-Pi­še:Bu­do Si­mo­no­vić

Po­red to­ga što je u ba­njan­skom „ka­me­nom mo­ru” i pu­sti­nji bez­vod­nog, ra­se­lje­nog Đur­đe­va Do­la sa su­pru­gom Sta­noj­kom raz­vio i odr­ža­va do­ma­ćin­stvo na ko­jem bi mu po­za­vi­dje­li i lju­di iz mno­go plod­ni­jeg, bo­ga­ti­jeg i do­stup­ni­jeg kra­ja, uz to što već du­go upor­no tra­ga za po­ro­di­com stri­ca Ga­ja, ko­ju je vri­je­me za­me­lo ne­gdje na pro­sto­ru sje­ver­no­a­me­rič­kog kon­ti­ne­ta i na­sto­ji da do­ka­že da mu je zna­me­ni­ti ame­rič­ki glu­mac Ro­bert Mi­čam bio brat od stri­ca, Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić je, van sva­ke sum­nje, da­nas naj­bo­lji, naj­stra­stve­ni­ji, naj­i­straj­ni­ji i naj­pri­lje­žni­ji či­ta­lac, ne sa­mo u Cr­noj Go­ri.
To po­tvr­đu­je ime­nik od pre­ko 170 auto­ra či­ja je dje­la pro­či­tao za de­se­tak go­di­na (ne­kih, po­put Nje­go­ša, Iva An­dri­ća, Ge­tea, Du­či­ća, Do­sto­jev­skog, Tol­sto­ja, Go­go­lja, Bal­za­ka, Igoa, Če­ho­va, Mo­pa­sa­na, Bu­nji­na, Ljer­mon­to­va... i sve što su na­pi­sa­li, od­no­sno do če­ga je uspio da do­đe). To na­ro­či­to i ne­po­bit­no po­tvr­đu­je svo­je­vr­sno Mi­ću­no­vi­će­vo „mi­sli­lo”, vi­še od 20 to­mo­va, ve­li­kih ro­kov­ni­ka, oko 4.500 stra­ni­ca mi­sli, li­je­pih ci­ta­ta, po­ru­ka i pod­u­ka ko­je je „za svo­ju du­šu” za­pi­sao iz pro­či­ta­nih knji­ga, s na­dom da bi to, osim nje­mu, još ne­ko­me ne­ka­da mo­glo bi­ti od ko­ri­sti.
– Se­lo je, kao što vi­di­te, odav­no ra­se­lje­no i sa­svim opu­stje­lo, pa se da­ni­ma ne­ma­te s kim sre­sti i po­raz­go­va­ra­ti – ža­li se Mi­ću­no­vić. – Da bih ne­ka­ko pod­nio i pre­ži­vio ovu sa­mo­ti­nju i ča­mo­ti­nju i se­bi pri­či­nio ne­ka­kvo za­do­volj­stvo, kad sam se vra­tio ov­dje opre­di­je­lio sam se da se dru­žim sa knji­gom i u njoj na­đem utje­hu. Učla­nio sam se u bi­bli­o­te­ku „Pe­tar Pe­tro­vić Nje­goš” u Nik­ši­ću. Na mo­ju sre­ću i za­do­volj­stvo, ta­mo­šnji bi­bli­o­te­ka­ri mi sve­sr­do po­ma­žu da do­đem do knji­ga ko­je že­lim da pro­či­tam i do­pu­šta­ju mi da ih za­dr­žim i mi­mo pro­pi­sa­nog ro­ka. Ta­ko imam do­volj­no vre­me­na da za­pi­šem mu­dro­sti i sve ono što sam za­pa­zio i što mi se po­seb­no do­pa­lo dok sam či­tao i što mi se uči­ni­lo vri­jed­nim pam­će­nja.
Pr­va knji­ga ko­ju sam pro­či­tao, ko­ja mi je ne­ka­ko ši­rom otvo­ri­la vra­ta knji­žev­no­sti i u me­ni sna­žno pod­sta­kla i pro­bu­di­la že­lju za či­ta­njem, bi­li su „Zna­ko­vi po­red pu­ta” Iva An­dri­ća. Že­lja za či­ta­njem kod me­ne je, isti­na, po­sto­ja­la odav­no, ali dok sam ra­dio u pred­u­ze­ću za to ni­je bi­lo vre­me­na, a i pre­ča je bi­la bri­ga ka­ko da iz­ve­dem dje­cu na tvrd ži­vot­ni put.Po­sli­je su to­ga knji­ge pro­sto „pre­po­ru­či­va­le” jed­na dru­gu.
U toj An­dri­će­voj knji­zi sam, re­ci­mo, na­šao je­dan nje­gov za­pis o Ge­teu, o ko­je­mu sam ja do ta­da znao tek da je po­sto­jao kao pi­sac i mu­drac i ni­šta vi­še. An­drić za nje­ga ka­že da mu se di­vi kao pi­scu ko­ji naj­čo­vječ­ni­je iz­ra­ža­va ono što mi­sli i osje­ća. Upra­vo ova An­dri­će­va mi­sao me je na­ve­la da tra­žim i pro­či­tam ne­što od Ge­tea. Pr­vo sam pro­či­tao „Srod­ne du­še“ i mo­ram re­ći da sam ta­da za­i­sta osje­tio ne­ku mi­li­nu u du­ši, di­vlje­nje tom čo­vje­ku ka­ko je slio i po­ve­zao svo­je mi­sli i osje­ća­nja i ni­je ču­do što sam po­sli­je sa­mo od Ge­tea za­pi­sao pre­ko hi­lja­du mi­sli i po­ru­ka.
An­drić me je pod­sta­kao da tra­žim i knji­gu Ge­te­o­ve pre­pi­ske sa Ši­le­rom. Do­znao sam da je tu knji­gu ob­ja­vi­la ne­ka iz­da­vač­ka ku­ća iz No­vog Sa­da i od­mah je na­ru­čio – po­la jag­nje­ta me ko­šta­la. Pro­či­tao sam je na­i­zust i stal­no joj se vra­ćam. To je ve­li­ka, obim­na knji­ga, sko­ro hi­lja­du stra­na, rav­no 1006 pi­sa­ma ko­ja su njih dvo­ji­ca raz­mi­je­ni­la. To ni­je knji­ga za sva­ko­ga i te­ško da će je ra­zu­mje­ti iko ko ni­je pro­či­tao bar ne­što od Ge­tea i Ši­le­ra. Ta knji­ga je, re­ci­mo, me­ne pod­sta­kla da pro­či­tam sva Ge­te­o­va dje­la, a „Fa­u­sta“ sam pro­či­tao već če­ti­ri pu­ta (po­sto­ji po­da­tak da je Na­po­le­on čak se­dam pu­ta či­tao Ge­te­o­ve „Ja­de mla­dog Ver­te­ra“, što ga je na­ve­lo da ga po­tra­ži Ge­tea i sret­ne s njim kad je osvo­jio Nje­mač­ku – prim. B.S).
Sju­tra: JU­NAK JE KO
PO­BI­JE­DI NE­ZNA­NjE


Ne­vo­lja s ki­šom

Že­lja za či­ta­njem se kod me­ne ja­vi­la ot­kad sam se vra­tio i ko­nač­no se skra­sio na se­lu. I moj stric Ga­jo je, ka­žu, mno­go vo­lio da či­ta i imao je bo­ga­tu bi­bli­o­te­ku, pa se taj „vi­rus“, ot­pri­li­ke, pre­nio i na me­ne. Čo­ban­ski po­sao je do­sta mo­no­ton i jed­no­li­čan i ja či­ta­ju­ći fi­no pre­kra­ću­jem vri­je­me. Ne­vo­lja je sa­mo ako poč­ne ki­ša i uda­ri ka­kvo ne­vri­je­me, pa za­pri­je­ti opa­snost da mi okva­si i ošte­ti knji­gu.


Tri vr­ste či­ta­la­ca

Ivo An­drić ka­že da po­sto­je tri vr­ste či­ta­la­ca: jed­ni či­ta­ju tek da im vri­je­me pro­đe, dru­gi mo­gu svo­jim je­zi­kom i na svoj na­čin da pre­pri­ča­ju ono što su pro­či­ta­li, a naj­bo­lja je ona tre­ća vr­sta ko­ja zna auten­tič­no da pre­ne­se ono što je na­pi­sa­no u knji­ga­ma, što je znak da ra­zu­mi­ju ono što su pro­či­ta­li. Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić je ne­sum­nji­vo je­dan od tih.