-PI­ŠE: Va­si­li­je Mar­ko­vić

Da­kle, čo­vjek je bi­će ko­je se na sve na­vi­ka­va. Na sve.
Pro­la­zi vri­je­me, skroz na skroz, i ono ko­nač­no i ono bes­ko­nač­no. Vri­je­me je ču­do.
Mu­dre pam­ti­še, uko­li­ko ta­kvih ima, spo­re se na sit­ni­ca­ma. Ge­ne­a­lo­gi­ja ne po­či­nje od pet­ka! Uzmi­mo Pi­pe­re. Jed­no­stav­no, jed­no od brd­skih ple­me­na Cr­ne Go­re su Pi­pe­ri, ko­ji­ma pri­pa­da brat­stvo Mar­ko­vi­ća. Te­ri­to­ri­ja Pi­pe­ra pro­sti­re se iz­me­đu dvi­je ri­je­ke, Ze­te i Mo­ra­če. Po­či­nje od ru­še­vi­na an­tič­ke Du­klje (Doc­lea), bli­zu Pod­go­ri­ce, pa se pru­ža na sje­ver, sve do pla­ni­ne Lu­ka­vi­ce i Šti­to­va.
Sve hro­ni­ke, u ko­li­ko ne­ma­ju ka­rak­ter pri­po­vi­je­sti, ima­ju obi­ljež­je ka­len­da­ra. Što du­blje u pro­šlost, tim ma­nje sa­gla­sja u ro­do­slo­vu. Ci­ce­ro­nov prin­cip te­ško se us­po­sta­vlja. Isti­ni­tost i auten­tič­nost o ono­me što se zbi­lo.
Ni­je bi­lo ta­ko odvajkada. Po­sto­ja­le su Di­o­kli­ti­ja, Pre­va­li­ta­na i Zen­ta, tj. da­na­šnja Cr­na Go­ra.
Ne­da­le­ko od Ri­je­ke Cr­no­je­vi­ća, kao sa­stav­ni dio Do­bar­skog se­la, po­sto­ji za­se­ok Pi­pe­ri. U Ka­me­nom kod Nu­go­lja (Bo­ka), sje­ver­no ima mje­sto Pi­pe­ri ko­je su for­mi­ra­li do­se­lje­ni­ci iz Sti­je­ne Pi­per­ske. U mje­stu Ve­li­ka Pče­li­ca, kod Kra­gu­jev­ca, je­dan pre­dio na­zi­va se Pi­pe­ri. Te na­zi­ve su, ja­mač­no, do­no­si­li od­se­lje­ni­ci, da bi se pod­sje­ća­li na ma­tič­ne Pi­pe­re.
... U Cr­nu su Go­ru, mi­mo igdje, pre­je­vit­ni star­ci do zla bo­ga. A od Pi­pe­ra svi di­žu ru­ke.
O do­se­lje­nju Pi­pe­ra, kao ple­men­skog ogran­ka, po­sto­je ne­ko­li­ke va­ri­jan­te. Sta­ri­ja va­ri­jan­ta do­ka­zu­je da je ple­me Pi­pe­ra, u do­ba Ve­li­ke se­o­be na­ro­da, kre­nu­lo ne­gdje iz oko­li­ne Ber­li­na, i da se sko­ro dva vi­je­ka za­dr­ža­lo u oko­li­ni Za­gre­ba. Osno­vu te sku­pi­ne či­nio je ta­da­šnji ko­nja­nič­ki rat­nič­ki sa­stav (Pi­per). Ova tzv. za­pad­na va­ri­jan­ta o drev­nim Pi­pe­ri­ma iz­jed­na­ča­va ih sa Lu­ža­ni­ma.
Dru­ga va­ri­jan­ta, tzv. „lu­tov­ska“, do­se­lje­nje Pi­pe­ra pri­pi­su­je jed­nom čo­vje­ku, Pi­pu, ko­ji je na­vod­no ro­do­no­na­če­nik ple­me­na. Nje­go­vo do­se­lje­nje pra­ti se od mje­sta Vu­či­tr­na i pre­ko Ko­mo­va do Lu­to­va. Sa­stav­ni dio ove va­ri­jan­te je le­gen­da o Ozdru, Kra­su, Pi­pu, Va­su, Otu i Bo­nu. Ta va­ri­jan­ta pre­vi­đa da su bar dva čo­vje­ka po­sto­ja­la sa pse­u­do­ni­mom Pi­po. Je­dan je voj­vo­da Pi­po, oči­gled­no po­to­mak Đur­đa II Stra­ti­mi­ro­vi­ća – Bal­ši­ća, či­ja je že­na bi­la Ko­vi­na, a dru­gi je ne­ki hro­mi Pi­po, ko­ji je pi­pu­ljao, hra­mao, i či­ja je že­na bi­la Ma­ra.
Tre­ća va­ri­jan­ta, po sve­mu su­de­ći naj­tač­ni­ja, po­la­zi od či­nje­ni­ce da su slo­ven­ska brat­stva ili ro­do­vi, u raz­ma­ku od ne­ko­li­ko vje­ko­va, na­se­lja­va­la te­ri­to­ri­ju da­na­šnjih Pi­pe­ra, mi­je­ša­ju­ći se sa sta­ro­sje­di­o­ci­ma. Pri­tom, če­ste su bi­le mi­gra­ci­je, od­se­lje­na i do­se­lje­nja.
Stra­vi­čan ze­mljo­tres po­ru­šio je Do­kle­ju i oko­li­nu 518. go­di­ne, a no­vi ze­mljo­tres bio je 924. go­di­ne. Iz­me­đu dva ze­mljo­tre­sa de­sio se upad Sa­ra­ce­na na grad Do­kle­ju. Raz­ru­ši­li su sve, po­pa­li­li i oplje­vi­li grad.
Ko­lek­tiv­na za­pam­će­nja se­žu u da­le­ku pro­šlost. Na­red­no iz­la­ga­nje svo­dim na oblast Pre­va­li­ta­ne (ko­ja ob­u­hva­ta da­na­šnju Cr­nu Go­ru i oko­li­nu). Naj­sta­ri­ja sta­ro­stav­na knji­ga o kra­ljev­stvu Ju­žnih Slo­ve­na je­ste ru­ko­pis „Kra­ljev­stvo Slo­ve­na“ (Reg­num Scla­vo­rum), tekst ne­po­zna­tog auto­ra, ko­ji je svo­je vi­đe­nje „sa sla­vjan­skog pi­sma“ pre­veo „na la­tin­ski“. Sva je pri­li­ka da je pi­ta­nju do­klej­ski sve­šte­nik i da je bio sa­vre­me­nik Ne­ma­njin. Mno­gi auto­ri ko­ri­ste taj na­ka­rad­ni na­ziv „Lje­to­pis po­pa Du­klja­ni­na“.
Do­klej­ski hro­ni­čar na­vo­di da je u Prevalitani za pr­vog vla­da­ra slo­ven­skog ro­da bio iza­bran Pre­li­mir, ko­ji je imao ti­tu­lu ve­li­kog žu­pa­na. Po­što su Pre­li­mi­ro­vi si­no­vi „oho­lo i ne­mi­lo­sti­vo s na­ro­dom po­stu­pa­li“, na­rod­ni iza­sla­ni­ci odu La­u­zi­ju (Ra­gu­zu, da­na­šnji Du­bo­rov­nik), je­di­nog po­tom­ka „slav­nog kra­lja Pre­li­mi­ra“. To je bi­lo oko 950. go­di­ne.
Kod žu­pa­ni­ja u Zen­ti, (Lu­ska, Pod­lug i Gro­ska), ni­je li to pod­ruč­je Pi­pe­ra, ozna­če­no kao Lu­žnja­ni (Lu­ža­ni)? Na osno­vu do­stig­nu­tih po­da­ta­ka – je­ste.
Sil­ve­ste­ra je na­sli­je­dio sin Tu­go­mir. Tu­go­mi­ra je na­sli­je­dio sin Hva­li­mir, a Hva­li­mi­ra sin Pe­tri­slav ko­ji je vla­dao u Zen­ti. Pe­tri­sla­va na­sli­je­di sin Vla­di­mir, „raš­ća­še sva­kom mu­dro­šću i sve­ti­njom“. No, uda­ri Sa­mu­il Bu­ga­rin na nje­ga (1012. go­di­ne) i ra­zo­ri gra­do­ve, za­pa­li se­la i po­ro­bi ci­je­lu pro­vin­ci­ju. Vla­di­mir, vi­djev­ši ta­kvu po­ko­ru, pre­da se bu­gar­skom im­pe­ra­to­ru, ko­ji na­re­di da ga od­ve­du u stra­nu Ahrid­sku, u mje­sto Pro­pa. Ta­mo se na­la­zio dvor bu­gar­skog im­pe­ra­to­ra. Vla­di­mi­ru se po­sre­ći­lo da se u nje­ga za­gle­da Ko­sa­ra, kćer­ka bu­gar­skog im­pe­ra­to­ra.
Bu­gar­ski im­pe­ra­tor Sa­mu­i­lo, pre­mi­šljao se, a po­tom svo­ju kćer Ko­sa­ru uda­de za Vla­di­mi­ra, i da­de mu ze­mlju i kra­lje­vi­nu nje­go­vih pre­da­ka i ci­je­lu ze­mlju Drač­ku. Ne­du­go za­tim umre im­pe­ra­tor Sa­mu­il. Nje­go­vog si­na Ra­do­mi­ra ubi­je u lo­vu stri­če­vić Vla­di­slav, ko­ji po­sta­je kralj. Ubr­zo za­tim ovaj Vla­di­slav na pre­va­ru do­ma­mi kne­za Vla­di­mi­ra i ubi­je ga. Kra­lju Vla­di­mi­ru, ne­ko­li­ko vje­ko­va doc­ni­je, rim­ski pa­pa do­dje­lju­je ti­tu­li sve­ca i ime Jo­van. Su­pru­ga Ko­sa­ra pre­no­si po­smrt­ne ostat­ke u mje­sto Kraj­na, na oba­li ri­je­ke Bo­ja­ne.
Kne­za Vla­di­mi­ra na­sli­je­dio je nje­gov brat od stri­ca Do­bro­slav (Vo­ji­slav, Stje­pan). Do­bro­slav, ko­ji je bio ro­do­na­čel­nik di­na­sti­je Vo­ji­sla­vljevi­ća, dig­ne usta­nak u Zen­ti (1036), u po­ku­ša­ju da zba­ci ro­mej­sko-vi­zan­tij­ski ja­ram sa slo­ven­skog ži­vlja. I uda­ri te­me­lje Zen­ti. Uzi­ma se po­da­tak da je na­ziv Zen­ta uzet oko 1042, ka­ko bi se odvo­ji­la od rim­sko-ro­mej­skog pa­tro­na­ta.
Go­di­ne 1071. ca­ri­grad­ski va­si­levs Mi­ha­il VII upu­ti voj­sku na Zen­tu (Ze­tu), ko­jom je ta­da upra­vljao Ve­li­ki žu­pan di­o­klij­ski i knez Zen­te, Mi­ha­il (Mi­halj) ko­ji je sto­lo­vao u ob­no­vlje­nom gra­du Do­kle­ji.
(NA­STA­VI­ĆE SE)