-pri­re­dio: mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Mla­di brač­ni par Đor­đe­vić je imao ve­li­ke ne­sre­će s po­ro­dom. Za krat­ko vri­je­me umr­la su im dva dje­te­ta (tre­će i če­tvr­to), a po­tom i naj­sta­ri­ji sin Di­mi­tri­je. Ostao je dru­go­ro­đe­ni Ipo­krat, ko­me su ro­di­te­lji po­sve­ti­li svu pa­žnju. Po­sli­je ja­da zbog smr­ti dje­ce po­ro­di­cu je za­hva­ti­la još ve­ća tra­ge­di­ja. Ro­div­ši ma­lu Mi­le­vu, maj­ka Ma­ri­ja je do­bi­la vi­so­ku tem­pe­ra­tu­ru i ubr­zo pre­mi­nu­la, naj­vje­ro­vat­ni­je od sep­se. Ta­ko je Ipo­krat ostao bez maj­ke u še­stoj go­di­ni ži­vo­ta. Nje­go­va sje­ća­nja na nju vr­lo su ma­glo­vi­ta. Bri­gu o Ipo­kra­tu i tek ro­đe­noj Mi­le­vi pre­u­ze­la je ba­ka Na­sta­si­ja, ko­ju je on zvao Ma­na. Ona ga je od­ga­ji­la, te ne ču­de pri­vr­že­nost i lju­bav s ko­ji­ma Đor­đe­vić o njoj pi­še.
Su­de­ći po za­ni­ma­nju Đor­đe­vi­će­vog dje­de Di­mi­tri­ja, ko­ji je naj­pri­je bio tr­go­vac, a u Sr­bi­ji me­han­dži­ja, i po za­na­tu nje­go­vog oca i stri­ca, ko­ji su bi­li apo­te­ka­ri, ali i po že­nid­bi Đor­đa s dje­voj­kom iz cin­car­ske ku­će, go­to­vo je iz­vje­sno da je po­ro­di­ca Đor­đe­vić cin­car­skog po­ri­je­kla. Vr­lo va­žna či­nje­ni­ca ko­ja ide to­me u pri­log je­ste i ta da Đor­đe­vi­ći ni­je­su ima­li i ni­je­su sla­vi­li sla­vu kao Sr­bi, već imen­da­ne, po­put Gr­ka i Ru­sa. Po­čet­kom de­ve­de­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka, ka­da je to u Sr­bi­ji po­sta­lo po­pu­lar­no, Vla­dan Đor­đe­vić je pre­tvo­rio dan svog ro­đe­nja, Va­ve­de­nje pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce 21. no­vem­bra (po sta­rom ka­len­da­ru), u kr­snu sla­vu. Do ta­da je sla­vio imen­dan. A tu je i ime Hi­po­kra­tes, po grč­kom lje­ka­ru Hi­po­kra­tu, ko­je je do­bio po že­lji oca. Nje­gov kum bio je ta­ko­đe Cin­ca­rin, Ko­ča Ger­man, očev do­bar pri­ja­telj.
Spe­ci­fič­na no­šnja ta­ko­đe je va­žan či­ni­lac u od­re­đi­va­nju et­nič­ke pri­pad­no­sti onog vre­me­na. Vla­dan Đor­đe­vić na sle­de­ći na­čin opi­su­je odje­ću ko­ju je no­sio kao di­je­te: to­zlu­ci, dže­ma­dan, ću­rak od cr­ve­ne čo­he, sve iz­ve­ze­no zla­tom, ru­ka­vi od đur­če­ta pri­ka­če­ni na le­đi­ma, a od po­ja­sa, od ša­re­nog ta­ra­bo­ko­sa i ma­log si­la­va od cr­ve­nog sah­ti­ja­na, pa do ko­lje­na kao sni­jeg bi­je­la i u sto­ti­nu bo­ra uštir­ka­na fu­sta­ne­la: na ra­me­ni­ma ću­be­ta (pom­po­ni) od pla­vo bo­ja­di­sa­ne vu­ne; na gla­vi fes sa vr­lo du­gač­kom ki­ćan­kom od ibri­ša, ko­ja ga je tu­kla po ra­me­ni­ma. Ova no­šnja je mje­ša­vi­na tur­skih, grč­kih i ar­na­ut­skih ele­me­na­ta, ka­rak­te­ri­stič­na za sta­nov­ni­ke Epi­ra i ju­žne Ma­ke­do­ni­je. Ako se to­me do­da­ju oso­be­no­sti cin­car­skog ka­rak­te­ra kao što su pe­dant­nost i upor­nost u po­slu, za­tim mo­no­ga­mi­ja ko­ju brač­ni dru­go­vi ve­o­ma po­štu­ju, pra­vo­slav­na vje­ra, te lič­na hi­gi­je­na na za­vid­nom ni­vou u od­no­su na dru­ge bal­kan­ske na­ro­de, on­da pred so­bom ima­mo ti­pič­nu cin­car­sku po­ro­di­cu ko­ja se, kao što će­mo vi­dje­ti, za krat­ko vri­je­me asi­mi­lo­va­la i po­sr­bi­la. Đor­đe­vić se ni­ka­da ni­je lju­tio kad su ga na­zi­va­li Cin­ca­ri­nom. On se ro­dio, ško­lo­vao, ži­vio i ra­dio u Sr­bi­ji, u njoj je stvo­rio svo­ju po­ro­di­cu i po­ri­je­klo ga ni­je op­te­re­ći­va­lo da se osje­ća ma­nje Sr­bi­nom od sta­ro­sje­de­la­ca. Nje­go­vo shva­ta­nje na­ci­je za­sni­va­lo se na za­jed­nič­kim isto­rij­skim uspo­me­na­ma, za­jed­nič­koj sa­da­šnjo­sti i bu­duć­no­sti ko­ju di­je­le pri­pad­ni­ci jed­ne za­jed­ni­ce, u slič­nom tu­ma­če­nju ko­je je dao Er­nest Re­nan. Me­đu­tim, ni­je is­klju­či­vao ni dru­ga objek­tiv­na mje­ri­la kao što su je­zik i vje­ra. Nje­go­va je­di­na ze­mlja bi­la je Sr­bi­ja i mno­go de­ce­ni­ja ra­de­ći za Srp­stvo do­ka­zao je da se osje­ćao Sr­bi­nom.
Go­di­ne 1852. ma­li Ipo­krat je po­šao u ško­lu, i to grč­ku, jed­nu je­di­nu ko­ja je po­sto­ja­la u Be­o­gra­du. Ali tu ni­je za­vr­šio pr­vu škol­sku go­di­nu. Otac je pro­dao ku­ću i sa bra­tom Ni­ko­lom, maj­kom, Ipo­kra­tom i ma­lom Mi­le­vom kre­nuo je u Sa­ra­je­vo. Da li je, osim po­ro­dič­nih ne­sre­ća, bi­lo i dru­gih raz­lo­ga ko­ji su ga opre­di­je­li­li za taj put – te­ško je sa si­gur­no­šću re­ći. Pre­ko Ze­mu­na, Sla­von­skog i Bo­san­skog Bro­da, duž ri­je­ke Bo­sne i pre­ko Ma­gla­ja Đor­đe­vi­ći su sti­gli do kraj­njeg od­re­di­šta. Tu su bra­ća or­tač­ki otvo­ri­la apo­te­ku. U Sa­ra­je­vu je Ipo­krat na­sta­vio da se ško­lu­je, ali je sa­da upi­san u srp­sku osnov­nu ško­lu. Uči­telj mu je bio Alek­san­dar Šu­ška­lo­vić, ko­ji je gim­na­zi­ju i Li­cej za­vr­šio u Be­o­gra­du. Učio je za­jed­no sa Sa­vom Ko­sa­no­vi­ćem, Si­mom Čaj­ka­no­vi­ćem, Vi­da­kom Ava­ku­mo­vi­ćem i Kon­stan­ti­nom Ha­dži Ri­sti­ćem, sa ko­jim je bio ne­raz­dvoj­ni drug.
U to­ku tro­go­di­šnjeg bo­rav­ka u Sa­ra­je­vu Ipo­krat je uži­vao u ča­so­vi­ma isto­ri­je i knji­žev­no­sti, na ko­ji­ma im je uči­telj pri­čao o Ne­ma­nji­ći­ma, ca­ru Du­ša­nu, Ko­sov­skoj bi­ci i kne­zu La­za­ru, učio ih gdje su i ko­je su bi­le srp­ske ze­mlje „iz­me­đu si­njeg, bi­je­log i cr­nog mo­ra”, po­ka­zu­ju­ći im na kar­ti gdje se ko­ja od njih na­la­zi. Sva­ke ne­dje­lje uči­telj ih je vo­dio u cr­kvu i tu su pje­va­li cr­kve­ne pje­sme, ko­je je Đor­đe­vić ka­sni­je pje­vao svo­joj dje­ci o ve­li­kim pra­zni­ci­ma. On pi­še ka­ko je za­hva­lju­ju­ći Šu­ška­lo­vi­ću po­pri­mio ide­a­li­zam srp­skog pa­tri­o­te.
Pri kra­ju tre­će go­di­ne bo­rav­ka u Sa­ra­je­vu umr­la mu je se­stra, a otac i ba­ka su od­lu­či­li da se vra­te u Be­o­grad. Od pe­to­ro dje­ce, ostao je sa­mo Ipo­krat. On je u Be­o­gra­du na­sta­vio da se ško­lu­je. Po­lo­žio je pri­jem­ni is­pit i od­mah je pri­mljen u dru­gi raz­red gim­na­zi­je. To naj­bo­lje go­vo­ri o kva­li­te­tu ško­le i uči­te­lja u Sa­ra­je­vu.
(NA­STA­VI­ĆE SE)