-Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio:Vo­jin PE­RU­NI­ČIĆ

1729. go­di­ne go­re po­me­nu­ti ge­ne­ral-feld­mar­šal je po­slao svo­je mi­šlje­nje i opis mje­sta za na­se­lja­va­nje gu­sar­skog pu­ka i zah­ti­je­vao da se na­se­lja­va­nje vr­ši na ušću rje­či­ce Ka­mi­šen­ke i Bju­re­ke, ili u mje­sta­šcu To­ru, gdje će oni bi­ti za­do­volj­ni. Voj­no mi­ni­star­stvo je na­re­di­lo da se taj Srp­ski gu­sar­ski puk na­se­li u mje­sta­šcu To­ru, gdje već ima i ma­la tvr­đa­va.
Na­ve­de­ni do­ku­ment je da­ti­ran i u nje­mu je dat broj­ča­ni sa­stav pu­ka. U Srp­skom gu­sar­skom pu­ku pod ko­man­dom pu­kov­ni­ka Sto­ja­no­va bi­lo je 616 lju­di sa ra­znim za­ni­ma­nji­ma, pod ko­man­dom Ku­li­gi­na bi­lo je 95 i u Vol­žan­skoj ko­man­di 85 lju­di.
Za vri­je­me ca­ro­va­nja kćer­ke Pe­tra Ve­li­kog Sr­bi su ma­sov­no pre­la­zi­li kod Ru­sa na slu­žbu, na pri­mjer, to do­ka­zu­je rat­ni iz­vje­štaj od 22. ma­ja 1751. go­di­ne, ko­ji je po­slao ru­ski am­ba­sa­dor u Be­ču M.P. Bes­tu­žev-Rju­min ca­ri­ci Je­li­sa­ve­ti Pe­trov­noj o na­mje­ri Sr­ba, ko­je je pred­vo­dio pu­kov­nik I.Hor­vat, da pre­đu kod Ru­sa na slu­žbu.
„Pre­svi­je­tla, naj­ve­li­čan­stve­ni­ja, ve­li­ka ca­ri­ce, sve­ru­ska sa­mo­dr­žni­ce i mi­lo­sti­va go­spo­da­ri­ce,
Po­sled­njih go­di­na pro­šlo­ga vi­je­ka za vri­je­me vla­da­vi­ne ca­ra Le­o­pol­da, zbog ta­da­šnjeg ra­ta sa Tur­ci­ma, po nji­ho­voj sop­stve­noj že­lji i kraj­nje upor­nom zah­ti­je­va­nju iz­bje­glo je iz tur­ske obla­sti u ovu ze­mlju 60 hi­lja­da Sr­ba sa pra­vo­slav­nim pa­tri­jar­hom Ar­se­ni­jem Čar­no­je­vi­ćem, ko­ji­ma su od go­re po­me­nu­tog ca­ra da­te pri­vi­le­gi­je, i to ve­o­ma po­volj­ne. Te pri­vi­le­gi­je su im ga­ran­to­va­li ca­re­vi Jo­sif i Kar­lo VI, i ne sa­mo oni, već i sa­da­šnja ca­ri­ca ko­ja vla­da ga­ran­tu­je nji­ho­ve pri­vi­le­gi­je. I do­zvo­lje­no im je, kao u kra­ljev­stvu Ma­đar­ske, da ži­ve ta­ko isto u ovim i dru­gim mje­sti­ma i ta­ko­đe im je do­zvo­lje­na slo­bo­da is­po­vi­je­da­nja vje­re i ba­vlje­nje ra­znim ra­di­no­sti­ma i pro­iz­vod­njom. Voj­ni­ci­ma je do­di­je­lje­na do­bra ze­mlja u po­gra­nič­nim di­strik­ti­ma. Oni su bi­li ras­po­re­đe­ni po pu­ko­vi­ma pod ko­man­dom Dvor­skog voj­nog sa­vje­ta.
Za uz­vrat na to, na­ve­de­ni Sr­bi su uz ve­li­ke svo­je mu­ke i gu­bit­ke oslo­ba­đa­li iz tur­skog rop­stva, ne sa­mo mno­ge ma­đar­ske i srp­ske gra­do­ve, već i sa­me Ma­đa­re, jer su Sr­bi stal­no di­za­li bu­ne i rev­no­sno pri­sta­ja­li na po­kor­nost i po­slu­šnost car­skom dvo­ru i u po­sled­njem ra­tu uči­ni­li ve­li­ke uslu­ge ca­ri­ci.
Ali za vri­je­me sa­da­šnje vla­sti Ma­đa­ri ima­ju pred­nost u svim po­slo­vi­ma od dru­gih po­da­ni­ka i vi­še ima­ju po­pu­sta na Dvo­ru od svih osta­lih, a tim Sr­bi­ma se sve­te za go­re na­ve­de­ne uslu­ge, is­po­čet­ka spo­red­nim ka­na­li­ma, a on­da pre­ko svo­jih sve­šte­ni­ka do­zvo­lja­va­li su sa­mo jed­nu re­li­gi­ju, a osta­le dru­ge su bi­le za­bra­nje­ne. Ovih da­na je bio taj­no kod me­ne pu­kov­nik te voj­ske, ve­o­ma is­ku­sni ofi­cir, po ime­nu Ivan Hor­vat i oba­vi­je­stio me da on, a ta­ko­đe i pot­pu­kov­nik Crn­če­vić, ko­je sma­tra­ju naj­spo­sob­ni­jim i naj­po­što­va­ni­jim u tom na­ro­du, kao i dru­gi ra­zni ofi­ci­ri, či­ja je ime­na sa­op­štio me­ni uz spe­ci­fi­ka­ci­ju, ima­ju po­se­ban osje­ćaj pre­ma is­toj vje­ri i da su njoj vječ­no oda­ni i da ima­ju že­lju da pre­đu u ru­sku slu­žbu. I ne sa­mo da pre­đu u slu­žbu, ne­go i da vječ­no osta­nu Va­ši po­da­ni­ci, jer ste naj­pra­ved­ni­ja i naj­re­li­gi­o­zni­ja ca­ri­ca.
Oni Vas po­ni­zno mo­le da im da­te uto­či­šte i da ih zbri­ne­te, da im od­re­di­te po­god­no mje­sto oko Ba­tu­ri­na ili ne­gdje u Ukra­ji­ni, ka­ko bi oni kra­jem sle­de­ćeg ju­la po sta­rom ka­len­da­ru mo­gli da kre­nu pre­ko To­ka­ja i poč­nu da se na­se­lja­va­ju sa po­ro­di­ca­ma.
A po­me­nu­ti Hor­vat čvr­sto obe­ća­va da će ne­pri­mi­jet­no pre­ko gra­ni­ce do­ve­sti iz pra­vo­slav­nog na­ro­da ci­je­li gu­sar­ski puk od 1.000 lju­di, ko­ji ima­ju voj­nu uni­for­mu i ko­je će snab­dje­ti mu­ni­ci­jom i obez­bi­je­di­ti im ko­nje i u to­ku pu­to­va­nja obez­bi­je­di­ti hra­nom, i sve to o svom tro­šku, ne tra­že­ći za to ni­ka­kvu na­dok­na­du i na­gra­du. A ako vam još od­go­va­ra, ovaj po­me­nu­ti Hor­vat je obe­ćao po­vrh sve­ga da će pre­ba­ci­ti pre­ko ru­ske gra­ni­ce pje­ša­dij­ski puk re­gu­lar­nih pan­du­ra, ko­ji je ov­dje pri­znat i mno­go ga hva­le i ko­ji bro­ji oko 2.000 lju­di.
Ta­ko­đe, ima­ju po­seb­nu že­lju da do­đu u slu­žbu i bu­du po­da­ni­ci i srp­ski ofi­ci­ri: ka­pe­tan Ga­vri­lo No­va­ko­vić, laj­tan­ti: Pe­tar Še­vić, Đor­đi­je No­va­ko­vić i još ne­ki, ko­ji su ve­o­ma is­ku­sni”.
Is­pod iz­vje­šta­ja uz naj­du­blje po­što­va­nje i is­kre­ne po­zdra­ve ca­ri­ci na­la­zi se ori­gi­nal­ni pot­pis.
Beč, 22.maj 1751. go­di­ne grof Mi­ha­i­lo Bes­tu­žev-Ru­mja­njin
U pr­vom di­je­lu iz­vje­šta­ja go­vo­ri se o ra­to­vi­ma Tur­ske sa Austri­jom, Polj­skom i Mle­tač­kom re­pu­bli­kom od 1683. do 1699. go­di­ne, a od 1686. go­di­ne i sa Ru­si­jom, a za­tim se po­mi­nje rat za austrij­sko na­sled­stvo od 1740. do 1748. go­di­ne, ko­ji su po­če­li Pru­ska, Fran­cu­ska i dru­ge dr­ža­ve pro­tiv Austri­je.
Ukaz ca­ri­ce Je­li­sa­ve­te Pe­trov­ne o da­va­nju ru­skog dr­ža­vljan­stva Sr­bi­ma, ko­je je pred­vo­dio I. Hor­vat do­ne­sen je 13. ju­la 1751.go­di­ne. Ru­ska ca­ri­ca je sa za­do­volj­stvom po­klo­ni­la pro­stra­ne i plod­ne ju­žne ru­ske te­ri­to­ri­je za na­se­lja­va­nje Srp­skog gu­sar­skog pu­ka.
(Na­sta­vi­će se)