-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Tr­go­vi­na i ku­po­vi­na ima­nja bi­le su u sre­di­štu in­te­re­so­va­nja bra­će Si­mić, jer dru­gih ide­ja o ula­ga­nju nov­ca kao da ni­je­su ima­li. Sto­jan je jed­no vri­je­me na­mje­ra­vao da po­mog­ne iz­grad­nju pu­ta od Br­ze Pa­lan­ke, pre­ko Mi­la­nov­ca, do Go­lub­ca. Htio je da pla­ti in­že­nje­ra ko­ji bi iz­ra­dio na­cr­te i dao pred­ra­čun tro­ško­va. Pred­lo­žio je vla­di da pri­hva­ti iz­grad­nju ovog pu­ta ili da je sa kon­ce­si­ja­ma ustu­pi kom­pa­ni­ji. Me­đu­tim, Si­mi­će­va po­nu­da bi­la je od­bi­je­na.
Pr­vo ve­će ima­nje Si­mi­ći su ste­kli za­hva­lju­ju­ći kne­zu Mi­lo­šu. Star­je­šni tek oslo­bo­đe­ne Kru­še­vač­ke na­hi­je pri­li­či­la je i go­spo­dar­ska ku­ća u Kru­šev­cu. Ku­ća Si­mi­ća, ko­ja je pri­pa­da­la bra­ći Vre­ne­če­vić, bi­la je jed­na od naj­sta­ri­jih zgra­da u ovoj va­ro­ši u 19. vi­je­ku. U pri­ze­mlju su se na­la­zi­li du­ća­ni, na spra­tu so­be po­ve­za­ne cen­tral­nim ho­lom i pro­stra­nim, otvo­re­nim tri­je­mom. U njoj su po­sli­je 1833. ne­ko vri­je­me ži­vje­li Sto­jan i Alek­sa sa po­ro­di­ca­ma. Ka­sni­je su u Kru­še­vac od­la­zi­li ma­hom lje­ti i u vri­je­me ve­li­kih epi­de­mi­ja, ka­da su se skla­nja­li iz Be­o­gra­da. Osim ku­će, Si­mi­ći su po­sje­do­va­li 1836. u glav­noj čar­šij­skoj uli­ci du­ćan­ske pla­ce­ve. Plac sta­ri­jeg bra­ta, su­de­ći pre­ma pro­ci­je­nje­noj su­mi po­re­za, bio je je­dan od naj­ve­ćih. Alek­sa je po­sje­do­vao skrom­ni­ji du­ćan s iz­la­zom na čar­ši­ju. Nji­ho­ve su bi­le i vo­de­ni­ca sa voć­nja­kom, ba­štom i am­ba­rom, vi­no­grad i li­va­de. Si­mi­ći su od­lu­či­li da pro­da­ju imo­vi­nu u Kru­šev­cu 1847, iste go­di­ne ka­da su sa Mi­šom Ana­sta­si­je­vi­ćem, uz ga­ran­ti­je srp­ske vla­de, ušli u za­kup sol­nih oka­na sa vla­škom vla­dom. U fe­bru­a­ru su po­nu­di­li vla­di da pre­u­zme nji­ho­vu ku­ću sa do­bri­ma, jer dr­ža­va ni­je ima­la po­god­nu zgra­du za okru­žno na­čel­stvo i sud u Kru­šev­cu. Pred­lo­ži­li su da i osta­lu nji­ho­vu imo­vi­nu, ako ni­je bi­la od tre­nut­ne ko­ri­sti, vla­da ustu­pi pod aren­du. Si­mi­ći su od­lu­či­li da pro­da­ju ima­nja u Kru­šev­cu jer „sa­mi ni­su mo­gli da ih odr­ža­va­ju”. Za sve po­god­no­sti ko­je bi dr­ža­va ima­la od ovog po­sla tra­ži­li su 10.000 du­ka­ta na pet go­di­na, bez ka­ma­te. Slu­čaj­no ili ne, do pro­da­je do­ba­ra u Kru­šev­cu do­šlo je u isto vri­je­me ka­da je Sto­jan Si­mić po­sre­do­vao u pro­da­ji ostat­ka Vre­ne­če­vi­će­vih ima­nja, ko­je je srp­ska vla­da ot­ku­pi­la. Iz­gle­da da no­vac od ove pro­da­je ili ta­pi­je na­sled­ni­ci kru­še­vač­kih be­go­va ni­je­su ni­ka­da do­bi­li. I po­sli­je pro­da­je ku­će, Si­mi­ći su ra­do pro­vo­di­li lje­ta u Ri­bar­skoj ba­nji.
Po­li­tič­ke okol­no­sti su naj­če­šće dik­ti­ra­le iz­bor pre­bi­va­li­šta za po­ro­di­cu. Kra­jem tri­de­se­tih go­di­na oni su, u za­vi­sno­sti od pri­li­ka, ži­vje­li u Be­o­gra­du, Kru­šev­cu ili u Vla­škoj. To­kom du­žih bo­ra­va­ka u su­sjed­noj Kne­že­vi­ni, po­seb­no u vri­je­me dvo­go­di­šnjeg pro­gon­stva po­čet­kom če­tr­de­se­tih, pra­ti­le su ih ci­je­le po­ro­di­ce. Ta­da su naj­vi­še vre­me­na pro­vo­di­li na svo­jim se­o­skim ima­nji­ma, naj­če­šće u Đur­đe­vu, gdje su bra­ća po­sje­do­va­la ve­li­ku ku­ću. Ovo ne­ka­da­šnje bo­ra­vi­šte tur­skih pa­ša bi­lo je ob­no­vlje­no, udob­no i uku­sno na­mje­šte­no. Ži­vje­li su ži­vo­tom se­o­skih spa­hi­ja, ko­ji je imao pred­no­sti, ali ih je po­ne­kad po­ga­đa­la uobi­ča­je­na mo­no­to­ni­ja du­gih zim­skih ve­če­ri. Lje­ta su pro­vo­di­li u ba­nji Me­ha­di­ji ili u Šer­ba­ni­štu. Ima­nje u Đur­đe­vu, ma­ga­ze i par­na vo­de­ni­ca u Ibra­i­lu (Bra­i­lu), ima­nje sa ku­ćom u Strom­bu, na­la­zi­li su se na pod­ruč­ju ko­je su Si­mi­ći u po­ro­dič­nim raz­go­vo­ri­ma na­zi­va­li „na­šim se­li­ma”.
U Be­o­gra­du su po­sje­do­va­li ku­će, pla­ce­ve i ka­fa­ne. Ku­ća, ko­ja je ka­sni­je po­sta­la dvor, iz­gra­đe­na je iz­me­đu 1835. i 1837. go­di­ne u kla­si­ci­stič­kom i eklek­tič­kom sti­lu sa dvo­ri­šne stra­ne, ko­ji su me­đu ma­lo­broj­nom be­o­grad­skom eli­tom ta­da bi­li naj­po­pu­lar­ni­ji. Slič­ne ku­će po­di­gli su Je­vrem Obre­no­vić i Avram Pe­tro­ni­je­vić. Po­sli­je ustu­pa­nja zda­nja, ko­je je po­sta­lo kne­žev­ska re­zi­den­ci­ja Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, a po­tom i Obre­no­vi­ća, Si­mi­ći su ne­ko vri­je­me ži­vje­li u iz­najm­lje­noj ku­ći Ni­ko­le Ger­ma­na na Ve­li­koj pi­ja­ci. No­vu ku­ću Sto­jan je po­di­gao na pre­sti­žnom mje­stu, pre­ko pu­ta Dvo­ra, iako je te­ren bio kraj­nje ne­po­vo­ljan za grad­nju. Sa­gra­đe­no u istom sti­lu kao pret­hod­na ku­ća, no­vo zda­nje Si­mi­ća ima­lo je za­ni­mlji­vo ri­je­še­nu te­ra­sa­stu for­mu ba­šte. Ka­da je za­vr­še­no 1847, bi­lo je jed­no od naj­ljep­ših u Be­o­gra­du.
Bo­gat­stvo Si­mi­će­vih bi­lo je do­volj­no ve­li­ko da Sto­ja­no­voj i Alek­si­noj po­ro­di­ci pru­ži, po­red udob­no­sti, osje­ća­nje si­gur­no­sti, ko­je je bi­lo do­bra osno­va za da­lje na­pre­do­va­nje nji­ho­vih po­to­ma­ka. Sna­la­žlji­vost sta­ri­jih na­ra­šta­ja u pr­voj po­lo­vi­ni 19. vi­je­ka če­sto je bi­la sa­mo ljep­še ime za ne­po­ti­zam, bes­po­šted­nu bor­bu za po­lo­ža­je, moć, uti­caj i bo­lje mje­sto u vla­da­re­vom okru­že­nju. Ne­ko­li­ci­na spret­nih je ovu ja­ku i iz­ra­zi­tu am­bi­ci­ju umje­la da pri­ka­že kao ko­ri­stan dr­žav­ni po­sao i do­pri­nos op­štem pri­vred­nom uz­di­za­nju, bez če­ga bi sve bi­lo ogo­lje­na po­tra­ga za nov­cem i vla­šću. Mno­gi od njih te­ško da su mo­gli da do­seg­nu da­lje od svo­jih uzo­ra, kne­za Mi­lo­ša i vla­ških bo­ja­ra. Si­mi­ći su, ipak, na pu­tu svog uspo­na i sti­ca­nja pro­ši­ri­li usku sta­zu gram­zi­vo­sti i osta­vi­li na­red­noj ge­ne­ra­ci­ji do­volj­no pro­sto­ra da je ople­me­ni. Si­gur­nost, ko­ju je pru­žao no­vac, tre­ba­lo je da do­pu­ni sa­mo­po­u­zda­nje, ko­je se sti­če obra­zo­va­njem.
(NA­STA­VI­ĆE SE)