- pri­re­dio: mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Kao što je Đu­ra Da­ni­čić pre­kr­stio Ko­stu u Sto­ja­na No­va­ko­vi­ća, Ja­ni­ći­ja u Mi­la­na Ku­jun­dži­ća, ta­ko je i Ipo­krat po­stao Vla­dan Đor­đe­vić jer je tim ime­nom pot­pi­si­vao svo­je ra­do­ve. Od ta­da, pa kroz cio ži­vot Đor­đe­vić ni­ka­da se­be ni­je na­zi­vao ni­ti se pot­pi­sao sta­rim ime­nom. Ipo­kra­tom su ga na­zi­va­li sa­mo još pro­tiv­ni­ci i po­le­mi­ča­ri po no­vi­na­ma, slu­že­ći se ti­me kao po­sled­njim oruž­jem, do­ka­zu­ju­ći da Vla­dan ni­je Sr­bin i is­ti­ču­ći to kao ve­li­ku ne­sre­ću.
Đor­đe­vi­će­vo in­te­re­so­va­nje za pri­rod­ne na­u­ke raz­vi­ja­lo se ve­o­ma br­zo to­kom pr­ve go­di­ne Li­ce­ja. Naj­ve­ću za­slu­gu za to imao je pro­fe­sor Jo­sif Pan­čić, ko­ji je pre­da­vao gru­pu pred­me­ta na Odje­lje­nju pri­rod­nih na­u­ka. Stu­den­ti su ga iz­u­zet­no ci­je­ni­li i bi­li odu­še­vlje­ni nje­go­vim pre­da­va­nji­ma, a na­ro­či­to oči­gled­nom na­sta­vom ko­ju je on iz­vo­dio u pri­ro­di pred­u­zi­ma­ju­ći s đa­ci­ma ve­li­ke eks­pe­di­ci­je po ze­mlji u ci­lju pro­u­ča­va­nja ge­o­lo­gi­je, mi­ne­ra­lo­gi­je, bo­ta­ni­ke i et­no­gra­fi­je. Đor­đe­vić je imao sre­će da se jed­na ta­kva na­uč­na eks­kur­zi­ja iz­ve­de na kra­ju pr­ve go­di­ne Li­ce­ja. Još kao gim­na­zi­ja­lac od še­sna­est go­di­na on je pje­ši­ce pro­pu­to­vao od Be­o­gra­da do Kru­šev­ca, ob­i­šav­ši Le­vač i Tem­nić, da bi bo­lje upo­znao svo­ju ze­mlju. Put ga je vo­dio u Kru­še­vac baš zbog ve­li­kog „ca­ra” La­za­ra i osta­ta­ka nje­go­vog sta­rog gra­da. Ovo­ga pu­ta jed­no­mje­seč­no pu­to­va­nje is­toč­nom Sr­bi­jom kroz Kra­jin­ski, Cr­no­reč­ki, Knja­že­vač­ki i Ću­prij­ski okrug bi­lo je i za nje­ga svo­je­vr­stan do­ži­vljaj. U Ba­zja­šu su li­ce­ji pr­vi put u svom ži­vo­tu vi­dje­li „gvo­zde­ni put” i „gvo­zde­na ko­la”. Pan­čić im je du­go pri­čao o zna­ča­ju i ko­ri­sti že­lje­zni­ce i že­lje­znič­kog sa­o­bra­ća­ja. Groc­ka, Sme­de­re­vo, Gra­di­šte, Pek i Mla­va, Bre­sto­vič­ka Ba­nja, Za­je­čar, ne­pri­stu­pač­na br­da i čud­ni lju­di – sve je to za li­cej­ce bio je­dan nov i ne­po­znat svi­jet. Đor­đe­vić je i ka­sni­je če­sto ko­ri­stio sva­ku pri­li­ku da pu­tu­je po Sr­bi­ji, ali i po Austri­ji i Nje­mač­koj, sje­ća­ju­ći se uvi­jek svog pr­vog uči­te­lja od ko­ga je na­u­čio šta zna­či pu­to­va­ti i ši­ri­ti svo­je vi­di­ke.
Po­sli­je pr­ve go­di­ne Li­ce­ja Đor­đe­vić se na­šao pred di­le­mom u kom prav­cu bi tre­ba­lo da na­sta­vi ško­lo­va­nje. Zbog „Ko­či­ne Kra­ji­ne” ob­ja­vlje­ne u tek po­kre­nu­tom „Vi­dov­da­nu” 1862. go­di­ne, po pre­po­ru­ci Đu­re Da­ni­či­ća, u nje­mu su mno­gi gle­da­li pri­je bu­du­ćeg knji­žev­ni­ka ne­go pri­rod­nja­ka. Za ovaj kra­tak isto­rij­ski ro­man ču­lo se i u Dvo­ru, gdje je po kne­že­voj na­red­bi po­zvan i gdje mu je uru­če­na na­gra­da od de­set du­ka­ta. Iako se ni­je mo­gao od­re­ći spi­sa­telj­stva, ri­je­šio je da se po­sve­ti pri­rod­nim na­u­ka­ma. Pro­fe­so­ri Li­ce­ja ocje­nji­va­li su pre­di­spo­zi­ci­je sva­kog stu­den­ta i, u skla­du s po­tre­ba­ma dr­ža­ve za od­re­đe­nim ka­dro­vi­ma, Vla­dan Đor­đe­vić i La­zar Do­kić od­re­đe­ni su za stu­di­je me­di­ci­ne. U Sr­bi­ji je u to vri­je­me bi­lo sve­ga de­set lje­ka­ra.
Đor­đe­vi­ćev otac se u me­đu­vre­me­nu ože­nio i do­bio dje­cu s dru­gom že­nom. Nje­go­va pla­ta lje­kar­skog po­moć­ni­ka ni­je bi­la do­volj­na ni za osnov­ne po­tre­be i iz­dr­ža­va­nje uve­ća­ne po­ro­di­ce, a ka­mo­li za ško­lo­va­nje si­na u ino­stran­stvu. Za­to se Vla­dan 14. sep­tem­bra 1863. go­di­ne obra­tio Mi­ni­star­stvu unu­tra­šnjih dje­la, u okvi­ru ko­jeg se na­la­zi­lo Sa­ni­tet­sko odje­lje­nje za­du­že­no za ču­va­nje na­rod­nog zdra­vlja, s mol­bom da bu­de pri­mljen za pra­vi­telj­stve­nog. tj. vla­di­nog sti­pen­di­stu i po­slat na ško­lo­va­nje gdje vla­da na­đe za shod­no.
Đor­đe­vić i La­zar Do­kić ubr­zo su po­zva­ni u mi­ni­star­stvo, gdje im je sa­op­šte­no da su iza­bra­ni za dr­žav­ne pi­tom­ce. Od­mah im je uru­če­na sti­pen­di­ja za dva mje­se­ca, kao i no­vac za put­ne tro­ško­ve do Be­ča. Sve se od­vi­ja­lo ve­o­ma br­zo. Vla­dan Đor­đe­vić se sa svo­jim dru­gom Do­ki­ćem na­šao na la­đi ko­ja je tre­ba­lo da ih pre­ba­ci do Ze­mu­na. Is­pra­ćaj na Sav­skom pri­sta­ni­štu bio je dir­ljiv: li­cej­ci su se oku­pi­li da is­pra­te svo­je dru­go­ve, a po­ro­di­ce Do­kić i Đor­đe­vić – da is­pra­te dje­cu na da­lek put. Za Vla­da­nom je naj­vi­še tu­go­va­la ba­ka, nje­go­va Ma­na. Otac ni­je bio čo­vjek ko­ji je ot­kri­vao emo­ci­je. Vla­dan ga je od­u­vi­jek oslo­vlja­vao sa­mo krat­ko – go­spo­da­ru, i pri sva­kom pra­šta­nju pri­la­zio mu je k ru­ci da je po­lju­bi. Ta­ko je bi­lo i mno­go go­di­na ka­sni­je, ka­da se ma­te­ri­ja­no osa­mo­sta­lio i za­sno­vao svo­ju po­ro­di­cu. Iako otac ni­je mo­gao bog­zna šta da mu pri­u­šti u dje­tinj­stvu jer je bio vr­lo skrom­nog ma­te­ri­jal­nog sta­nja, Đor­đe­vić je pre­ma nje­mu uvi­jek po­ka­zi­vao naj­ve­će po­što­va­nje i uva­ža­va­nje i imao je­dan po­se­ban pa­tri­jar­ha­lan od­nos. I po­red to­ga, otac i sin ni­je­su iz­gra­di­li ne­po­sre­dan kon­takt, kao što je Đor­đe­vić doc­ni­je to po­sti­gao sa svo­jom dje­com. Vr­lo strog po na­ra­vi, efen­di­ja Đor­đe je, kao gla­va po­ro­di­ce, zah­ti­je­vao bez­re­zer­vnu po­slu­šnost. Ali po­što je Vla­dan bio po­slu­šno i od­go­vor­no di­je­te i od­li­čan đak, otac ni­je imao raz­lo­ga da pre­ma nje­mu bu­de pri­jek. Za jed­nu lič­nost uvi­jek pu­nu emo­ci­ja i do­ži­vlja­ja Vla­da­nov opis ra­stan­ka s po­ro­di­com ni­je ni­ma­lo tu­žan. S ba­kom se pr­vo opro­stio, a otac ga je, stro­go kao uvi­jek, pod­sje­tio na sre­ću ko­ja ga je za­de­si­la da se ško­lu­je o dr­žav­nom tro­šku, da od sa­da je­de „dr­žav­ni hljeb” i da za­to tre­ba da bu­de od ko­ri­sti i kne­zu i otadž­bi­ni, a svo­ji­ma – na di­ku.
(NA­STA­VI­ĆE SE)