-Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Jed­ne go­di­ne Dra­gi­ša ode da oko­pa­va krom­pir ko­ji smo po­sa­di­li tu u jed­noj do­li­ni po­što smo po­žnje­li ži­to – sje­ća se da­lje Sta­noj­ka Mi­ću­no­vić – a ja, po­što sam po­ra­di­la ne­što u ku­ći, za njim da mu po­mog­nem. Ne idem na stru­gu ne­go kre­nu­la na pre­či­cu da pre­sko­čim pre­ko zi­da, ko­jim je nji­va ogra­đe­na, ali do­bro za­gle­dam da ni­je ne­gdje zmi­ja, jer mi se čim sam iza­šla iz ku­će od­ne­kud uvr­tje­lo u gla­vu da se pa­zim od zmi­je.
Ka­ko sam pru­ži­la ru­ku pre­ko su­vo­me­đe da se uhva­tim za ka­men i pre­sko­čim je, osje­tih dva-tri ubo­da. Mi­slim trn, ima ga tu. Po­dig­nem ru­ku, a po­skok vi­si o sred­njem pr­stu! Ja vri­snuh i trg­nuh ru­kom. Zmi­ja se ot­ka­či i pre­vje­si se pre­ko ne­ke su­ve gra­ne kao da je mr­tva. Dra­gi­ši is­pa­de mo­ti­ka iz ru­ku. Do­tr­ča. Šta bi? Uje­de me zmi­ja!
On ki­di­sao, ho­će da je ubi­je. Ne dam ja, no mu ka­žem da mi br­zo tr­nom iz­bo­de ra­nu na pr­stu i ko­li­ko mo­že is­ci­je­di otrov pa da me što pri­je vo­zi u Nik­šić, u bol­ni­cu. Ta­ko i bi. Ja ci­je­lim pu­tem ma­si­ram onaj prst i ci­je­dim ne­ka­kvu žu­tu teč­nost na one ra­ne. Kad sam do­šla u bol­ni­cu dok­tor pro­sto ne vje­ru­je i iz dva pu­ta me pri­pi­tu­je da li sam si­gur­na da me zmi­ja uje­la, jer go­to­vo da i ne­ma oto­ka. Da­do­še mi ipak se­rum i ka­žu da mo­ram osta­ti se­dam da­na u bol­ni­ci. Ja do­bro i već sju­tri­dan ho­ću ku­ći. Pu­sti­še me tek pe­ti dan i to tek kad sam pot­pi­sa­la da iz­la­zim na svo­ju ru­ku...
Ka­sni­je će se po­ka­za­ti da je Sta­noj­ka po­gri­je­ši­la, jer su na­stu­pi­le te­ške po­sle­di­ce i kom­pli­ka­ci­je od ko­jih se du­go li­je­či­la:
– Vi­še od pet­na­est da­na sam se po­sli­je mu­ka na­mu­či­la, a on­da ne­ko­li­ko go­di­na za­re­dom, a pro­lje­će, a je­sen – me­ne sna­đe upa­la plu­ća. Ta­ko sam za­gla­vla i u Bre­zo­vik, u bol­ni­cu za pluć­ne bo­le­sti. Jed­na mo­ja ro­đa­ka is­pri­ča­la dr Ba­ti Ra­i­če­vi­ću, po­zna­tom dok­to­ru iz Nik­ši­ća – to joj bio brat od tet­ke – šta mi se de­ša­va i gdje sam do­spje­la i on joj od­mah ka­zao: sa­mo na osno­vu to­ga što si mi rkla, ja mi­slim da je tu že­nu ne­kad uje­la zmi­ja i da su to sa­da po­sle­di­ce tog uje­da. Do­đe ta ro­đa­ka br­zo u Bre­zo­vik da me po­sje­ti i od­mah pi­ta da li me ne­kad uje­da­la zmi­ja. Ka­žem joj ja sve ka­ko je bi­lo i ona mi on­da is­pri­ča šta je re­kao dok­tor Ra­i­če­vić. Ja sve to po­sli­je ka­žem mo­jim lje­ka­ri­ma. Oni se sa­gla­si­še, pro­mi­je­ni­še mi te­ra­pi­ju i pred­u­ze­še dru­go šta tre­ba i ja od ta­da vi­še ni­kad ni­je­sam ima­la pro­ble­ma sa plu­ći­ma.
Naj­ve­ći šok sam ipak pre­ži­vje­la jed­nom kad sam se na­šla oči u oči sa vu­ko­vi­ma. Ču­va­la sam tog da­na mal. Ov­ce ko­je su mir­no pa­sle po jed­noj do­li­ni, od­jed­nom se po­pla­ši­še. Po­gle­dam, imam šta i vi­dje­ti: če­ti­ri vu­ka usko­či­la me­đu njih i po­če­li da ih ra­za­go­ne. Ja za­vr­štah ko­li­ko me gr­lo slu­ži­lo. Tri se upla­ši­še i od­mah po­bje­go­še, a je­dan jok – ju­ri za ov­ca­ma ko­je bje­že u krug po onoj do­li­ni. Sti­že jed­nu, uhva­ti je za zad­nju no­gu i obo­ri.
Kad ja po­tr­čah vri­šte­ći k nje­mu, on pu­sti ov­cu pa put me­ne, zi­nuo, is­ke­zio zu­be i re­ži. Ja se sle­dih i već za­mi­šljam ka­ko će me ras­trg­nu­ti, ali vi­čem i da­lje i gle­dam oko se­be, ima li ka­kvo dr­vo ili ka­men da ga ga­đam. On sta­de na ne­ko­li­ko ko­ra­ka, di­je­li nas sa­mo jed­na me­đa. Ja se ma­lo oku­ra­žih, do­gra­bih ka­me­nje, po­čeh da ga ga­đam i on se u ne­ko do­ba okre­nu i ode po­la­ko od me­ne, na­pra­vi po de­se­tak ko­ra­ka pa sta­ne i gle­da me, ali vi­še ne kre­ta k me­ni no se iz­gu­bi u ši­praž­ju, tra­gom ko­jim su oti­šli i osta­li.
Sju­tra: PO­LA JAG­NjE­TA ZA KNjI­GU


Že­lja

– Odav­no, a po­go­to­vu ot­kad smo se vra­ti­li i ko­nač­no skra­si­li ov­dje na se­lu, moj muž je pot­pu­no op­sjed­nut knji­ga­ma i ve­li­kom že­ljom da utvr­di isti­nu o stri­cu Ga­ju, da sa­zna šta se stvar­no de­si­lo sa nje­go­vom po­ro­di­com i da li je taj glu­mac Ro­bert Mi­čam za­i­sta bio nje­gov sin – ve­li Sta­noj­ka Mi­ću­no­vić. – Ja mi­slim da on sa tom že­ljom i za­spi­va i bu­di se...


Šok

Je­dan po­zna­ti lo­vac mi je po­sli­je ka­zao da sam ima­la ve­li­ku sre­ću, jer vuk kre­će na čo­vje­ka sa­mo ako je bi­je­san ili že­sto­ko gla­dan pa ne­ko kre­ne da mu ot­me pli­jen. Ne znam šta je bi­lo, ali ja sam ubi­je­đe­na da mi je od tog sil­nog stre­sa i šo­ka ko­ji sam ta­da pre­ži­vje­la pro­ra­di­la štit­na žli­je­zda sa ko­jom i da­nas evo imam ve­li­kih pro­ble­ma – mi­sli Sta­noj­ka Mi­ću­no­vić.