- Pi­še:Bu­do Si­mo­no­vić

Po­što sam za­vr­šio če­ti­ri raz­re­da osnov­ne ško­le, ov­dje u Smr­du­ši, na­sta­vio sam još če­ti­ri raz­re­da osmo­go­di­šnje u ško­li „Špi­ro Vi­do­vić” u Ru­di­na­ma – sje­ća se da­lje Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić.
– Pu­to­vao sam sva­ki dan se­dam u jed­nom i se­dam ki­lo­me­ta­ra u dru­gom prav­cu. On­da sam upi­sao za­nat za auto­me­ha­ni­ča­ra, ko­ji sam za­vr­šio 1975. go­di­ne i kao od­li­čan uče­nik, je­dan od šest naj­bo­ljih, bio sam oslo­bo­đen ne­kih is­pi­ta na ma­tu­ri. Moj raz­red­ni star­je­ši­na Pe­tar Ni­ko­lić, ko­ji mi je pre­da­vao ma­te­ma­ti­ku, pred­lo­žio je da idem na Pe­da­go­šku aka­de­mi­ju i na­sta­vim stu­di­je, a i on je baš te go­di­ne pre­šao ta­mo za pro­fe­so­ra. Pe­to­ri­ca mo­jih dru­go­va su pri­hva­ti­li nje­gov pred­log, a ja ni­je­sam jer sam že­lio da stu­di­ram ma­šin­stvo u Ti­to­gra­du, da­na­šnjoj Pod­go­ri­ci. Ta­mo sam, me­đu­tim, ne­ka­ko za­ka­snio za upis, pa sam se vra­tio ku­ći, a da ne bih uza­lud iz­gu­bio go­di­nu, ja­vio sam se da idem u voj­sku. Ta­ko sam se u de­cem­bru 1975. na­šao u ka­sar­ni Ju­go­slo­ven­ske na­rod­ne ar­mi­je u Tu­zli, u ško­li re­zer­vnih pod­o­fi­ci­ra.
Po po­vrat­ku iz ar­mi­je, po­če­la je da me pro­go­ni če­žnja za obra­zo­va­njem, že­lja da po­stig­nem sve ono što ni­je­sam po­sti­gao u do­ta­da­šnjem ži­vo­tu i ško­lo­va­nju. Za­to sam, na­kon sve­ga, od­lu­čio da upi­šem stu­di­je isto­ri­je i ge­o­gra­fi­je na Pe­da­go­škoj aka­de­mi­ju u Nik­ši­ću. Na­mje­ra­vao sam da van­red­no stu­di­ram sa se­la, ali mi se usko­ro uka­za­la pri­li­ka da se za­po­slim u Gra­đe­vin­skom pred­u­ze­ću „Cr­na Go­ra” u Nik­ši­ću kao ru­ko­va­lac na gra­đe­vin­skim ma­ši­na. U me­đu­vre­me­nu mi je, 1979. go­di­ne i otac umro, pa su mi ov­dje na se­lu sa­me osta­le maj­ka i se­stra, ta­ko da mi je i to bi­la ve­li­ka oba­ve­za – do­tle da sam ubr­zo shva­tio da od stu­di­ja ne­će bi­ti ni­šta.
Pot­pu­no sam se po­sve­tio po­slu i 26 go­di­na kr­sta­rio sa gra­di­li­šta na gra­di­li­šte, a za sve vri­je­me ni­je­sam za­pu­štao ni se­lo i ima­nje. Sva­ki slo­bo­dan dan, sva­ki vi­kend ili pra­znik, ko­ri­stio sam da do­đem ov­dje i odr­žim do­ma­ćin­stvo. Jed­no vri­je­me sam, kad se ra­di­lo na gra­di­li­šti­ma u Nik­ši­ću i oko Nik­ši­ća, čak i pu­to­vao sva­ko­dnev­no odav­de na po­sao i uve­če se vra­ćao. Uz sve to, svo­jim ra­dom i tru­dom, bez di­na­ra kre­di­ta i bi­lo ka­kvih po­zaj­mi­ca, od svo­je pla­te i ono­ga što se mo­glo za­ra­di­ti i unov­či­ti na se­lu, ku­pio sam ma­li plac u Kli­če­vu na pe­ri­fe­ri­ji Nik­ši­ća i uspio da sa­gra­dim fi­nu sprat­nu po­ro­dič­nu ku­ću.
Ne­ko­li­ko go­di­na po­što sam se za­po­slio, 1983. go­di­ne, ože­nio sam se sa Sta­noj­kom, od Go­ra­no­vi­ća iz Go­li­je – pri­po­vi­je­da da­lje Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić.
– Dvi­je go­di­ne po­tom do­bi­li smo pr­vo di­je­te, kćer­ku Da­rin­ku. Već idu­će, 1986, ro­dio nam se sin Sve­to­zar – Ba­ća, on­da 1988. kćer­ka An­ka i ko­nač­no, 1990. go­di­ne, do­bi­li smo i če­tvr­to di­je­te, si­na Dra­go­va­na.
Da­rin­ka je na pu­tu da ostva­ri mo­ju že­lju: za­vr­ša­va stu­di­je ge­o­gra­fi­je na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Nik­ši­ću. U me­đu­vre­me­nu se uda­la, ro­di­la i dvo­je dje­ce i sad je kre­nu­la da za­vr­ši pre­ki­nu­te stu­di­je. An­ka, ko­ja se ta­ko­đe uda­la i ima dvo­je dje­ce, za­vr­ši­la je. Sta­ri­ji sin ra­di u kom­pa­ni­ji „Ko­stić” i još se ni­je ože­nio, a mla­đi je ta­ko­đe za­po­slen i ože­nio se upra­vo ovih da­na.
Kad sam pri­je 11 go­di­na ostao bez po­sla i kao teh­no­lo­ški vi­šak upu­ćen na bi­ro ra­da, od­lu­čio sam da se vra­tim u se­lo i skra­sim ov­dje gdje su mo­ji pre­ci pro­pi­ri­li va­tru pri­je vi­še od vi­je­ka i po. Sve to sam, na­rav­no, mo­gao sa­mo uz sve­srd­nu po­moć i po­dr­šku su­pru­ge, ko­ja je pri­sta­la na to, upr­kos ve­li­kom te­re­tu i po­te­ško­ća­ma ko­je je ov­dje iz­dr­ža­la dok je po­di­za­la i ško­lo­va­la dje­cu sve dok su kre­nu­la u sred­nje ško­le i na fa­kul­te­te, po­go­to­vu ot­kad mi je 1992. go­di­ne umr­la i maj­ka – ni­je ima­la pu­nih se­dam­de­set go­di­na.
Sju­tra: JA­ČA OD GRO­MO­VA


Mi­je­njam sa­mo ča­ra­pe i ga­će

Ma­da u pri­či o ho­li­vud­skoj le­gen­di Ro­ber­tu Mi­ča­mu i nje­go­vom po­ri­je­klu ima do­sta kon­tra­dik­tor­no­sti i ne­do­u­mi­ca, si­gur­no je da je bio vr­le­tan i svo­je­glav čo­vjek, da ni­je mno­go vo­lio pu­bli­ci­tet i po­pu­lar­nost, ko­ja se sti­če na stup­ci­ma štam­pe. U jed­nom od in­ter­vjua ko­jih u du­goj ka­ri­je­ri, po pri­li­ci, ni­je mno­go dao, kad je već za­ga­zio u je­sen ži­vo­ta i zvi­je­zda nje­go­ve sla­ve već bi­la na za­la­sku, po­red osta­log je re­kao i ovo:
„Ni­kad ne mi­je­njam ni­šta, osim ča­ra­pa i ga­ća. I ni­kad ni­je­sam uči­nio ni­šta da se pro­sla­vim ili po­pra­vim. Uzeo sam sve ono što sam do­bio i is­ko­ri­stio na naj­bo­lji na­čin što sam umio...”
Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić mi­sli da i po ta­kvom sta­vu i od­no­su li­či na čo­vje­ka sa cr­no­gor­skog kr­ša, ono­ga ko­ji ni­je na­vi­kao da mu iko išta da­je, pre­ma ko­je­mu je bi­la škr­ta i ne­da­re­žlji­va pri­ro­da pa i lju­di, ono­ga ko­jem ni­šta u ži­vo­tu ne pa­da la­ko i vje­ru­je sa­mo u ono što stek­ne sa svo­jih de­set no­ka­ta.