-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ge­o­graf­ski du­a­li­zam iz­me­đu Hr­vat­ske i Sla­vo­ni­je, s jed­ne, i Dal­ma­ci­je, s dru­ge stra­ne, ogle­da se i u kli­mi: na pri­mor­ju je bla­ga, me­di­te­ran­ska, s ki­šo­vi­tim i re­la­tiv­no to­plim zi­ma­ma bez sni­je­ga to­kom ko­jih če­sto du­va bu­ra, i su­vim lje­ti­ma s pri­lič­no vi­so­kim tem­pe­ra­tu­ra­ma ko­je sje­ve­ro­za­pad­ni vje­tar ma­e­stral, če­sto se ja­vlja­ju­ći u ljet­njim mje­se­ci­ma, či­ni pod­no­šlji­vi­jim; u unu­tra­šnjo­sti Dal­ma­ci­je kli­ma ni­je ta­ko bla­ga, tem­pe­ra­tur­na ko­le­ba­nja tu su znat­no ve­ća, a sni­jeg za vri­je­me zi­me re­dov­na po­ja­va. „Lje­ti že­ga plju­šti po si­njim ka­me­nja­ri­ma” – pi­sao je Vla­dan De­sni­ca – „sun­ce se ne ot­kri­va u svo­joj ži­vo­tvor­noj sna­zi i plod­no­sti, ne­go u go­lom, vre­lom cje­lo­vu, kao što je cje­lov usi­ja­nog gvo­žđa: ono ne gri­je već sa­ži­že. Zi­mi se nad smrt­ni­ci­ma ne­bo za­tvo­ri i za­ja­u­če bu­ra kao da je u svom le­tu pre­šla pre­ko još ža­lo­sni­jih pu­sta­ra i po­bra­la im ja­u­ke i ja­de”. Oštra kli­ma ka­rak­te­ri­stič­na je i za Li­ku i Gor­ski ko­tar, dok je u osta­lim kra­je­vi­ma Hr­vat­ske i Sla­vo­ni­je umje­re­no kon­ti­nen­tal­na.
Dok je, pre­ma po­pi­su iz 1910. go­di­ne, Dal­ma­ci­ja ima­la 645.666 sta­nov­ni­ka, pre­ma po­pi­su iz 1921. go­di­ne ima­la je ukup­no 620.432 ži­te­lja (ili 5,17 od­sto ukup­nog bro­ja ži­te­lja Kra­lje­vi­ne SHS), s tim što su po­da­ci za dje­lo­ve dal­ma­tin­ske te­ri­to­ri­je, ko­ji su se u vri­je­me ka­da je pra­vljen pr­vi ju­go­slo­ven­ski po­pis na­la­zi­li pod ita­li­jan­skom vla­šću, pre­u­ze­ti iz po­pi­sa iz 1910. go­di­ne. Te, 1921. go­di­ne, u ukup­nom bro­ju Dal­ma­ti­na­ca bi­la su 106.132 pra­vo­slav­na, 513.268 ri­mo­ka­to­li­ka, 37 gr­ko­ka­to­li­ka, 64 evan­ge­li­ka, 478 mu­sli­ma­na i 314 „izra­e­li­ća­na” dok je 128 Dal­ma­ti­na­ca pri­pa­da­lo ne­kim dru­gim kon­fe­si­ja­ma, a za njih 11 se vje­ra ni­je mo­gla utvr­di­ti. (...)
U Hr­vat­skoj i Sla­vo­ni­ji ži­vje­lo je, pre­ma po­pi­su iz 1910. go­di­ne, 2.621.954 sta­nov­ni­ka. De­se­tak go­di­na ka­sni­je (1921), Hr­vat­ska sa Sla­vo­ni­jom, Me­đu­mur­jem i ostr­vom Kr­kom sa op­šti­nom Ka­stav ima­la je 2.739.888 ži­te­lja ili ne­što vi­še od pe­ti­ne (22,86 od­sto) ukup­nog bro­ja sta­nov­ni­ka Kra­lje­vi­ne SHS. Za Me­đu­mur­je, Krk i Ka­stav, pre­dje­le ko­ji su tek po­sli­je uje­di­nje­nja pri­do­da­ti Hr­vat­skoj i Sla­vo­ni­ji, ko­ri­šće­ni su zva­nič­ni re­zul­ta­ti po­pi­sa iz­vr­še­nog u Austro­u­gar­skoj 1910. go­di­ne. Pre­ma pr­vom ju­go­slo­ven­skom po­pi­su, u ukup­nom bro­ju sta­nov­ni­ka Hr­vat­ske, Sla­vo­ni­je, Me­đu­mur­ja i ostr­va Krk sa op­šti­nom Ka­stav pra­vo­slav­ni su uče­stvo­va­li sa 658.769, ri­mo­ka­to­li­ci sa 1.992.519, gr­ko­ka­to­li­ci sa 16.226, evan­ge­li­ci sa 47.990, mu­sli­ma­ni sa 2.537, „izra­e­li­ća­ni” sa 20.562, pri­pad­ni­ci osta­lih vje­ro­i­spo­vi­je­sti sa 1.096, a ate­i­sti i oni či­ja se vje­ra ni­je mo­gla utvr­di­ti sa 189 sta­nov­ni­ka. Za raz­li­ku od Dal­ma­ci­je, gdje je pro­sječ­na na­se­lje­nost iz­no­si­la 48,8 ži­te­lja na je­dan kva­drat­ni ki­lo­me­tar, ov­dje je bi­la ve­ća i iz­no­si­la je 62,5 ži­te­lja. (...)
Iako Sr­bi ni­je­su ži­vje­li kao ne­ka­kva ge­to­i­zo­va­na et­nič­ka cje­li­na s ja­sno ome­đe­nom te­ri­to­ri­jom, već su bi­li ra­su­ti, u ma­njem ili ve­ćem bro­ju, na ci­je­lom pod­ruč­ju ne­ka­da­šnje Tro­jed­ne kra­lje­vi­ne, po­da­ci po­ka­zu­ju da ipak po­sto­ji pod­ruč­je ko­je se mo­že sma­tra­ti srp­skim et­nič­kim pro­sto­rom (SEP) u Hr­vat­skoj. Broj­nost je, na­i­me, uz kon­ti­nu­i­tet ži­vlje­nja i na­čin na­se­lja­va­nja, je­dan od tri pa­ra­me­tra ko­ji pru­ža­ju po­u­zda­nu osno­vu za nje­go­vo de­fi­ni­sa­nje. Pri­dr­ža­va­ju­ći se ovih pa­ra­me­ta­ra, srp­ski et­nič­ki pro­stor mo­že­mo de­fi­ni­sa­ti kao pod­ruč­je u ko­me su Sr­bi ima­li ap­so­lut­nu ve­ći­nu u na­ci­o­nal­noj struk­tu­ri ukup­nog sta­nov­ni­štva (vi­še od 50 od­sto), na ko­me su kon­ti­nu­i­ra­no ži­vje­li bar 10 ge­ne­ra­ci­ja i na ko­je su se na­se­li­li ne­na­sil­no u od­no­su na pri­pad­ni­ke dru­gih na­ro­da. Je­dan dio ta­ko od­re­đe­nog pro­sto­ra u Hr­vat­skoj či­ni­le su te­ri­to­ri­je ko­je su Sr­bi na­se­li­li pri­li­kom do­la­ska na Bal­kan­sko po­lu­o­str­vo: ju­go­i­stoč­na Dal­ma­ci­ja, Srem i is­toč­na Sla­vo­ni­ja (pr­vo srp­sko do­mi­cil­no pod­ruč­je), a dru­gi dio či­ni­li su pro­sto­ri ko­je su ne­na­sil­no na­se­li­li od 15. do 17. vi­je­ka: ne­ka­da­šnja austrij­ska Voj­na kra­ji­na (dru­go srp­sko do­mi­cil­no pod­ruč­je).
Dru­gim ri­je­či­ma, et­no­graf­ska li­ni­ja srp­skog pro­sti­ra­nja išla je (kao što će po­ka­za­ti po­drob­na ana­li­za ko­ja sli­je­di) pro­te­žu­ći se u ne­pre­ki­nu­tom po­ja­su luč­nog ob­li­ka i na­sla­nja­ju­ći se na Bo­san­sku Kra­ji­nu, za­pad­nim gra­ni­ca­ma sre­zo­va Knin, Ben­ko­vac, Gra­čac, Ud­bi­na, Ko­re­ni­ca, Slunj, Voj­nić, Vr­gin­most, za­tim Gli­na, Pe­tri­nja, Ko­staj­ni­ca, Nov­ska i, da­lje, Pa­krac, Da­ru­var, Gru­bi­šno Po­lje, Po­drav­ska Sla­ti­na.
Dje­lo­vi Dal­ma­ci­je u ko­ji­ma su Sr­bi bi­li pri­sut­ni u kom­pakt­ni­jim ma­sa­ma po­zna­ti su pod ge­o­graf­skim na­zi­vi­ma Rav­ni ko­ta­ri, Bu­ko­vi­ca, Knin­sko, Ko­so­vo i Pe­tro­vo po­lje. Iako su u pi­ta­nju kra­je­vi u kon­ti­nen­tal­nom di­je­lu, tzv. Za­gor­ju, a ne na Pri­mor­ju, srp­ski ži­valj ipak je si­la­zio i sve do mo­ra: u Ka­ri­nu, kod Za­dra, Bi­o­gra­da, Skra­di­na i Ši­be­ni­ka. U sva­kom slu­ča­ju, ra­di se o pro­sto­ru sje­ver­ne Dal­ma­ci­je, pod ko­jim se pod­ra­zu­mi­je­va pre­dio od Pod­ve­le­bit­skog za­li­va pa do li­ni­je ko­ja bi se mo­gla po­vu­ći od rta Plan­ke do pla­ni­ne Pro­lo­ga, od­no­sno do bo­san­ske gra­ni­ce.
(Na­sta­vi­će se)