-pri­re­dio: mi­la­din VELj­KO­VIĆ

O Vla­da­nu Đor­đe­vi­ću (1844–1930), lje­ka­ru, pu­bli­ci­sti, knji­žev­ni­ku, po­li­ti­ča­ru, dr­žav­ni­ku i aka­de­mi­ku – do sa­da je ma­lo ka­za­no, na­spram onog što je za­slu­žio. A i to što je sa­op­šte­no bi­lo je ne­pot­pu­no ili ide­o­lo­ški is­kri­vlje­no. Tek po­ja­vom knji­ge „Vla­dan Đor­đe­vić – bi­o­gra­fi­ja po­u­zda­nog obre­no­vi­ćev­ca”, či­ji je autor prof. dr Su­za­na Ra­jić, nje­gov pri­lič­no za­bo­ra­vlje­ni lik, osvi­je­tljen je u cje­lo­sti, a jav­nost je do­bi­la nje­go­vu pot­pu­nu na­uč­nu bi­o­gra­fi­ju. Knji­gu je iz­dao Za­vod za udž­be­ni­ke iz Be­o­gra­da, a u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va iz nje će­mo, uz lju­ba­zno odo­bre­nje pro­fe­so­ri­ce Ra­jić i sa­gla­snost iz­da­va­ča, s ne­znat­nim skra­će­njem, pre­ni­je­ti po­gla­vlje „Od Ipo­kra­ta do dok­to­ra Vla­da­na”.
Prof. dr Su­za­na Ra­jić ro­đe­na je u Kru­šev­cu, 1973. go­di­ne. Spada u red vo­de­ćih srp­skih isto­ri­ča­ra. Re­dov­ni je pro­fe­sor na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du, na pred­me­tu Isto­ri­ja srp­skog na­ro­da u No­vom vi­je­ku. Ob­ja­vi­la je dje­la: Vla­da Ni­ko­le Hri­sti­ća 1888/89; Vla­dan Đor­đe­vić – bi­o­gra­fi­ja po­u­zda­nog obre­no­vi­ćev­ca; Alek­san­dar Obre­no­vić vla­dar na pre­la­zu ve­ko­va – su­ko­blje­ni sve­to­vi; Spolj­na po­li­ti­ka Sr­bi­je iz­me­đu oče­ki­va­nja i re­al­no­sti 1868 – 1878; M. S. Pi­ro­ća­nac, Be­le­ške, D. Va­sić, De­vet­sto tre­ća. Bi­la je član Ure­đi­vač­kog od­bo­ra En­ci­klo­pe­di­je srp­skog na­rod, Be­o­grad 2008, i ured­nik za obla­sti isto­ri­ja, et­no­lo­gi­ja i ar­he­o­lo­gi­ja, u Lek­si­ko­graf­skom odjeljenju Za­vo­da za udž­be­ni­ke i na­stav­na sred­stva u Be­o­gra­du.
Ko­a­u­tor je u vi­še mo­no­gra­fi­ja, od ko­jih su ne­ke na­gra­đe­ne: Vla­de Sr­bi­je 1805–2005, Mo­ra­va, Ključ­ni poj­mo­vi za kraj oba­ve­znog obra­zo­va­nja za na­stav­ni pred­met isto­ri­ja.
Ipo­krat Đor­đe­vić ro­đen je u Be­o­gra­du 1844. go­di­ne na Va­ve­de­nje, 21. no­vem­bra po sta­rom, od­no­sno 3. de­cem­bra po no­vom ka­len­da­ru. Ro­dio se kao dru­go di­je­te u bra­ku Đor­đa i Ma­ri­je Đor­đe­vić. Otac Đor­đe bio je voj­ni apo­te­kar u Be­o­gra­du, do­se­ljen u Sr­bi­ju kra­jem dru­ge ili po­čet­kom tre­će de­ce­ni­je 19. vi­je­ka. O po­ri­je­klu i do­se­lja­va­nju po­ro­di­ce Đor­đe­vić u Kne­že­vi­nu Sr­bi­ju ima vr­lo ma­lo po­da­ta­ka. Oni po­ti­ču iz ka­zi­va­nja Đor­đe­vi­će­ve ba­ke Na­sta­si­je, ko­ja je Vla­dan Đor­đe­vić doc­ni­je za­bi­lje­žio i ta­ko ih sa­ču­vao od za­bo­ra­va.
Po­ro­di­ca Đor­đe­vić po­ri­je­klom je iz se­la Fur­ka, na gra­ni­ci iz­me­đu Epi­ra i Ar­ba­ni­je, od­no­sno Ar­na­u­tlu­ka, ko­ji se na­la­zio u sa­sta­vu Tur­skog car­stva. Da­nas se mje­sta­šce Fur­ka na­la­zi sje­ver­no od ri­je­ke Aos u Grč­koj, uda­lje­no oko 35 km od gra­ni­ce s Al­ba­ni­jom. Tu je u velikoj za­dru­zi ži­vje­la po­ro­di­ca tr­gov­ca Di­mi­tri­ja, Đor­đe­vi­će­vog dje­de, s tro­ji­com si­no­va i dvi­je kće­ri. To­kom bu­ne Ali-pa­še Te­pe­len pro­tiv sul­ta­na raz­boj­ni­ci su po­ha­ra­li ju­žnu Ma­ke­do­ni­ju i tom pri­li­kom stra­da­la je i Fur­ka. To je bi­lo iz­me­đu 1820. i 1822. go­di­ne. Za­dru­žna po­ro­di­ca je opljač­ka­na, mla­đa kćer od­ve­de­na, a sta­ri­ja je osta­la udo­vi­ca s tro­je dje­ce. Di­mi­tri­je, ko­ji je tr­gu­ju­ći mno­go pu­to­vao i sti­zao čak do Be­ča, po­sli­je ove tra­ge­di­je ri­je­šio je da na­pu­sti dje­do­vi­nu. Sa naj­sta­ri­jom kćer­kom i tri ma­la si­na, od ko­jih je je­dan bio Đor­đe­vi­ćev otac, po­ro­di­ca se no­ću upu­ti­la na Var­dar, a oda­tle u do­li­nu Mo­ra­ve, oda­kle su, idu­ći uz ri­ječ­no ko­ri­to, do­spje­li do ka­ra­u­le na Su­pov­cu. Pre­šav­ši na srp­sku stra­nu, otac Di­mi­tri­je ski­nuo je fes i sa­gao se da po­lju­bi ze­mlju re­kav­ši: „De­co, po­lju­bi­te ovu ze­mlju, ov­de je slo­bo­da, ovo je Mi­loš-be­go­va Sr­bi­ja”.
Vr­lo če­sto Cin­ca­ri su se iz­ja­šnja­va­li sa­mo kao hri­šća­ni, a u jed­no­na­ci­o­nal­nim sre­di­na­ma kao pri­pad­ni­ci one na­ci­o­nal­ne za­jed­ni­ce ko­ja je u ve­ći­ni. Oni su, ne­ma­ju­ći za­jed­nič­ku po­li­tič­ku i kul­tur­nu pro­šlost ni­ti tač­no od­re­đe­nu et­nič­ku pri­pad­nost, ugra­đi­va­li se­be i svoj rad u ci­vi­li­za­cij­ske ba­šti­ne na­ro­da u či­joj su sre­di­ni ži­vje­li. Ta­ko je bi­lo i sa po­ro­di­com Đor­đe­vić, ali i sa broj­nim dru­gim is­tak­nu­tim cin­car­skim po­ro­di­ca­ma ko­je su ži­vje­le u Sr­bi­ji ili srp­skim en­kla­va­ma u Hab­zbur­škoj mo­nar­hi­ji. Uzmi­mo kao pri­mjer Ha­dži To­mu, Jo­va­na Ste­ji­ća, Tran­da­fi­lo­vi­će, Ku­ma­nu­di­je, Ni­ko­lu Hri­sti­ća, Nu­ši­će, Na­u­mo­vi­će, Ava­ku­mo­vi­će, Ste­ri­je, Fo­ti­će, Bo­di­je. Či­nje­ni­ca je da su se Cin­ca­ri po­sr­blji­va­li ve­o­ma br­zo, na­ro­či­to oni ko­ji su tr­go­va­li ili ra­di­li dru­ge po­slo­ve ko­ji su bi­li ve­za­ni za stal­ne kon­tak­te s mje­snim sta­nov­ni­štvom, a po­go­to­vo oni ko­ji su pri­mlje­ni u srp­sku dr­žav­nu slu­žbu. Po­red to­ga, po pri­ro­di am­bi­ci­o­zni i in­te­li­gent­ni, oni su svo­jim ra­dom osta­vi­li vid­nog tra­ga u srp­skom dru­štvu, pa se sto­ga či­ni da ih je bi­lo broj­ča­no mno­go, što, u stva­ri, ni­je tač­no. Oni su, me­đu bal­kan­skim na­ro­di­ma, u na­šem dru­štvu po bro­ju naj­ma­nje za­stu­plje­ni.
Đor­đe­vi­ćev djed Di­mi­tri­je pro­du­žio je s po­ro­di­com pu­to­va­nje ka Be­o­gra­du. Ali za­dr­žao se u Bo­le­ču. Tu je otvo­rio me­ha­nu, si­no­ve Đor­đa i Ni­ko­lu dao na za­nat za apo­te­ka­re, a Ada­ma –u ter­zi­je (kro­ja­če). Đor­đe je ta­da imao de­se­tak go­di­na. Ka­da je po­stao prak­ti­kant u bol­ni­ci, svi su na­pu­sti­li Bo­leč i pre­se­li­li se u Be­o­grad. Tu je Đor­đe po­di­gao ku­ću i ože­nio se Ma­ri­jom, se­strom bo­ga­tog cin­car­skog tr­gov­ca To­me Le­ka, po­ri­je­klom iz Be­le Cr­kve, a sta­ri­nom iz Vla­ho­kli­su­re u bli­zi­ni Ko­stu­ra. Bi­lo je to na pre­la­zu iz tre­će u če­tvr­tu de­ce­ni­ju 19. vi­je­ka.
(NA­STA­VI­ĆE SE)