-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Po­sli­je te­škog raz­or­ta­če­nja sa Mi­šom Ana­sta­si­je­vi­ćem 1852, či­ji je epi­log bi­la iz­ne­nad­na smrt Sto­ja­na Si­mi­ća, utvr­đe­no je ukup­no imov­no sta­nje po­ro­di­ce. Ne­po­di­je­lje­na ne­po­kret­na imo­vi­na vre­dje­la je ta­da, u naj­op­ti­mal­ni­jem iz­no­su, 93.000 du­ka­ta. I po­sli­je iz­vr­še­ne po­dje­le iz­me­đu dvi­ju po­ro­di­ca, sva­koj je osta­lo ve­li­ko bo­gat­stvo. Alek­sa Si­mić je na spi­sku či­nov­ni­ka ko­ji su pla­ti­li po­rez na ne­po­kret­nu imo­vi­nu u Be­o­gra­du u to­ku Mi­trov­skog po­lu­go­di­šta 1852/53. go­di­ne bio na dru­gom mje­stu, po­sli­je Mi­lo­sa­va Re­sav­ca, s ima­njem či­ja je vri­jed­nost pro­ci­je­nje­na na 13.800 du­ka­ta. Od­mah iza nje­ga, na spi­sku opo­re­zo­va­ne imo­vi­ne 187 dr­žav­nih či­nov­ni­ka, bi­la je Ste­va­na Si­mić, udo­vi­ca Sto­ja­no­va, s ima­njem vri­jed­nim 9.438 du­ka­ta.
Bra­ća Si­mi­ći su svo­me po­tom­stvu, osim nov­ca i ima­nja, osta­vi­li u na­sle­đe i ugled uspje­šne i sklad­ne po­ro­di­ce, ko­ja je se­bi obez­bi­je­di­la mje­sto u srp­skom dru­štvu to­ga vre­me­na. Po­ve­za­nost po­ro­di­ca bi­la je, i po­red po­me­nu­tog imo­vin­skog odva­ja­nja, i da­lje ve­li­ka. Ona je po­ti­ca­la iz vre­me­na ka­da je auto­ri­tet sta­ri­jeg bra­ta bio od­lu­ču­ju­ći u do­no­še­nju ve­ći­ne od­lu­ka. Ne­spo­ra­zu­mi i su­ko­bi me­đu bra­ćom do ko­jih je do­la­zi­lo kao da ni­je­su na­ru­ši­li od­no­se unu­tar fa­mi­li­je. Si­mi­ći su pre­ma spolj­nom svi­je­tu na­stu­pa­li je­din­stve­no. To­kom vi­še de­ce­ni­ja za nji­ho­ve po­ro­di­ce ni­je bi­la ve­za­na ni­jed­na afe­ra ko­ja bi obje­lo­da­ni­la ne­sla­ga­nja u nji­ho­vim do­mo­vi­ma. Ne­za­do­volj­stvo zbog ne­kog pred­u­ze­tog ko­ra­ka dru­ge stra­ne bi­lo je pri­kri­va­no i osta­ja­lo je u uskom po­ro­dič­nom ili pri­ja­telj­skom kru­gu. Po­ka­za­lo se da je bio pre­tje­ran strah Alek­se Si­mi­ća od bra­to­vlje­vog gni­je­va zbog uslo­va pod ko­ji­ma je ras­ki­nut or­ta­kluk sa Mi­šom Ana­sta­si­je­vi­ćem. Sto­jan Si­mić je sa­mo pri­znao da se vi­še ni­šta ne mo­že po­pra­vi­ti. Ni­je, ipak, pro­pu­stio pri­li­ku da sa­op­šti svo­je mi­šlje­nje o bra­tu i nje­go­vom ra­du na če­lu mi­ni­star­stva, kao da je ti­me htio da da odu­ška svom na­ra­spo­lo­že­nju. Iako je za po­sao ko­ji je oba­vljao do­bi­jao po­hva­le, brat je Alek­su sma­trao ne­spo­sob­nim da se su­o­či sa tre­nut­nim po­li­tič­kim iza­zo­vi­ma pred ko­ji­ma se tih da­na kao mi­ni­star na­la­zio. Po­hva­lio je nje­go­vu če­sti­tost i po­šte­nje, ali je is­ta­kao da su knez i nje­go­vi pot­či­nje­ni uvi­dje­li da on ne mo­že do­bro da oba­vlja po­slo­ve. Za­to mu je sa­vje­to­vao da sam po­tra­ži ra­zr­je­še­nje od kne­za i da pre­đe u sa­vjet, što je Alek­sa od­bio. Sto­jan je bio za­ču­đen bra­to­vlje­vom is­traj­no­šću, ko­ja mu je po­ne­kad do­no­si­la i po­ni­že­nja, i ni­je mo­gao da se oslo­bo­di uvje­re­nja da se Alek­sa zbog to­ga obru­kao pred svi­je­tom. Ni­je po­zna­to ko­li­ko je ovo su­če­lja­va­nje raz­li­či­tih shva­ta­nja o gra­ni­ca­ma po­ra­za i po­no­sa uti­ca­lo na od­no­se me­đu bra­ćom u na­red­na dva mje­se­ca do Sto­ja­no­ve smr­ti. Iz­vje­sno je da su po­ro­di­ce bi­le po­šte­đe­ne i sa­ču­va­ne, mo­žda i za­to što je od­go­vor­nost za do­ga­đa­je, ko­ji su pret­hod­nih mje­se­ci po­tre­sa­li Si­mi­će, pre­ba­če­na na lič­no­sti iz­van po­ro­dič­nog kru­ga.
Po­ro­di­ca Si­mić te­ško se mo­že svr­sta­ti u ne­ku od ti­po­lo­ških gru­pa svoj­stve­nih sre­di­ni 19. vi­je­ka, jer oni ni­je­su bi­li obič­na tr­go­vač­ka ili či­nov­nič­ka grad­ska po­ro­di­ca to­ga vre­me­na. Pre­ma mno­gim oso­be­no­sti­ma, ona je pri­pa­da­la pre­la­znoj struk­tu­ri iz­me­đu po­sjed­nič­ko-tr­go­vač­kog i gra­đan­skog ti­pa po­ro­di­ce. U po­ro­di­ci je iz­gra­đe­na iz­vje­sna za­tvo­re­nost u od­no­su na spolj­ni svi­jet, po­sto­ja­li su kult oče­va i čvr­sta unu­tra­šnja po­ve­za­nost sa pre­ci­zno od­re­đe­nim ulo­ga­ma svih čla­no­va. Na dru­goj stra­ni, po­ka­zi­va­li su po­ve­ća­nu bri­gu za bu­duć­nost dje­ce i po­pu­stlji­vost, ko­ja je ra­ni­je bi­la ne­za­mi­sli­va. Uvi­đa­li su po­tre­bu da se mu­škom, ali i žen­skom po­tom­stvu, pru­ži pri­mje­re­no obra­zo­va­nje. Po­tom­stvo im ni­je bi­lo broj­no. Ka­ta­ri­na i Alek­sa Si­mić su sve na­de po­la­ga­li u si­na je­din­ca Mi­la­na, ko­ji je di­plo­mi­rao fi­lo­zo­fi­ju na Uni­ver­zi­te­tu u Pe­šti, a za­tim po­stao se­kre­tar Mi­ni­star­stva pro­svje­te i cr­kve­nih dje­la i uprav­nik Na­rod­nog po­zo­ri­šta. Bio je ože­njen Per­kom Si­mić, du­ho­vi­tom i ve­drom že­nom, ko­ja je umr­la ve­o­ma mla­da 1855. go­di­ne. Ubr­zo je ostao pot­pu­no sam, jer mu je umr­lo i je­di­no di­je­te. Ka­sni­je se, da udo­vo­lji že­lji ro­di­te­lja, ože­nio An­ge­li­nom Jo­va­no­vić sa ko­jom je imao Alek­su, Ko­stu i Sav­ku, ka­sni­je uda­tu za Mi­len­ka Žu­jo­vi­ća.
Sto­ja­no­vo i Ste­va­ni­no po­tom­stvo bi­lo je broj­ni­je, ali i ne mno­go du­go­vječ­ni­je. Po­sli­je dvo­ji­ce ra­no umr­lih si­no­va, ro­đe­nje Đor­đa u fe­bru­a­ru 1843. do­če­ka­no je sa ve­li­kom ra­do­šću u ci­je­loj po­ro­di­ci. Ra­ni­je ro­đe­ne kćer­ke Ma­na­si­ja-Ma­ša, Bi­se­ni­ja i Bo­silj­ka do­bi­le su bra­ta ko­ji je za­o­ku­pio svu pa­žnju uku­ća­na. Ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je Si­mi­ći su do­bi­li još jed­no di­je­te, si­na Si­mu. Od 1850. do 1852. go­di­ne Si­mi­ći su iz­gu­bi­li tri čla­na po­ro­di­ce. Smrt ćer­ke Ma­še, a ubr­zo i Sto­ja­na i Si­me, bi­le su pra­va tra­ge­di­ja ko­ja je du­go pri­ti­ska­la ku­ću. Po­ro­dič­na so­li­dar­nost i po­što­va­nje obi­ča­ja na­la­ga­li su po­vla­če­nje po­ro­di­ce u ku­ću to­kom tra­ja­nja jed­no­go­di­šnje ža­lo­sti. Po­sli­je mu­že­vlje­ve smr­ti Ste­va­ni i dje­ci su od­re­đe­ni tu­to­ri ko­ji su bri­nu­li o imo­vi­ni, fi­nan­si­ja­ma i pre­o­sta­lim po­slo­vi­ma sve do pu­no­ljet­stva je­di­nog mu­škog čla­na po­ro­di­ce, si­na Đor­đa. Strah od no­vog gu­bit­ka uti­cao je na uslo­ve nje­go­vog od­ra­sta­nja.(NA­STA­VI­ĆE SE)