- Pri­re­di­la: Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić

Opro­štaj­ni go­vor Im­pe­ri­jal­noj gar­di, 20. apri­la 1814.
Na­po­le­on Bo­na­par­ta, bič fran­cu­ski ko­ji je pro­tre­sao Evro­pu, opro­stio se 20. apri­la 1814. od ofi­ci­ra, svo­jih naj­vjer­ni­jih tru­pa, Sta­re (ili Car­ske) gar­de. Ko­nač­no je pod­le­gao pri­ti­sku i ab­di­ci­rao, od­re­kav­ši se vla­sti, či­me se ras­pa­lo evrop­sko car­stvo ko­je je svo­jim voj­nim osva­ja­nji­ma gra­dio vi­še od dva­de­set go­di­na. Ka­ta­li­za­tor nje­go­vog slo­ma bio je sla­bo osmi­šljen za­vo­je­vač­ki po­hod na Ru­si­ju 1812. Upr­kos po­bje­di u Bi­ci kod Bo­ro­di­na (6. sep­tem­bra) i či­nje­ni­ce da su nje­go­ve je­di­ni­ce spa­li­le Mo­skvu, ne­ka­da moć­na Na­po­le­o­no­va Gran­de Armée u po­vrat­ku je bi­la de­set­ko­va­na bo­le­šću i stra­ho­ta­ma ru­ske zi­me. Kad su ne­ka­da­šnji fran­cu­ski sa­ve­zni­ci osje­ti­li sla­bost i po­če­li da ga na­pu­šta­ju, a evrop­ska ali­jan­sa pri­mo­ra­la Pa­riz na pre­da­ju, Na­po­le­on je od­stu­pio s pre­sto­la da bi spa­sio Fran­cu­sku da­ljeg ra­za­ra­nja.
S ob­zi­rom na sve ne­vo­lje u ko­je je na­gnao svo­je voj­ni­ke, ne sa­mo u Ru­si­ji već to­kom du­gih go­di­na ra­to­va­nja, kao i raz­mje­re nje­go­ve lič­ne am­bi­ci­je, te­ško je i za­mi­sli­ti da bi ove ri­je­či, u ko­ji­ma se on ba­vi pre­vas­hod­no sa­mim so­bom, uop­šte mo­gle na­i­ći na uši volj­ne da slu­ša­ju. Ali Na­po­le­on je, iz­nad sve­ga, bio pro­fe­si­o­nal­ni voj­nik, i ni­ka­da ni­je ni iz­gu­bio oda­ne sled­be­ni­ke unu­tar onog tvr­dog je­zgra ko­je mu je vjer­no slu­ži­lo. I za­i­sta, sve­ga go­di­nu da­na po­što je on ab­di­ci­rao, Na­po­le­on je po­bje­gao iz eg­zi­la na nje­go­vom ostrv­skom „kne­žev­stvu” El­bi, i opet mo­gao da ra­ču­na na lo­jal­nost voj­ni­ka ko­ji će se on­da okre­nu­ti pro­tiv svo­jih po­kro­vi­te­lja u vla­di i vra­ti­ti ga na vlast – ma­da će ta dru­ga nje­go­va vla­da­vi­na po­tra­ja­ti sve­ga 100 da­na.
Pod no­vim fran­cu­skim re­ži­mom, pe­to­čla­nim Di­rek­to­ri­ju­mom, Na­po­le­on je, kao voj­nik, ko­nač­no mo­gao da se raz­ma­še. U se­ri­ji po­bje­da iz­vo­je­va­nih u pe­ri­o­du 1796–1798. Fran­cu­ska je ste­kla kon­tro­lu nad ve­ćim di­je­lom Ita­li­je. Ali kad je kon­tra-ad­mi­ral Nel­son uni­štio fran­cu­sku flo­tu u Bi­ci na Ni­lu (1798), to je znat­no ome­lo Na­po­le­o­no­ve pla­no­ve na tlu Egip­ta.
Na­po­le­on je tad, na vr­hun­cu mo­ći, iz­veo dr­žav­ni udar pro­tiv Di­rek­to­ri­ju­ma, i po­stao „pr­vi kon­zul” Fran­cu­ske – za­pra­vo, voj­ni dik­ta­tor. Pr­vih go­di­na XIX vijeka, Na­po­le­on je pot­či­nio Ho­lan­di­ju, Špa­ni­ju i Austrij­sku Ni­zo­zem­sku, ve­ći dio Ita­li­je, a pri­tom ne­u­tra­li­sao Pru­sku i Ru­si­ju. „Car” Fran­cu­ske po­stao je 1804. go­di­ne, a nje­go­ve voj­ne sna­ge oku­plja­le su se kod Bu­lo­nja, sa ci­ljem da na­pad­nu Bri­ta­ni­ju. Voj­na pre­vlast spa­si­la je Bri­tan­ce, ali je Na­po­le­on za­to svu svo­ju si­lu pre­u­smje­rio ka Austri­ji i iz­vo­je­vao naj­ve­ću po­bje­du (nad kom­bi­no­va­nim austrij­sko-ru­skim sna­ga­ma) u Bi­ci kod Auster­li­ca 1806. Go­di­ne 1807. i 1808. do­ni­je­le su pra­vi kli­maks Na­po­le­o­no­ve mo­ći. Kao ne­pri­ko­sno­ve­ni go­spo­dar kon­ti­nen­tal­ne Evro­pe, on je tad pri­bje­gao eko­nom­skom ra­tu pro­tiv ne­po­slu­šnih Bri­ta­na­ca. Na­met­nuo je tzv. kon­ti­nen­tal­ni si­stem, za­bra­niv­ši svo­jim va­zal­skim dr­ža­va­ma da ku­pu­ju bri­tan­sku ro­bu.
Go­di­ne 1808, me­đu­tim, voj­ni za­po­vjed­nik ko­ji će po­sta­ti Na­po­le­o­nov ar­hi­ne­pri­ja­telj već je osta­vljao tra­ga na me­đu­na­rod­noj sce­ni. Pet go­di­na ka­sni­je, voj­vo­da od Ve­ling­to­na is­tje­rao je Fran­cu­ze iz Por­tu­ga­la i Špa­ni­je, pre­šao Pi­ri­ne­je, pa iz­vr­šio ve­li­ki pri­ti­sak na Na­po­le­o­na s ju­ga, upra­vo u tre­nu­ci­ma kad su oja­ča­ni sa­ve­zni­ci uda­ra­li na Fran­cu­sku s is­to­ka. U isto vri­je­me, Na­po­le­o­nov si­stem, u okvi­ru ko­jeg su Na­po­le­o­no­va tri ro­đe­na bra­ta i nje­gov sin se­dje­li na evrop­skim pre­sto­li­ma, po­čeo je da pro­pa­da.
Na­po­le­o­no­va pri­ča, me­đu­tim, još ni­je bi­la sti­gla do svog kra­ja. Pr­vog mar­ta 1815, po­što se is­kr­cao u Fran­cu­sku s El­be i do­bio po­dr­šku voj­ske, iz­vr­šio je marš na Pa­riz, ko­ji mu je pri­re­dio li­jep do­ček. Ras­po­ma­mlje­ni sa­ve­zni­ci, ko­ji su na Kon­gre­su u Be­ču ras­pra­vlja­li o to­me ka­ko da or­ga­ni­zu­ju post­na­po­len­sku Evro­pu, br­že-bo­lje su se oku­pi­li da smi­sle šta će. Po­vje­re­nje su uka­za­li Ve­ling­to­nu. U Bi­ci kod Va­ter­loa (18. ju­na), Na­po­le­on i nje­go­vi za­po­vjed­ni­ci do­ni­je­li su ne­ke, za njih ne­ti­pič­no lo­še, tak­tič­ke od­lu­ke. Kad su Pru­si pod Bli­he­rom do­šli Ve­ling­to­nu u po­moć, čak se i Na­po­le­o­no­va Sta­ra gar­da raz­bje­ža­la pod ne­u­mo­lji­vom ne­pri­ja­telj­skom va­trom. Ovo­ga pu­ta ri­je­či ohra­bre­nja nji­ho­vog ca­ra ni­su bi­le do­volj­ne.
„Voj­ni­ci, mo­ja Sta­ra gar­do, opra­štam se od vas. Dva­de­set go­di­na sam vas ne­pre­kid­no pra­tio na pu­tu ča­sti i sla­ve. I u ova, no­vi­ja vre­me­na, kao i u da­ni­ma kad smo išli na­pri­jed, vi ste jed­na­ko slu­ži­li kao uzor hra­bro­sti i vjer­no­sti. S lju­di­ma kao što ste vi, na­ša bor­ba ni­ka­da ne bi bi­la okon­ča­na po­ra­zom; ali tom ra­tu ne bi bi­lo kra­ja; bio bi to gra­đan­ski rat, a to bi Fran­cu­skoj do­ni­je­lo sa­mo još no­vih ne­da­ća.
Žr­tvo­vao sam sve svo­je in­te­re­se za­rad in­te­re­sa ove ze­mlje.
Ja sad od­la­zim, ali vi, pri­ja­te­lji mo­ji, vi će­te na­sta­vi­ti da slu­ži­te Fran­cu­skoj. Me­ni je sa­mo nje­na sre­ća na pa­me­ti. I sve mo­je že­lje i da­lje će bi­ti usmje­re­ne ka nje­noj do­bro­bi­ti. Ne ža­li­te me zbog usu­da ko­ji mi je dat; to što sam pri­stao da osta­nem u ži­vo­tu, to je sa­mo za­to da slu­žim va­šoj sla­vi. Na­mje­ra­vam da na­pi­šem isto­ri­ju ve­li­kih po­stig­nu­ća do ko­jih smo za­jed­no sti­gli. Zbo­gom, pri­ja­telj mo­ji. Kad bih sve mo­gao da vas pri­vi­jem ov­dje, uz svo­je sr­ce.”(Na­sta­vi­će se)