-pri­re­dio: mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Pr­vog sep­tem­bra 1856. go­di­ne Ipo­krat je po­šao u ško­lu ko­ja se na­la­zi­la po­red Sa­bor­ne cr­kve u Be­o­gra­du. Nje­gov otac je po­no­vo do­bio po­sao lje­kar­skog po­moć­ni­ka i stan u di­je­lu bol­ni­ce na Vra­ča­ru. Ga­ze­ći ne­ma­lo bla­to be­o­grad­skih ne­kal­dr­mi­sa­nih uli­ca, Ipo­krat je sva­ko­ga da­na išao od Vra­ča­ra do Sa­bor­ne cr­kve, pro­la­ze­ći pje­ši­ce kr­oz cio ta­da­šnji Be­o­grad. U istom raz­re­du bio je s La­za­rom Do­ki­ćem, ka­sni­je kra­lje­vim lje­ka­rom, gu­ver­ne­rom i ađu­tan­tom, za­tim sa Jo­va­nom Ne­sto­ro­vi­ćem, Pe­trom No­va­ko­vi­ćem i Je­vre­mom Vuč­ko­vi­ćem, ofi­cir­skim si­no­vi­ma, te s Dra­gi­šom Sta­no­je­vi­ćem, si­nom dr­žav­nog sa­vjet­ni­ka Je­re­mi­je, Jo­va­nom Ba­de­mli­ćem i dru­gim. Dru­go­vi su mu u škol­skom dvo­ri­štu po­ka­za­li nje­go­vog vr­šnja­ka Pe­tra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, doc­ni­je pre­te­den­ta na srp­ski pre­sto pro­tiv ko­ga se on bo­rio u ko­rist Obre­no­vi­ća.
Ipo­krat se la­ko pri­la­go­dio no­vim okol­no­sti­ma u Be­o­gra­du. U nje­go­vom svje­do­čan­stvu od 7. ju­la 1862. go­di­ne pi­še da je za­vr­šio sed­mi raz­red gim­na­zi­je s od­lič­nim uspje­hom iz svih pred­me­ta (pre­vas­ho­dan), osim iz ma­te­ma­ti­ke, gdje je oci­je­njen kao vr­lo do­bar.
Đor­đe­vić ni­je po­kla­njao sve svo­je slo­bod­no vri­je­me sa­mo uče­nju škol­skog gra­di­va. Nje­go­va strast pre­ma knji­žev­no­sti sve je vi­še ra­sla. Bu­du­ći da u Sr­bi­ji pe­de­se­tih go­di­na ni­je bi­lo la­ko do­stup­nih knji­ga, do­vi­jao se na raz­ne na­či­ne. Uži­nu je tram­pio za štam­pu ko­ja je u pod­li­sku re­dov­no do­no­si­la po­ne­ki knji­žev­ni rad. Šte­dio je no­vac od skrom­nih oče­vih na­gra­da za pe­ti­ce u ško­li da bi mo­gao da ku­pi no­vi­ne ko­je su pro­dav­ci na­ba­vlja­li kao har­ti­ju za uvi­ja­nje svo­jih pro­iz­vo­da. Od dru­ga Dra­gi­še Sta­no­je­vi­ća sa­znao je da po­sto­je i no­vi­ne u ko­ji­ma se štam­pa­ju sa­mo no­ve­le i pje­sme, te da jed­ne ta­kve – „Šu­ma­din­ku”, ure­đu­je nje­gov ujak Lju­ba Ne­na­do­vić. Od­la­zak u ku­ću dr­žav­nog sa­vjet­ni­ka za Ipo­kra­ta je bio pra­vi do­ži­vljaj. Odu­še­vlje­nje ras­ko­šom i bo­gat­stvom en­te­ri­je­ra nad­vi­si­lo je nje­go­vo us­hi­će­nje ka­da je ušao u rad­nu so­bu svog dru­ga pre­pu­nu knji­ga, do­ma­ćih i stra­nih, ko­je on do ta­da ni­je imao pri­li­ke da vi­di.
Ipo­krat je u tre­ćem raz­re­du gim­na­zi­je već imao svo­ju pr­vu, vi­še ne­go skrom­nu bi­bli­o­te­ku, smje­šte­nu u pod­nož­ju bol­nič­kog ste­pe­ni­šta ko­je je vo­di­lo u osta­vu. Nju su či­ni­le no­vi­ne iz ba­kal­ni­ca i tu i ta­mo po­ku­po­va­ne knji­ge na Ve­li­koj pi­ja­ci i Ze­le­nom ven­cu, gdje su se pro­da­va­le sta­re stva­ri. Da­vi­do­vi­ćev „Za­bav­nik”, ne­ko­li­ko bro­je­va no­vo­sad­ske „Sed­mi­ce”, Vo­za­re­vi­će­va „Go­lu­bi­ca”, „Fru­ško­gor­ka” bi­la su naj­če­šća, ali i naj­jef­ti­ni­ja iz­da­nja ko­ja je Ipo­krat mo­gao se­bi da pri­u­šti. Kao gim­na­zi­ja­lac sa­ku­pljao je pret­plat­ni­ke na knji­ge, a kao na­gra­du za de­set pre­nu­me­ra­na­ta je­da­na­e­stu knji­gu do­bi­jao je gra­tis. Ali ta­ko je bi­lo sa­mo u po­čet­ku.
U če­tvr­tom raz­re­du gim­na­zi­je, sa če­tr­na­est go­di­na, Ipo­krat je po­čeo i sam da pi­še. Pr­vi pi­sa­ni ra­do­vi bi­li su kom­pi­la­ci­ja pro­či­ta­nih pri­po­vje­da­ka, bez ve­li­ke ori­gi­nal­no­sti. Sva­kog če­tvrt­ka Dra­gi­ša Sta­no­je­vić, Alek­sa Po­po­vić i Ipo­krat oku­plja­li su se u Sta­no­je­vi­će­voj ba­šti i či­ta­li svo­je ra­do­ve. Jed­nom pri­li­kom ri­je­ši­li su da osnu­ju svoj list „Za Sr­bin­stvo”, po ugle­du na sta­ri­je gim­na­zi­jal­ce iz sed­mog raz­re­da i nji­ho­ve li­sto­ve „Slo­ga” i „Oce­ni­telj”. Je­zgro sta­ri­jih gim­na­zi­ja­la­ca či­ni­li su Ko­sta (Sto­jan) No­va­ko­vić, Ja­ni­ći­je (Mi­lan) Ku­jun­džić, Če­do­milj Mi­ja­to­vić i Ko­sta Po­po­vić Je­žev­ča­nin. U če­tvr­tom raz­re­du Ipo­krat im se pri­bli­žio i ušao u re­dak­ci­ju „Oce­ni­te­lja”. Pr­vo se zbli­žio s Ko­stom Po­po­vi­ćem, a on­da i sa No­va­ko­vi­ćem. Njih dvo­ji­ca, go­vo­rio je Đor­đe­vić mno­go go­di­na ka­sni­je, naj­vi­še su uti­ca­li na nje­ga ob­ja­šnja­va­ju­ći mu osnov­ne ele­men­te dra­me i svr­hu knji­žev­nog stva­ra­nja.
Ono što je u ra­noj mla­do­sti iz­gle­da­lo kao igra osta­lo je za­u­vi­jek Đor­đe­vi­će­va ve­li­ka lju­bav, ko­ja se, osim na dra­mu, pro­ši­ri­la i na dru­ge knji­žev­ne vr­ste – pri­po­vjet­ke i ro­ma­ne. Ovi po­da­ci su uto­li­ko va­žni­ji uko­li­ko Đor­đe­vi­ćev mla­da­lač­ki žar za pi­sa­nu ri­ječ po­ve­že­mo s ka­sni­jim nje­go­vim pro­sve­ti­telj­skim ra­dom u ra­znim sfe­ra­ma srp­skog dru­štve­nog i kul­tur­nog ži­vo­ta.
Po­sli­je „Pu­šča­nih zr­na” ob­ja­vlje­nih u pod­li­sku „Srp­skih no­vi­na” fe­bru­a­ra 1860, Đor­đe­vić je slje­de­će go­di­ne u no­vo­sad­skoj „Da­ni­ci” ob­ja­vlji­vao svo­ju dru­gu pri­po­vjet­ku „Hleb i so” s mo­ti­vi­ma iz no­vi­je srp­ske isto­ri­je, iz Dru­gog ustan­ka. Ovaj dru­gi po­ku­šaj bio je znat­no za­pa­že­ni­ji. Pi­sca je po­hva­lio sam ured­nik „Da­ni­ce” Đor­đe Po­po­vić, ko­ji mu je po­slao dva­de­set fo­rin­ti ho­no­ra­ra. U No­vom Sa­du i Be­o­gra­du već se go­vor­ka­lo o mla­dom pi­scu, a jed­nom pri­li­kom on se ob­reo u go­sti­ma kod pro­fe­so­ra isto­ri­je na Li­ce­ju, Pan­te Sreć­ko­vi­ća. To je bio ve­li­ki pod­sti­caj za Ipo­kra­ta, za ko­ga ni­je bi­lo ve­će ča­sti ne­go da se nje­gov rad štam­pa po­red ra­do­va sta­ri­jih dru­go­va i već afir­mi­sa­nih pi­sa­ca po­put La­ze Ko­sti­ća, Ste­va­na Ka­ćan­skog, Mi­lo­ra­da Po­po­vi­ća Šap­ča­ni­na, Đu­re Jak­ši­ća i dru­gih. Osim to­ga, „Da­ni­ca” je ob­ja­vlji­va­la sve ono što je ta­da­šnja srp­ska knji­žev­nost mo­gla da­ti i, što je bi­la ve­li­ka no­vi­na, štam­pa­lo se po no­vom pra­vo­pi­su.
(NA­STA­VI­ĆE SE)