- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Po­što je Stje­pan Ra­dić na­gla­ša­vao da Bo­sna i Her­ce­go­vi­na, Bač­ka i Ba­ra­nja ni­je­su či­sto srp­ske ze­mlje, oči­gled­no je da je na to­me gra­dio na­du da bi se ove obla­sti, u slu­ča­ju re­a­li­za­ci­je pro­jek­ta o sa­ve­znoj dr­ža­vi, pri­klju­či­le Hr­vat­skoj. Ka­ko je taj po­li­ti­čar vi­dio hr­vat­ski pro­stor ja­sno do­la­zi do iz­ra­ža­ja u pi­smu upu­će­nom Pred­sjed­ni­štvu Hr­vat­ske re­pu­bli­kan­ske se­ljač­ke stran­ke, 23. sep­tem­bra 1923. go­di­ne iz Lon­do­na, u ko­me je tra­žio da se na­či­ni „Ze­mljo­vid Hr­vat­ska i Hr­va­ti”. U „Ze­mljo­vi­du” je, pre­ma Ra­di­će­voj za­mi­sli, tre­ba­lo da bu­du ucr­ta­ne: Hr­vat­ska, Sla­vo­ni­ja, Dal­ma­ci­ja, Me­đu­mur­je, Pre­ko­mur­je, Krk, Ka­stav, ali i Bo­sna i Her­ce­go­vi­na, Bač­ka, Ba­nat i Ba­ra­nja, pa čak i Cr­na Go­ra i Ma­ke­do­ni­ja. Nje­gov sa­rad­nik Jo­sip Pre­da­vec u „hr­vat­ske ze­mlje” je svr­sta­vao ka­ko Dal­ma­ci­ju, „ko­li­jev­ku hr­vat­stva”, ta­ko i Srem, „sta­ru i ne­pri­je­por­nu dje­do­vi­nu Hr­va­ta”, ali i Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu, kao dio hr­vat­ske dr­ža­ve „od sta­ri­ne”. Pri­li­kom pra­vlje­nja pr­vih ski­ca za no­vi pro­gram stran­ke iz 1925. go­di­ne Ra­dić je ipak bio spre­man za iz­vje­sne kom­pro­mi­se, u tom smi­slu što bi bi­la iz­mi­je­nje­na gra­ni­ca u is­toč­nom Sre­mu, ali bi Hr­vat­ska do­bi­la „od­šte­tu” u Bač­koj, iz­vr­še­na bi bi­la i ko­rek­tu­ra bo­san­ske gra­ni­ce s tim što bi Hr­vat­skoj bi­la pri­po­je­na bo­san­ska Po­sa­vi­na i, naj­zad, Bo­ka bi bi­la iz­dvo­je­na iz Hr­vat­ske, ali bi Hr­vat­skoj, za uz­vrat bi­li pri­klju­če­ni dje­lo­vi Her­ce­go­vi­ne.
Na­sled­nik Stje­pa­na Ra­di­ća na po­lo­žaj vo­đe Hr­vat­ske se­ljač­ke stran­ke i je­dan od li­de­ra Se­ljač­ko-de­mo­krat­ske ko­a­li­ci­je dr Vlat­ko Ma­ček je, u audi­jen­ci­ji kod kra­lja 4. i 5. ja­nu­a­ra 1929. go­di­ne, uoči pro­gla­še­nja dik­ta­tu­re, di­sku­tu­ju­ći sa kra­ljem Alek­san­drom o pre­u­re­đe­nju dr­ža­ve, kao hr­vat­ski pro­stor ko­ji je tre­ba­lo da či­ni hr­vat­sku je­di­ni­cu u okvi­ru bu­du­će, pre­kom­po­no­va­ne Ju­go­sla­vi­je, ozna­čio te­ri­to­ri­je od Ze­mu­na do Ko­to­ra. Ne­što slič­no on je na­go­vi­je­stio već na sa­stan­ku pr­va­ka SDS u Za­gre­bu, 21. de­cem­bra 1928, ka­da je, pred­la­žu­ći us­po­sta­vlja­nje pet od se­dam po­kra­ji­na u dr­ža­vi, su­ge­ri­sao po­dje­lu Voj­vo­di­ne i Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne iz­me­đu Sr­bi­je i Hr­vat­ske. Sve­to­zar Pri­bi­će­vić, me­đu­tim, iz­ra­zio je sum­nju u to da je Ma­ček za­i­sta „obi­lje­žio gra­ni­ce Ve­li­ke Hr­vat­ske idu­ći čak do vra­ta Be­o­gra­da”, tvr­de­ći da je on kra­lju sa­mo go­vo­rio o raz­li­či­tim men­ta­li­te­ti­ma s ove i s one stra­ne Sa­ve, te o to­me da se ta raz­li­ka mo­že za­pa­zi­ti već kod gra­đa­na Ze­mu­na. Ipak, tre­ba ima­ti u vi­du da je Ra­di­ćev na­sled­nik već 1923. go­di­ne, u jed­nom go­vo­ru, is­ta­kao da se „ide­ja hr­vat­sva pro­ši­ri­la...od Mu­re do Cr­ne Go­re, od Ja­dran­skog mo­ra do Ze­mu­na”, da se hr­vat­skoj Dal­ma­ci­ji, „ko­ja je kroz vi­je­ko­ve že­li­la, da se slo­ži sa svo­jom se­strom ban­skom Hr­vat­skom” pri­dru­ži­la i Bo­sna. Ova­ko od­re­đe­ne gra­ni­ce Ve­li­ke Hr­vat­ske ni­je­su se ni po če­mu raz­li­ko­va­le od gra­ni­ca ozna­če­nih na pr­vom Hr­vat­skom ka­to­lič­kom kon­gre­su u Za­gre­bu 1900. go­di­ne.
Isto se mo­že re­ći i za te­ri­to­ri­jal­ne za­htje­ve Hr­vat­ske stran­ke pra­va (fran­kov­ci, bu­du­će usta­še). U pro­me­mo­ri­ji ko­ju je njen pr­vak An­te Pa­ve­lić pre­dao, 1927. go­di­ne, pred­stav­ni­ku ita­li­jan­ske vla­de Da­van­ca­ti­ju (Ro­ber­to For­ges Da­van­za­ti), is­ti­ca­lo se da Hr­va­ti tra­že: Hr­vat­sku i Sla­vo­ni­ju, Dal­ma­ci­ju (bez Bo­ke ko­tor­ske ko­ju bi ustu­pi­li Ita­li­ji), Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu, Me­đu­mur­je i Kvar­ner­ska ostr­va ko­ja su se u tom tre­nut­ku na­la­zi­la pod ju­go­slo­ven­skom upra­vom.
Svo­je vi­đe­nje hr­vat­skog pro­sto­ra imao je i An­te Trum­bić, je­dan od li­de­ra Hr­vat­ske fe­de­ra­li­stič­ke se­ljač­ke stran­ke i, po­sli­je Ra­di­će­ve smr­ti, sa­rad­nik Vlat­ka Ma­če­ka u vođ­stvu HSS-a. Oba­vje­šta­va­ju­ći fran­cu­skog di­plo­ma­tu Šar­la Lo­a­zoa (Char­les Lo­i­se­au), kra­jem 1928. go­di­ne, o na­či­nu na ko­ji bi, po nje­go­vom mi­šlje­nju, tre­ba­lo ri­je­ši­ti hr­vat­sko pi­ta­nje, pr­vi mi­ni­star spolj­nih po­slo­va Kra­lje­vi­ne SHS iz­nio je stav po ko­me hr­vat­ska te­ri­to­ri­ja ob­u­hva­ta Hr­vat­sku, Sla­vo­ni­ju, Dal­ma­ci­ju, Me­đu­mur­je i Bo­snu do li­ni­je Ba­nja Lu­ka – Bi­hać (Tur­ska Hr­vat­ska).
Po­da­ci ko­ji se od­no­se na te­ri­to­ri­je po­je­di­nih obla­sti ka­žu da je u 24 sre­za i 5 gra­do­va Pri­mor­sko-kra­ji­ške obla­sti ži­vje­lo 644.080 sta­nov­ni­ka, u 19 sre­zo­va i 4 gra­da Za­gre­bač­ke obla­sti 808.975 ži­te­lja, dok je Osi­ječ­ka oblast sa 19 sre­zo­va i 6 gra­do­va bro­ja­la 798.121 sta­nov­ni­ka, a Srem­ska sa 10 sre­zo­va i 6 gra­do­va 420.456; Split­ska i Du­bro­vač­ka oblast ob­u­hva­ta­le su 519.381, od­no­sno 115.813 ži­te­lja.
Ovo sta­nov­ni­štvo, ne­har­mo­nič­no lo­ci­ra­no – u Za­gre­bač­koj obla­sti ži­vje­lo je na je­dan kva­drat­ni ki­lo­me­tar 99 sta­nov­ni­ka, u Srem­skoj 60, u Osi­ječ­koj 58, a u Pri­mor­sko-kra­ji­škoj 44 – bi­lo je ras­po­re­đe­no u jed­nom ši­ro­kom lu­ku, na te­ri­to­ri­ji či­ji se iz­gled če­sto po­re­di s ba­na­nom ili mla­dim mje­se­com. Ako bi­smo htje­li da na sli­ko­vit na­čin pred­sta­vi­mo njen re­ljef, mo­gli bi­smo se po­slu­ži­ti opi­som ko­ji od­go­va­ra pro­jek­ci­ji iz avi­o­na. Ta­ko gle­da­no, ovaj pro­stor sa­sto­ji se iz tri di­je­la: pri­mor­ja, pla­nin­ske oko­sni­ce i pe­ri­pa­non­skog seg­men­ta.
(NA­STA­VI­ĆE SE)