-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Put­nik ko­ji bi po­šao s is­to­ka, u na­mje­ri da obi­đe na­ve­de­no pod­ruč­je, kre­tao bi se naj­pri­je rav­ni­čar­skim i bre­žulj­ka­stim pred­je­li­ma, da bi sti­gao do Po­že­škog Gor­ja, pla­nin­skog lan­ca u či­jem su sa­sta­vu Dilj Go­ra, Po­že­ška Go­ra, Psunj, Pa­krač­ka Go­ra, Krn­di­ja, Pa­puk, Du­ja­no­va Ko­sa – pla­ni­ne ko­ji­ma do­mi­ni­ra Psunj s vr­hom Bre­zo­vo Po­lje vi­so­kim 984 me­tra i ko­je ob­u­hva­ta­ju Po­že­šku ko­tli­nu i nje­ne do­li­ne Or­lja­ve i Lo­nje; sje­ver­no i ju­žno od Po­žeč­kog Gor­ja ši­re se rav­ni­ce Po­dra­vi­ne i Po­sa­vi­ne. Idu­ći da­lje na za­pad, u prav­cu Slo­ve­ni­je, put­nik bi osta­vio, sa svo­je de­sne stra­ne Bi­lo Go­ru, a s li­je­ve Mo­slo­vač­ku Go­ru. Put bi ga, za­tim, od­veo do Hr­vat­skog Za­gor­ja, od­no­sno do Za­gre­bač­ke Go­re, Kal­nič­ke Go­re, Ivan­či­ce i Ma­celj­ske Go­re, iz­me­đu ko­jih se pro­sti­re Kra­pin­ska ko­tli­na. Spu­šta­ju­ći se sa sje­ve­ra i sje­ve­ro­i­sto­ka ka ju­go­za­pa­du, po­sli­je pre­te­žno rav­ni­čar­skih kra­je­va, is­pre­si­je­ca­nih ni­žim pla­ni­na­ma i bre­žulj­ci­ma, mo­rao bi se na­vi­ći na dru­ga­či­ji pej­zaž, su­rov ali, u isti mah, ve­li­čan­stven i ču­de­sno li­jep. Tu su Gor­ski ko­tar i ogrom­na Lič­ka vi­so­ra­van oivi­če­na vi­so­kim pla­ni­na­ma Ve­le­bi­tom, Ve­li­kom Ka­pe­lom, Ma­lom Ka­pe­lom i Plje­še­vi­com. Na is­to­ku od Ka­pe­le, u po­ja­su pre­ma Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni su pi­to­mi­ji pred­je­li, ko­ji­ma do­mi­ni­ra­ju Pe­tro­va Go­ra i Zrin­ska Go­ra.
Ve­le­bit se svo­jim za­pad­nim pa­di­na­ma str­mo spu­šta pre­ma Ja­dran­skom mo­ru i či­ni oba­lu go­to­vo ne­pri­stu­pač­nom. Ovu ogrom­nu pla­ni­nu, ko­ju su pr­vi do­se­lje­ni­ci, im­pre­si­o­ni­ra­ni nje­nom ma­siv­no­šću, na­zva­li Ve­li­kom Bi­ti ili Ve­li­kim Bi­ćem, pje­snik Mir­ko Ko­ro­li­ja je po­re­dio s di­vom iz drev­nih le­gen­di, osje­ća­ju­ći u nje­nom ime­nu i im­po­zant­nom iz­gle­du ele­men­te mit­skog, pa­gan­skog i uz­vi­še­nog, ele­men­te ko­ji su či­ni­li da i ona bu­de slič­na pla­ni­na­ma iz an­tič­kih pri­ča, pla­ni­na­ma na ko­ji­ma su ži­vje­li be­smrt­ni bo­go­vi i upra­vlja­li sud­bi­na­ma smrt­nih ljud­skih bi­ća. Ve­le­bit je, po nje­go­vom mi­šlje­nju, mo­gao da bu­de ju­go­slo­ven­ski Olimp i Par­nas, Ida ili Kav­kaz, El­brus i Atlas. I za ve­li­kog pi­sca Mi­lo­ša Cr­njan­skog Ve­le­bit, „od ko­jeg lep­še pla­ni­ne ne­ma”, bio je oli­če­nje sna­ge i mo­ći pri­ro­de: „Ve­le­bit, cio dan i noć pro­mjen­lji­vih, div­nih bo­ja, sa svo­jim kli­su­ra­ma, pust, vječ­no vi­sok i si­lan, ogrom­ni ka­men oštar i stra­šan, sa opljač­ka­nim šu­ma­ma kroz mno­go sto­le­ća, naj­ljep­še je što ovo Pri­mor­je po­ka­že put­ni­ku”. Na tri mje­sta (Ha­lan Ma­li, Ošta­rij­sko se­dlo i Vrat­nik) mo­glo se pre­ći pre­ko ove pla­ni­ne u Dal­ma­ci­ju.
Dru­ga ve­li­ka pla­ni­na, Di­na­ra (1.913 m), či­ni­la je pri­rod­nu gra­ni­cu Dal­ma­ci­je pre­ma Bo­sni. Jo­sip Hor­vat bio je fa­sci­ni­ran nje­nim ne­do­gled­nim lan­ci­ma ko­ji, pro­te­žu­ći se na­iz­gled u bes­kraj, kao da do­vo­de u pi­ta­nje uobi­ča­je­no po­i­ma­nje di­men­zi­ja. Hr­vat­ski knji­žev­nik vi­dio je u nji­ma mno­štvo naj­fan­ta­stič­ni­jih ob­li­ka na­sta­lih pod vje­kov­nim dej­stvom vje­tro­va i ki­ša, pre­po­zna­ju­ći ih kao „go­li­ša­ve ne­ma­ni sprem­ne na skok”.
Osim Di­na­re i Ve­le­bi­ta, u Dal­ma­ci­ji su se uz­di­za­le pla­ni­ne Pro­mi­na (1.148 m), Svi­la­ja (1.509 m), Mo­seć (843 m), Ko­zjak (780 m), Mo­sor (1.340 m) i Bi­o­ko­vo (1.762 m).
Ali po­red pla­nin­skih pred­je­la ko­ji či­ne da pej­saž bu­de „tvrd, si­rov i strog”, ka­ko bi re­kao knji­žev­nik Vla­dan De­sni­ca, u Dal­ma­ci­ji ima i rav­ni­čar­skih pred­je­la, kao što su Imot­sko, Sinj­sko, Ben­ko­vač­ko, Knin­sko i Pe­tro­vo po­lje; ma­nje ni­zi­ne su i oko Ka­šte­la, Ma­kar­ske, Ko­to­ra i, ne­što du­blje u kop­ne­nom di­je­lu, Ko­na­vli, dok je naj­ve­ća ni­zi­na do­li­na i del­ta Ne­re­tve. Na ne ta­ko ve­li­koj uda­lje­no­sti od pri­o­bal­nog di­je­la Dal­ma­ci­je, du­gač­kog 1.387 km (ili 460 km u pra­voj li­ni­ji), na­la­zi se i ve­ći broj ostr­va, me­đu ko­ji­ma su naj­ve­ća u sa­sta­vu Kra­lje­vi­ne SHS bi­la Brač, Hvar, Du­gi otok i Mljet. Naj­ve­će po­lu­o­str­vo bi­lo je Pe­lje­šac, a naj­pro­stra­ni­ji za­li­vi Bo­ka Ko­tor­ska, Ston­ski za­liv, Ka­šte­lan­ski za­liv, No­vi­grad­sko i Ka­rin­sko mo­re.
Dal­ma­tin­sko ze­mlji­šte je kr­še­vi­to i osku­di­je­va u po­vr­šin­skim vo­da­ma. Kroz nje­ga pro­ti­ču ri­je­ke Zr­ma­nja (79 km), Kr­ka (58 km), Ce­ti­na (102 km) i Ne­re­tva u svom do­njem to­ku. Je­ze­ra su kra­škog ti­pa: Vranj­sko je­ze­ro, Pro­kljan, Bla­to i Ba­čin­sko je­ze­ro kao stal­na i Na­din­sko je­ze­ro, Bo­ka­njac, Vr­gor­sko i dr. kao pe­ri­o­dič­na je­ze­ra.
Naj­ljep­ša i naj­u­pe­ča­tlji­vi­ja su, me­đu­tim, Pli­tvič­ka je­ze­ra na Ma­loj Ka­pe­li; pri­vlač­no je, ta­ko­đe, i je­ze­ro Švi­ca kod Otoč­ca kao i pe­ri­o­dič­no je­ze­ro Be­go­vac ili Bla­to kod Pla­škog.
Za raz­li­ku od Dal­ma­ci­je, Hr­vat­ska sa Sla­vo­ni­jom je mno­go bo­ga­ti­ja hi­dro­graf­skim po­ten­ci­ja­lom. Nje­nom te­ri­to­ri­jom pro­ti­ču Dra­va i Sa­va, ri­je­ke Cr­no­mor­skog sli­va, sa svo­jim br­oj­nim pri­to­ka­ma, me­đu ko­ji­ma su naj­va­žni­je Ku­pa, Una (li­je­va pri­ti­ka Sa­ve), Kra­pi­na, Lo­nja, Or­lja­va, Bo­sut (de­sne pri­to­ke Sa­ve), Mu­ra, Bed­nja i Ka­ra­ši­ca (Dra­vi­ne Pri­to­ke).
(NA­STA­VI­ĆE SE)