-Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Vri­je­me će vje­ro­vat­no, kao i u sva­koj za­go­nit­ki, i u ovoj uči­ni­ti svo­je, po­tvr­di­ti sta­ru mu­drost: za­kle­la se ze­mlja ra­ju da se taj­ne sve do­zna­ju – potvdi­ti da li Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić iz ba­njan­skog Đur­đe­va Do­la s raz­lo­gom vje­ru­je da je gla­so­vi­ti film­ski glu­mac Ro­bert Mi­čam iz­da­nak nje­go­ve lo­ze, nje­gov brat od stri­ca, ili da je sve plod ne­či­je ma­šte i pu­kih slu­čaj­no­sti i go­to­vo ne­vje­ro­vat­nih po­du­dar­no­sti.
Ono što je već sa­da iz­vje­sno i bes­po­go­vor­no je­ste i pri­ča o sa­mom Dra­gi­ši Mi­ću­no­vi­ću i nje­go­voj užoj po­ro­di­ci. Ona sa­ma za se­be za­vre­đu­je pa­žnju, či­ni za­seb­no po­gla­vlje u ovom „ro­ma­nu” ko­ji je sro­čio ži­vot, onaj ko­ji to umi­je i zna bo­lje i ma­što­vi­ti­je od sva­kog pi­sca.
Đur­đev Do, od­no­sno ba­njan­sko se­lo Smr­du­ša kao na­vod­na po­stoj­bi­na Mi­ča­mo­vog oca, pa i ci­je­li Ba­nja­ni, iako su vje­ko­vi­ma bi­li tur­sko ka­tu­ni­šte, pa­si­šte i pu­sto­li­na na ko­joj su vu­ci i haj­du­ci kr­di­sa­li tur­ske bu­lju­ke, od isko­na su bi­li i stal­no ljud­sko sta­ni­šte i ubje­ži­šte. Po­tvr­đu­ju to ne­bro­je­ni bi­lje­zi i tra­go­vi mi­nu­lih ci­vi­li­za­ci­ja ko­ji se­žu do eona ljud­skog po­sta­nja. O to­me naj­u­bje­dlji­vi­je, ne­po­re­ci­vo go­vo­ri zna­me­ni­to ar­he­o­lo­ško na­la­zi­šte Cr­ve­na sti­je­na kod Pe­tro­vi­ća.
U Đur­đe­vom Do­lu i ci­je­loj Smr­du­ši to uvjer­lji­vo po­tvr­đu­ju ne­bro­je ka­me­ne go­mi­le, od­no­sno ka­me­ne na­ba­če, ka­ko ih ov­dje zo­vu (u dru­gim kra­je­vi­ma su to tu­mu­li, gro­mi­le, mo­gi­le...):
– Sa­mo na mom ima­nju ima de­se­tak ta­kvih go­mi­la, a u ci­je­lom Đur­đe­vom Do­lu mi­slim da ih je vi­še od tri­de­set – ve­li Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić. – Ne­ki su ih i ra­zi­đi­va­li i is­tra­ži­va­li i či­ni se da je naj­bli­ža isti­ni pret­po­stav­ka da su to, u stva­ri, bi­le grob­ni­ce, od­no­sno da su ta­ko ka­me­njem za­tr­pa­va­ni umr­li ili po­gi­nu­li. Pod nji­ma su, ka­žu, gdje­gdje na­la­že­ni osta­ci oruž­ja, iz če­ga bi se mo­gao iz­ve­sti za­klju­čak da su ta­ko sa­hra­nji­va­ni po­gi­nu­li rat­ni­ci i voj­sko­vo­đe. Ko­sti, na­rav­no, ni­je­su na­đe­ne, jer je vri­je­me či­ni­lo svo­je. Ka­me­ne go­mi­le su pro­pu­sne i spolj­ni uti­ca­ji ve­o­ma ja­ki pa su se ko­sti vre­me­nom si­gur­no pre­tva­ra­le u prah...
Ka­ko god da je bi­lo, sva­ka­ko ne­ma sum­nje da je i ov­dje, u ovoj ne­do­đi­ji, na ovom lju­tom i ne­go­sto­lju­bi­vom kr­šu, ži­vot bu­jao i čo­vjek op­sta­jao i mno­go pri­je do­la­ska slo­ven­skog ži­vlja. Ni­je sto­ga ni ču­do da su i Mi­ću­no­vi­ći ov­dje, pri­je vi­še od vi­je­ka i po, ne­du­go po­sli­je Gra­hov­ske bit­ke, na­šli uto­či­šte i sa­vi­li po­ro­dič­no gni­je­zdo.
– Da je moj pra­djed Šće­pan ov­dje do­se­lio oko 1860. go­di­ne, go­vo­ri jed­na sta­ra ča­tr­nja, od­no­sno bi­sti­jer­na, ko­ja je, ka­ko je ukle­sa­no na li­ti­ci iz­nad nje, sa­gra­đe­na 1871. go­di­ne i ko­ja eto i da­nas po­sto­ja­no slu­ži. Ka­ko je ovo bez­vo­dan kraj, va­lja­lo je pr­vo ri­je­ši­ti taj ve­li­ki pro­blem. Na­šli su du­bo­ku ja­mu uz jed­nu tvr­du mo­no­lit­nu sti­je­nu, ka­kvih je ma­lo u ovim kra­je­vi­ma, pro­du­bi­li je i dno ob­lo­ži­li ilo­va­čom da ne bi pro­pu­sta­la vo­du, a iz­nad otvo­ra su ozi­da­li tvr­di vo­lat. Li­ti­ca slu­ži kao pri­rod­ni sliv­nik i ki­šni­ca se niz nju sta­če u ča­tr­nju du­bo­ku oko pet me­ta­ra i ni­ko ne pam­ti da je ne­ka­da pre­su­ši­la, a svo se­lo se iz nje du­go slu­ži­lo vo­dom za pi­će. Ja sam je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na ma­lo oči­stio i be­to­nom utvr­dio vo­lat i otvor na nje­mu, ta­ko da mi sa­da do­bro do­đe za na­pa­ja­nje sto­ke.
Sju­tra: Tra­ge­di­ja se­stre Vu­ko­sa­ve


Steć­ci

Uz sve osta­le bi­lje­ge da­le­ke pro­šlo­sti i ži­vo­ta na ovim pro­sto­ri­ma, na mje­snom gro­blju u Smr­du­ši, kod cr­kve na Bor­ku, na­la­zi se i ve­li­ki broj ste­ća­ka, ogrom­nih ka­me­nih blo­ko­va naj­ra­zli­či­ti­jeg ob­li­ka i ve­li­či­ne, od ko­jih su ne­ki te­ški mo­žda i po de­se­tak to­na, a za­u­vi­jek će vje­ro­vat­no osta­ti ve­li­ka za­go­net­ka ka­ko su te sti­je­ne do­pre­ma­ne do gro­blja. Po­je­di­ni su i ve­o­ma li­je­po ukra­še­ni bri­žlji­vo ukle­sa­nim or­na­men­ti­ma i ara­besk­nim fi­gu­ra­ma ko­je se ja­sno na­zi­ru pod pa­ti­nom i li­ša­je­vi­ma ve­o­ma za­ni­mlji­vih ob­li­ka i bo­ja.


Ko ga je tra­žio iz Tr­sta?

Moj stric Ga­jo se svo­je­vre­me­no, du­go po po­vrat­ku iz Ame­ri­ke, po­no­vo ože­nio – sje­ća se Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić. – Bra­ta­nić te nje­go­ve dru­ge že­ne, Đur­đa se zva­la, Bran­ko Vu­čić, je­dan fi­ni i ozbilj­ni čo­vjek, jed­nom mi je is­pri­čao ka­ko mu je te­tak u ne­koj pri­li­ci ka­zao da mu je 1945. go­di­ne, pre­ko tih ta­da­šnjih ob­la­snih vla­sti sti­gao po­ziv da do­đe u Trst i ja­vi se u sa­ve­znič­ku ko­man­du. Ka­ko je to bio sam kraj ra­ta i ona op­šta po­met­nja, on ni­je imao mo­guć­no­sti da ot­pu­tu­je u Trst, pa je ta­ko za­u­vi­jek osta­la ne­po­zna­ni­ca ko je to bio, ko ga je i za­što tra­žio i že­lio da ga vi­di u to do­ba i za­što se ka­sni­je ni­kad vi­še ni­ko ni­je ja­vio?