-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Rav­ni Ko­ta­ri, jed­no­li­ka, mo­no­to­na i pu­sta ni­zi­na, smje­šte­na na mje­stu gdje je uza­na i iz­du­že­na te­ri­to­ri­ja Dal­ma­ci­je naj­ši­ra, sa svih stra­na se str­mo­gla­vo ru­še pre­ma mo­ru – ka­ko bi re­kao Mir­ko Ko­ro­li­ja. Tač­ni­je, oni se pro­te­žu u ne­po­sred­nom pri­mor­skom za­le­đu, od ita­li­jan­ske gra­ni­ce kod Za­dra pa do Pod­ve­le­bit­skog ka­na­la na sje­ve­ro­i­sto­ku, na jug pre­ko Ben­kov­ca li­ni­jom od Pod­ve­le­bit­skog za­li­va do Skra­di­na. „Slav­ni” Rav­ni Ko­ta­ri či­ne ne­po­sre­dan na­sta­vak „kr­šne” Bu­ko­vi­ce, u ko­joj bi „du­go za­stao” sva­ko ko bi u Dal­ma­ci­ji, da po­no­vo ci­ti­ra­mo pje­sni­ka, „mi­mo mo­ra i pri­mor­ja, če­sto za­par­lo­že­nih ju­go­vi­nom i ne­sno­snom vru­ći­nom, tra­žio či­sta i sve­ža va­zdu­ha, zdra­vlja i le­po­te”. Is­toč­no od Bu­ko­vi­ce, pi­to­me ko­tli­ne Knin­skog, Ko­so­vog i Pe­tro­vog po­lja či­ne Knin­sku kra­ji­nu, dok Ko­zjak, Svi­la­ja, Pro­log i Di­na­ra okru­žu­ju i za­tva­ra­ju Ce­tin­sku kra­ji­nu. Za­pad­no od Pro­mi­ne, pre­ma mo­ru se spu­šta ka­me­ni­ta Ši­be­nič­ka za­go­ra. Ovi pro­sto­ri, s iz­u­zet­kom Knin­skog, Ko­so­vog i Pe­tro­vog po­lja, ni­je­su ras­po­la­ga­li pri­rod­nim pre­di­spo­zi­ci­ja­ma – vo­de­nim to­ko­vi­ma i plod­nom ze­mljom – za in­ten­ziv­ni­je ba­vlje­nje poljoprivredom, ni­ti su bi­li bo­ga­ti ru­da­ma, osim ne­što ma­njih za­li­ha mr­kog uglja u Si­ve­ri­ću kod Dr­ni­ša, bok­si­ta u oko­li­ni Ob­rov­ca i Dr­ni­ša, la­po­ra u Rav­nim Ko­ta­ri­ma i ka­o­li­na i gip­sa u oko­li­ni Kni­na; bi­li su skrom­ni i si­ro­ti upra­vo to­li­ko da bu­du na­zva­ni „Pe­pe­lju­gi­nim car­stvom”. Nji­hov ukras či­ni­lo je tek ne­ko­li­ko ra­štr­ka­nih va­ro­ši­ca: „bu­ko­vič­ko mom­če” Knin, ko­ji je, za uspo­me­nu na po­sled­njeg hr­vat­skog kra­lja Pe­tra Sva­či­ća, sa sje­di­štem u ovom gra­di­ću, i po­ra­že­nom od ugar­skog kra­lja Ko­lo­ma­na, za­slu­žio atri­but „bra­ta Kru­šev­ca car La­za­re­vog”, Ben­ko­vac, Ob­ro­vac, Dr­niš („Ma­lo Sa­ra­je­vo”)...
Srp­ski et­nič­ki pro­stor za­hva­tao je i Li­ku s Kr­ba­vom, Kor­dun i Ba­ni­ju, sa­stav­ne dje­lo­ve Pri­mor­sko-kra­ji­ške obla­sti pre­ma ad­mi­ni­stra­tiv­noj po­dje­li Kra­lje­vi­ne iz 1922. go­di­ne. Ove isto­rij­sko-ge­o­graf­ske obla­sti, ko­je se pro­sti­ru iz­me­đu Sla­vo­ni­je i Dal­ma­ci­je, po­zna­te su pod za­jed­nič­kim na­zi­vom Gor­nja kra­ji­na, a nji­ho­ve gra­ni­ce mi­je­nja­le su se to­kom isto­ri­je.
U sred­njem vi­je­ku, žu­pa Li­ka ob­u­hva­ta­la je gor­nji i sred­nji tok isto­i­me­ne ri­je­ke, da bi se, vre­me­nom, usta­li­lo shva­ta­nje po ko­me je Li­ka pod­ruč­je iz­me­đu Ka­pe­le i Ve­le­bi­ta. Tač­ni­je, gra­ni­ce Li­ke či­ne di­nar­ske pla­ni­ne Ve­le­bit, Ve­li­ka i Ma­la Ka­pe­la, Plje­še­vi­ca i iz­vor­ni dje­lo­vi Une i Zr­ma­nje. U na­ro­du, me­đu­tim, po­jam Li­ke uzi­man je mno­go ši­re, pa su, na pri­mjer, Srem­ci go­vo­ri­li da Li­ka po­či­nje „iza šid­skog bre­sta”. Sla­von­ci­ma je Li­ka bi­la pod­ruč­je iza Ja­se­nov­ca, pre­ko Sa­ve, a Za­grep­ča­ni­ma pla­nin­ska te­ri­to­ri­ja iza Kar­lov­ca. Za Kar­lov­ča­ne, Li­ka je po­či­nja­la iza Ogu­li­na, a za Ogu­lin­ce tek iza Pla­škog. Po­sto­ji i po­dje­la Li­ke na gor­nju ili sje­ver­nu oko Otoč­ca, sred­nju oko Go­spi­ća i do­nju ili ju­žnu oko Gra­ča­ca.
Sre­di­šnji dio Li­ke či­ni­lo je kra­ško, 565 me­ta­ra vi­so­ko, Lič­ko po­lje. Pro­sti­ru­ći se na po­vr­ši­ni od 460 kva­drat­nih ki­lo­me­ta­ra, Lič­ko po­lje bi­lo je tri pu­ta ve­će od Kr­bav­skog (150 kva­drat­nih ki­lo­me­ta­ra) i šest pu­ta ve­će od Gac­kog po­lja (80 kva­drat­nih ki­lo­me­ta­ra). Sr­bi, ko­ji su za­u­zi­ma­li pre­te­žno ju­go­i­stoč­ne, is­toč­ne, sje­ve­ro­i­stoč­ne i sre­di­šnje kra­je­ve Li­ke, a ima­li svo­je ve­će en­kla­ve i u oto­čač­koj, ogu­lin­skoj i vr­bov­skoj op­šti­ni, ži­vje­li su ka­ko na te­ri­to­ri­ja­ma ovih po­lja, ta­ko i u Ko­re­nič­kom, La­pač­kom, Gra­čač­kom, Pla­škom i Ma­zin­skom po­lju. Osim ri­je­ka po­nor­ni­ca (naj­ve­će su Li­ka, du­ži­ne 78,1 km i Gac­ka, du­ži­ne 22 km), ko­je pri­pa­da­ju ja­dran­skom sli­vu, jed­na od ka­rak­te­ri­stič­nih od­li­ka ovog kra­škog te­re­na su i mno­go­broj­ne pe­ći­ne (npr. pe­ći­na Sa­mo­grad kod Pe­ru­ši­ća i Pče­li­na pe­ći­na kod Med­ka), ja­me, vr­ta­če, uva­le, škra­pe. I, na­rav­no, pre­kra­sna Pli­tvič­ka je­ze­ra. Za­di­vljen nji­ho­vom lje­po­tom, Jo­sip Hor­vat je za­bi­lje­žio da put­nik osta­je za­pa­njen ka­da pr­vi put ugle­da Pli­tvič­ka je­ze­ra, ma ko­li­ko o nji­ma pret­hod­no slu­šao i bio pri­pre­mljen za iz­u­ze­tan do­ži­vljaj. Ona li­če na raj­ski vrt u ko­me vla­da mir i bla­žen­stvo, čo­vje­ka či­ne bez­bri­žnim i slo­bod­nim. Nji­hov uti­caj na psi­hu to­li­ko je sna­žan da „i naj­do­sad­ni­ji čo­vjek po­sta­je tu pje­snik”. Pli­tvič­kih je­ze­ra ima ukup­no 17 i di­je­le se na Gor­nja i Do­nja. Iz­li­va­ju­ći se jed­no u dru­go i uli­va­ju­ći se u Ko­ra­nu, stva­ra­ju oko 40 ka­skad­nih sla­po­va. U bli­zi­ni glav­nog je­ze­ra Ko­zja­ka „Dru­štvo za ure­đe­nje i po­ljep­ša­va­nje Pli­tvič­kih je­ze­ra i oko­li­ce”, osno­va­no 1893. go­di­ne, po­di­glo je već 1896. ho­tel. Go­di­ne 1921. taj ho­tel je pre­u­re­đen i osa­vre­me­njen, ta­ko da su tu­ri­sti do­bi­li mo­guć­nost da u nje­go­vim kom­for­nim so­ba­ma osvi­je­tlje­nim elek­trič­nom ener­gi­jom, ku­pa­ju­ći se i vo­ze­ći se čam­cem po je­ze­ri­ma, uži­va­ju­ći u pri­rod­nim lje­po­ta­ma, pri­jat­no pro­ve­du da­ne od­mo­ra. Sred­stvi­ma iz bu­dže­ta Mi­ni­star­stva šu­ma i rud­ni­ka u iz­no­su od 25.000 di­na­ra, po­dig­nu­ti su no­vi mo­sto­vi na je­ze­ri­ma, je­ze­ra su oči­šće­na, ure­đe­ni su pu­te­vi i iz­vr­še­ne raz­ne dru­ge neo­p­hod­ne po­prav­ke. Za­hva­lju­ju­ći to­me, Pli­tvi­ce su 1922. go­di­ne ugo­sti­le 793 go­sta iz Kra­lje­vi­ne SHS, i to 320 iz Hr­vat­ske i Sla­vo­ni­je, 68 iz Sr­bi­je, 7 iz Slo­ve­ni­je, 20 iz Bo­sne, kao i 7 go­sti­ju iz Austri­je, 148 iz Če­ho­slo­vač­ke, 3 iz En­gle­ske, 7 iz Fran­cu­ske i 2 iz Ita­li­je.
(NA­STA­VI­ĆE SE)