-Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio:Vo­jin PE­RU­NI­ČIĆ

21. ju­la (ne ka­sni­je) 1752. go­di­ne pot­pu­kov­nik R. Pre­ra­do­vić sa gru­pom srp­skih ofi­ci­ra je po­slao Mol­bu ca­ri­ci Je­li­sa­ve­ti Pe­trov­noj da im odo­bri pre­se­lje­nje sa po­ro­di­ca­ma u Ru­si­ju i da ih pri­mi u ru­sku slu­žbu:
„Pre­svi­je­tla, ve­li­čan­stve­na go­spo­da­ri­ce, sa­mo­dr­žni­ce i ca­ri­ce ci­je­le Ru­si­je, Je­li­sa­ve­ta Pe­trov­na,
Mi, ko­ji smo ti po­kor­ni, do­lje pot­pi­sa­ni ime­nom i pre­zi­me­nom, sa­da Vas mo­li­mo da nam ne za­tvo­ri­te vra­ta.
Že­lja nam je, ako bi Va­ša mi­lost do­zvo­li­la i bi­la nam na po­mo­ći, da sa na­šim ci­je­lim po­ro­di­ca­ma, ka­ko sa mu­škim, ta­ko i sa žen­skim čla­no­vi­ma, da se mi pra­vo­slav­ni Sr­bi pre­se­li­mo za­jed­no u va­šu pra­vo­slav­nu dr­ža­vu i ne­će­mo ža­li­ti ni krv da pro­li­je­mo za va­šu ze­mlju.
Obra­ća­mo se Va­ma kao pre­ma maj­ci da­re­žlji­voj u na­mje­ri da nam se že­lje stvar­no ostva­re, pr­vo ja, Raj­ko Pre­ra­do­vić sa či­nom ge­ne­ral-ma­jo­ra i osta­li do­lje pot­pi­sa­ni:
Ge­or­gi­je Pre­ra­do­vić, ma­jor, Avram Ra­ško­vić, se­kund-ma­jor,
Isak Ra­do­va­no­vić, ka­pe­tan, Bo­žo Mi­ha­i­lo­vić, ka­pe­tan,
Alek­sej Pre­ra­do­vić, laj­tant, Mi­ha­i­lo Pre­ra­do­vić, laj­tant,
Ga­vri­lo Pre­ra­do­vić, laj­tant, Ivan Pre­ra­do­vić, laj­tant,
Ata­na­si­je Pre­ra­do­vić, za­stav­nik, Pe­tar Pre­ra­do­vić, stra­žme­šter (na­red­nik).
Vaš po­da­nik i po­ni­zni rab, Raj­ko Pre­ra­do­vić”
Uka­zom Se­na­ta od 29. ma­ja 1753. go­di­ne, Sr­be pred­vo­đe­ne R. Pre­ra­do­vi­ćem i I. Še­vi­ćem, ko­ji su se pre­se­li­li u Ru­si­ju, na­se­li­li su iz­me­đu gra­do­va Bah­mu­ta i Lu­ga­nja (da­nas se ti gra­do­vi zo­vu Ar­te­movsk i Lu­ganjsk).
5. apri­la 1753. go­di­ne uka­zom Se­na­ta je od­re­đe­no mje­sto za na­se­lja­va­nje Sr­ba i ured­ba o iz­grad­nji utvr­đe­nja.
31. mar­ta i 1. apri­la 1753. go­di­ne Pra­vi­telj­stvu­ju­šći Se­nat za­jed­no sa Mi­ni­star­stvom ino­stra­nih po­slo­va i Voj­nim mi­ni­star­stvom i na osno­vu od­lu­ke Kon­fe­ren­ci­je, ko­ja je odr­ža­na 20. no­vem­bra 1752. go­di­ne, na ko­joj je uka­zom na­re­đe­no da do­la­skom srp­skog na­ro­da ili dru­gih na­ro­da u im­pe­ri­ju i pri­hva­te­njem po­dan­stva, da do­se­lje­ni­ci ne bu­du ras­po­re­đi­na­nu u jed­nom mje­stu odvo­je­no, već me­đu osta­le na­se­lje­ne ru­ske sta­nov­ni­ke.
...Še­vi­ća i Pre­ra­do­vi­ća sa do­se­lje­ni­ci­ma nji­ho­vog na­ro­da na­se­lja­va­ti od kra­ja gra­ni­ce sa do­njec­ke stra­ne, tj. od Bah­mu­ta do Lu­ga­nji, u go­re na­ve­de­nim mje­sti­ma, ko­ja se na­la­ze iza li­ni­je utvr­đe­nja i šan­če­va i ne do­pu­sta­ti im na­se­lja­va­nje sa one stra­ne Do­nje­ca, gdje se na­la­ze ku­će ko­za­ka pri­je Bah­mu­ta. U mje­sti­ma, ka­ko je Voj­no mi­ni­star­stvo u svo­joj pro­cje­ni na­zna­či­lo, na­se­lje­no je, na pri­mjer, u No­voj Sr­bi­ji do 3 hi­lja­de do­se­lje­ni­ka, a uz na­se­lja­va­nje ste­pe i do 5.000 lju­di. S ob­zi­rom na to da su ta mje­sta već na­se­lje­na, on­da Še­vi­ća i Pre­ra­do­vi­ća sa do­se­lje­ni­ci­ma po­če­ti na­se­lja­va­ti: jed­nog od Bah­mu­ta, a dru­gog od Lu­ga­nji po do­go­vo­ru sa pu­kov­ni­kom Bi­bi­ko­vim. To što oni mol­bom tra­že od Se­na­ta do­dje­lu ze­mlje, Še­vić u No­voj Sr­bi­ji od ki­jev­ske stra­ne, jer se Sr­bi ne bi ra­do uda­lja­va­li od tog mje­sta, Pre­ra­do­vić od ušća ri­je­ke Or­le na­ni­že po­red ri­je­ke Dnje­stra do ušća ri­je­ka Sa­ma­re i Sa­li­ve do Kon­skih Vo­da i oda­tle do Bah­mu­ta, ne tre­ba im do­zvo­li­ti. Še­vi­ću se ne mo­že do­di­je­li­ti ze­mlja u No­voj Sr­bi­ji, za­to što je u toj No­voj Sr­bi­ji ze­mlja već na­se­lje­na i po­klo­nje­na uka­zom pu­ku ge­ne­ral-ma­jo­ra Hor­va­ta od­mah po do­la­sku u Ru­si­ju, gdje on sa­da sa pu­kom ži­vi. Ta­ko­đe se ne mo­že do­di­je­li­ti ze­mlja Pre­ra­do­vi­ću, ko­ju tra­ži po­red Dnje­stra do ušća Sa­ma­re i do Kon­skih Vo­da i Bah­mu­ta, gdje se na­la­ze utvr­đe­nja i na­se­lja lant­mi­li­caj­skih pu­ko­va na ve­li­kom pro­sto­ru.
Še­vi­ću i Pre­ra­do­vi­ću, tj. obo­ji­ci sa do­se­lje­ni­ci­ma bi­će do­volj­no pro­sto­ra za ta­kvo na­se­lja­va­nje u na­zna­če­nim mje­sti­ma od Bah­mu­ta do Lu­ga­nji, gdje se ze­mlja pro­sti­re na ra­sto­ja­nju od oko 100 vr­sta. Do­se­lje­ni­ci ne­će bi­ti uda­lje­ni­ji od No­ve Sr­bi­je, jer ra­sto­ja­nje od Ki­je­va do No­ve Sr­bi­je, ko­ju je na­se­lio Hor­vat sa svo­jim pu­kom, ni­je ve­će od nji­ma od­re­đe­ne ze­mlje od Bah­mu­ta do Lu­ga­nji i bi­će do­volj­no mje­sta za sve. Ako se kod Še­vi­ća po­ve­ća broj do­se­lje­ni­ka i da ne­će bi­ti mje­sta u od­re­đe­nim mje­sti­ma, on­da će im bi­ti da­ta dru­ga ze­mlja, ko­ja im od­go­va­ra i sa ko­ji­mom će bi­ti za­do­volj­ni...”
U pot­pi­su: grof Alek­sej Bes­tu­žev-Rju­min, Alek­san­dar Bu­tur­lin,
grof Mi­ha­il Vo­ron­cov, knez Bo­ris Ju­su­pov i dr.
Mno­gi Sr­bi su i po­je­di­nač­no pre­la­zi­li u ru­sku voj­nu slu­žbu i tra­ži­li una­pre­đe­nja u toj slu­žbi. 19. ju­na 1756. go­di­ne sti­gla je pi­sme­na mol­ba hu­sa­ra Srp­skog pu­ka S. Bu­kov­skog ca­ri­ci Je­li­sa­ve­ti Pe­trov­noj za nje­go­vo una­pre­đe­nje u ofi­cir­ski čin.
„Pre­svi­je­tla, ve­li­ka ca­ri­ce Je­li­sa­ve­ta Pe­trov­na, sve­ru­ska sa­mo­dr­žni­ce i mi­lo­sti­va go­spo­da­ri­ce!
Moj ro­đe­ni otac, pri­pad­nik srp­sko­slo­ven­skog na­ro­da, do­šao je iz dr­ža­ve rim­skog ca­ra u vi­so­ko­slav­nu Im­pe­ri­ju po nje­go­voj vo­li i že­lji 1738. go­di­ne, osta­viv­ši svu svo­ju po­kret­nu i ne­po­kret­nu imo­vi­nu i do­šao sa svo­jom že­nom i tri si­na, kao i tro­ji­com ro­đe­ne bra­će sa nji­ho­vim že­na­ma. Do­šav­ši u ovu dr­ža­vu go­re na­ve­de­ne go­di­ne, otac je sa svo­jom bra­ćom stu­pio na slu­žbu u na­ve­de­ni Srp­ski hu­sar­ski puk kao obič­ni voj­ni­ci. Po­sli­je smr­ti go­re po­me­nu­tog oca, osta­li smo nas tro­ji­ca ma­lo­ljet­ne bra­će sa na­šom maj­kom i ta­ko­đe sa dvi­je ro­đe­ne se­stre, ko­ji i da­nas ži­ve o mom tro­šku i iz­dr­ža­vam ih od mo­je pla­te. Sa po­me­nu­tom bra­ćom sam od­ra­stao i po na­šoj že­lji od­lu­či­li smo se za slu­žbu u na­ve­de­ni Srp­ski puk kao obič­ni voj­ni­ci. Kao voj­nik ja svo­ju slu­žbu oba­vljam rev­no­sno i od­go­vor­na, pa Vas mo­lim da me na­gra­di­te ran­gom i una­pri­je­di­te u ofi­ci­ra... Mi­lo­sti­va go­spo­da­ri­ce, mo­lim Vas da udo­vo­lji­te mo­joj mol­bi. Ju­na mje­se­ca 1756. go­di­ne. Hu­sar Srp­skog pu­ka, Sa­va Bu­kov­ski. (Na­sta­vi­će se)