne­mi­nov­ne. U vri­je­me kne­za Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, one su iz­la­zi­le iz­van okvi­ra ono­ga što je pod­ra­zu­mi­je­vao dru­štve­ni ži­vot u pre­sto­ni­ci. Na dvo­ru, u ko­jem je ži­vot bio ure­đen kao u bo­lje­sto­je­ćoj grad­skoj ku­ći, još ni­je­su po­sta­ja­la stro­ga pra­vi­la eti­ke­ci­je i pro­to­ko­la. Kne­že­va dje­ca su se sa kom­šij­skom igra­la u dvor­skoj ba­šti, a Si­mi­će­ve kće­ri su se dru­ži­le sa kne­gi­nja­ma Po­lek­si­jom i Kle­o­par­tom pri­je nji­ho­ve uda­je. U vri­je­me kne­za Mi­ha­i­la kne­gi­nja Ju­li­ja je u ne­ko­li­ko na­vra­ta po­zi­va­la Đor­đa Si­mi­ća i Bo­silj­ku na svoj serkl, jer je sa nji­ma mo­gla da raz­go­va­ra na nje­mač­kom. Pri­vre­me­no pri­bli­ža­va­nje Ka­ra­đor­đe­vi­ći­ma, u vri­je­me skla­pa­nja bra­ka Đor­đa Si­mi­ća sa Je­le­nom Ka­ra­đor­đe­vić kra­jem še­zde­se­tih go­di­na, sa­mo je po­tvr­di­lo da po­ro­dič­ne am­bi­ci­je ni­je­su za­mr­le, iako su glav­ni ak­te­ri po­ro­dič­nog uspje­ha već umr­li ili bi­li na za­la­sku. Ovu srod­nič­ku po­ve­za­nost sa su­par­nič­kom ku­ćom, kao i na­sle­đe dav­no pro­šlih Mi­lo­še­vih da­na, Obre­no­vi­ći ni­je­su za­bo­ra­vi­li.
Fi­lo­zof­ski uvod, za­sno­van na mje­ša­vi­ni de­i­zma, kri­ti­ke so­ci­jal­nih ne­jed­na­ko­sti i ma­glo­vi­tih pred­sta­va o slo­bo­di i jed­na­ko­sti svih pred Bo­gom, ko­jim je še­sna­e­sto­god­šnji Đor­đe Si­mić za­po­čeo 1. ja­nu­a­ra 1859. go­di­ne pi­sa­nje Dnev­ni­ka, osim mla­da­lač­ke pre­ten­ci­o­zno­sti, ot­kri­vao je nje­go­vu že­lju za usa­vr­ša­va­njem i uvje­re­nost u sop­stve­nu mi­si­o­nar­sku ulo­gu. Po to­me je bio ti­pi­čan pred­stav­nik mla­đih na­ra­šta­ja ko­ji su ide­je slo­bo­de, prav­de i jed­na­ko­sti na­sto­ja­li u sop­stve­noj svi­je­sti da po­ve­žu sa srp­skom po­li­tič­kom i dru­štve­nom re­al­no­šću. Osje­ća­nje pred­o­dre­đe­no­sti za ve­li­ke za­dat­ke bi­lo je, do­ne­kle, i ra­zu­mlji­vo, jer se ze­mlja ni­je mo­gla po­hva­li­ti ve­li­kim bro­jem ško­lo­va­nih lju­di. Ja­ka že­lja da se na­mje­re, do­ga­đa­ji i raz­mi­šlja­nja za­bi­lje­že za po­tom­stvo pr­o­is­ti­ca­la je iz vje­ro­va­nja da je sop­stve­no ži­vot­no vri­je­me je­din­stve­no, ne­po­no­vlji­vo i zna­čaj­ni­je u od­no­su na ne­ka dru­ga vre­me­na. Pri­lje­žnost u vo­đe­nju dnev­nič­kih za­pi­sa mo­gla se pri­pi­sa­ti i ta­da­šnjoj mo­di. Đor­đa Si­mi­ća je do­dat­no oba­ve­zi­va­lo uvje­re­nje o isto­rij­skoj ulo­zi po­ro­di­ce jer i „ba­bo je pi­sao, pa je dao Ha­dži­ću da pre­gle­da, ali se iz­gu­bi u Ma­džar­skoj bu­ni iako je nje­gov ži­vot pun do­ga­đa­ja iz ko­jih bi se mla­dež srp­ska is­ku­stvu mo­gla uči­ti”. Dnev­nik Đor­đa Si­mi­ća ot­kri­va put sa­zri­je­va­nja mla­dog čo­vje­ka ko­ji je od po­čet­nog uzo­ra oče­vih „ota­ča­stve­nih” dje­la to­kom go­di­na evo­lu­i­rao i obo­ga­ći­vao se uti­sci­ma iz „ve­li­kog” svi­je­ta.
Po­seb­ne okol­no­sti Si­mi­će­vog od­ra­sta­nja, uz pre­ve­li­ku ro­di­telj­sku i po­ro­dič­nu bri­gu za je­di­nog mu­škog po­tom­ka ku­će, obo­ji­le su nje­go­vo dje­tinj­stvo po­ma­lo su­mor­nim bo­ja­ma. Iako ni­je bio je­di­ni ko­ji je po­čet­ke svog obra­zo­va­nja du­go­vao tru­du pri­vat­nih uči­te­lja, za dje­cu ko­ja su ži­vje­la u pre­sto­ni­ci ova­kav na­čin ško­lo­va­nja je ta­da već bio r­jet­kost.(Na­sta­vi­će se)