- pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Sa­rad­nja s no­vo­sad­skim ča­so­pi­som ima­la je i dru­gih do­brih stra­na. Du­hov­na klo­nu­lost i ne­do­sta­tak knji­žev­nih rad­ni­ka u pret­hod­nom pe­ri­o­du (1848–1860) pre­sta­ju sa po­ja­vom „Da­ni­ce”. S njom sna­ga srp­ske knji­ge ja­ča, po­ti­sku­ju­ći stra­ne knji­ge i ča­so­pi­se. Na­ci­o­nal­nom za­no­su, ko­jem je pod­le­gla srp­ska omla­di­na i u kne­že­vi­ni i van nje, pri­klo­nio se i Vla­dan Đor­đe­vić. To se vi­di po mo­ti­vi­ma nje­go­vih pri­po­vi­je­da­ka ko­je su se ni­za­le u „Da­ni­ci”. Oni su tra­že­ni u sred­njo­vje­kov­noj srp­skoj isto­ri­ji, u ne­ga­tiv­nim po­ja­va­ma srp­skog sred­njo­vje­kov­nog dru­štva ko­je su do­ve­le do kra­ha srp­ske dr­ža­ve. Idu­ći za po­u­kom da Sr­bi­ma va­lja slo­ži­ti se i uje­di­ni­ti se za­rad op­šteg na­pret­ka i po­vrat­ka sta­re sla­ve, da sve što je do­bro a srp­sko tre­ba uz­di­za­ti i bra­ni­ti od tu­đin­skog uti­ca­ja, Ipo­krat je, po­čet­nič­ki na­iv­no, na­pi­sao pri­po­vi­jet­ke „Ne­ve­ra”, „Po­bra­tim­stvo” i „Ro­sa”. Bez ob­zi­ra na mla­dost i na sve ne­do­stat­ke nje­go­vog spi­sa­telj­stva, Đor­đe­vi­ća mo­že­mo svr­sta­ti u ši­ri omla­din­ski po­kret ko­ji se u to vri­je­me za­huk­ta­vao s obje stra­ne Du­na­va i Sa­ve, a ko­ji je se­bi po­sta­vio za cilj rad na na­ci­o­nal­nom vas­pi­ta­nju, kul­tur­nom i eko­nom­skom na­rod­nom na­pret­ku.
Li­cej­ska omla­di­na ži­vo se za­ni­ma­la us­ta­la­sa­lom po­li­ti­kom to­ga do­ba. Pa i sam Đor­đe­vić, ako je do 1862. go­di­ne sa­mo po­sma­trao i pa­žlji­vo slu­šao o po­li­ti­ci, od pro­lje­ća, pred sa­mu ma­tu­ru u za­vr­šnom raz­re­du gim­na­zi­je, po­čeo je da od­la­zi na sa­stan­ke sve­to­an­drej­skih li­be­ra­la, na ko­ji­ma su se oku­plja­li naj­i­stak­nu­ti­ji pred­stav­ni­ci: Alim­pi­je Va­si­lje­vić, Sto­jan Bo­ško­vić, To­dor Tu­ca­ko­vić, Jo­van Ilić, Ran­ko Alim­pić, Pan­ta Sreć­ko­vić, Vla­di­mir Jo­va­no­vić. Go­vo­rio je da je „bio pri­mljen” u ko­lo li­be­ra­la, a na ras­pi­ti­va­nja sta­ri­jih šta tu tra­ži jed­no di­je­te, nje­gov pro­fe­sor Jo­van Ilić je od­go­va­rao: „To je de­te već či­tav čo­vek i to naš čo­vek. Pi­taj Sto­ja­na, Alim­pi­ja i Vla­di­mi­ra. A i otac mu je naš čo­vek”. Unu­tra­šnje po­li­tič­ke tr­za­vi­ce ta­da ustu­pa­ju mje­sto spolj­nim pi­ta­nji­ma, po­put onog o pro­tje­ri­va­nju Tu­ra­ka iz Be­o­gra­da i osta­lih gra­do­va. Su­ko­bi iz­me­đu srp­skog i tur­skog sta­nov­ni­štva u Be­o­gra­du do­sti­gli su vr­hu­nac. Na sa­stan­ci­ma li­be­ra­la naj­vi­še se go­vo­ri­lo o to­me ka­ko i na ko­ji na­čin do­sko­či­ti evrop­skoj di­plo­ma­ti­ji i ri­je­ši­ti se ne­po­želj­nih Tu­ra­ka. Mla­di Ipo­krat ni­je uče­stvo­vao u ras­pra­va­ma, ali je upi­jao sve što su sta­ri­ji go­vo­ri­li. To­kom jed­nog ta­kvog sku­pa sti­gla je vi­jest o su­ko­bu na Ču­kur-če­smi. To je bi­lo u ju­nu 1862. go­di­ne. Do­ga­đa­je tog pr­vog da­na su­ko­ba iz­me­đu Sr­ba i Tu­ra­ka pra­tio je iz­bli­za, iz pr­vih re­do­va. Na svo­ju ve­li­ku ža­lost, sju­tra­dan se ni­je mo­gao na­ći na uli­ca­ma gra­da jer je mo­rao da po­la­že za­vr­šne is­pi­te. Iako ras­tr­zan naj­no­vi­jim do­ga­đa­ji­ma, on je re­la­tiv­no do­bro pro­šao na is­pi­ti­ma. Umje­sto bla­go­det­nog lje­ta i od­mo­ra, za svr­še­nog gim­na­zi­jal­ca usli­je­di­li su plo­tu­ni s be­de­ma tvr­đa­ve – Tur­ci su bom­bar­do­va­li Be­o­grad. Ipo­krat se od­mah pri­dru­žio li­cej­ci­ma ko­ji su na­či­ni­li ba­ri­ka­du sa stra­ne Sa­bor­ne cr­kve i pri­mio oruž­je i ko­mand­ni ras­po­red. Dva mje­se­ca tra­ja­lo je van­red­no sta­nje u gra­du. Za to vri­je­me on je s li­cej­ci­ma stra­ža­rio no­ći iza ba­ri­ka­de, dok je da­nju po­ha­đao voj­na vje­žba­nja i slu­šao te­o­rij­ska pre­da­va­nja iz voj­nih na­u­ka. Čim je po­stig­nut do­go­vor kne­za Mi­ha­i­la s ga­rant­nim si­la­ma, re­gu­lar­na voj­ska i li­cej­ci do­bi­li su na­re­đe­nje da se po­vu­ku, a sve be­o­grad­ske ba­ri­ka­de su pre­ko no­ći bi­le po­ru­še­ne. Đor­đe­vić je ta­da di­je­lio ogor­če­nost sta­ri­jih dru­go­va iz Li­ce­ja, ali i svih Sr­ba, što je pro­pu­šte­na je­din­stve­na pri­li­ka „za ve­li­ku na­rod­nu stvar”. Za­mje­rao je kne­zu Mi­ha­i­lu što je pri­stao na na­met­nut stav ve­li­kih si­la, ko­je su pri­zna­le da je tur­sko bom­bar­do­va­nje Be­o­gra­da neo­prav­da­no di­vlja­štvo i da je nji­me po­ga­že­na sve­ča­na oba­ve­za Tur­ske pred pot­pi­sni­ca­ma Pa­ri­skog mi­ra. Ova epi­zo­da iz Đor­đe­vi­će­ve ra­ne mla­do­sti go­vo­ri da je on di­sao je­din­stve­nim plu­ći­ma srp­ske omla­di­ne ko­ja je oslbo­đe­nje od Tu­ra­ka sma­tra­la svo­jom pr­vom i naj­va­žni­jom oba­ve­zom.
Po okon­ča­nju bur­nih ljet­njih mje­se­ci Đor­đe­vić je tre­ba­lo da pro­du­ži ško­lo­va­nje na Li­ce­ju. Sla­ba­šno i tje­le­sno ne na­ro­či­to raz­vi­je­no di­je­te, uz to bez po­ro­dič­nog ze­mlji­šnog po­sje­da a od­li­čan uče­nik, otac ga je po­slao na vi­še ško­le. Kit­nja­sto po­lu­tur­sko – po­lu­ar­na­ut­sko odi­je­lo iz dje­tinj­stva i fes na gla­vi za­mi­je­ni­li su še­šir sa ši­ro­kim obo­dom, pan­ta­lo­ne od cr­nog tok­si­na i iste bo­je ma­ra­ma oko vra­ta. Evrop­ska no­šnja i du­ga ko­vr­dža­va ko­sa oda­va­le su sli­ku pre­ten­ci­o­znog po­e­te ko­ji na­mje­ra­va da po­sta­ne po­zna­ti spi­sa­telj. Ali je on u iz­bo­ru pro­fe­si­je kre­nuo u sa­svim su­prot­nom prav­cu.
U je­sen 1862. go­di­ne upi­sao se na Li­cej.
Na kra­ju pr­ve go­di­ne je na is­pi­ti­ma po­ka­zao sle­de­će re­zul­ta­te: cr­kve­na isto­ri­ja, lo­gi­ka, psi­ho­lo­gi­ja, op­šta isto­ri­ja, fi­zi­ka, fi­lo­lo­gi­ja, zo­o­lo­gi­ja, bo­ta­ni­ka i nje­mač­ki je­zik – od­li­čan, po­li­tič­ka ra­ču­ni­ca i fran­cu­ski je­zik vr­lo do­bar. Svje­do­čan­stvo je gla­si­lo na ime Vla­da­na (Đor­đa) Đor­đe­vi­ća, a ne na Ipo­kra­ta.
De­kan Đu­ra Da­ni­čić svo­jim auto­ri­te­tom ubi­je­dio je mla­dog Ipo­kra­ta pri­li­kom upi­sa da je nje­go­vo ime neo­bič­no za Sr­bi­na i da se sta­ra srp­ska ime­na po­no­vo vra­ća­ju u mo­du.
(NA­STA­VI­ĆE SE)