- Pi­še: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Svoj po­sled­nji film „Svo­ga ti­je­la go­spo­dar” ra­dio je Han­že­ko­vić u iz­mi­je­nje­nim uslo­vi­ma — struk­tu­ra se po­ka­za­la mno­go slo­je­vi­ti­ja i je­din­stve­ni­ja. Ne­sta­lo je po­tre­be za oba­zi­ra­njem na fak­to­re ne­e­stet­ske pri­ro­de i cje­lo­kup­na ener­gi­ja upo­tre­blje­na je da se unu­tar sce­na­ri­ja Slav­ka Ko­la­ra stvo­ri auten­ti­čan svi­jet. Ovog pu­ta se ni­je po­šlo od go­to­vih po­ji­mo­va, već sa­svim od­re­đe­nih lič­no­sti, da bi se tek kroz nji­ho­ve mi­sli, emo­ci­je i po­stup­ke ot­kri­va­la isti­na. Li­ko­vi su neo­bič­no ži­vi, a glu­mač­ka iden­tif­ka­ci­ja ide do do­ku­men­tar­no­sti, ali i is­for­si­ra­no­sti i te­a­tral­no­sti. To me­lo­dram­ske mo­ti­ve (ne­sre­ća, sa­ka­ta i bo­ga­ta dje­voj­ka Ro­ža, ko­ju igra Ma­ri­ja Kohn, ne mo­že da na­đe sre­ću u bra­ku sa si­ro­ma­šnim, li­je­pim, ali na svoj na­čin ne­sreć­nim Iva­nom) po­ve­zu­je sa so­ci­jal­nom te­ma­ti­kom u bre­me­ni­te ka­dro­ve ko­ji spo­ro smje­nju­ju je­dan dru­gi, dok se emo­ci­o­nal­ni po­ten­ci­jal ne do­ve­de do dra­ma­tič­nih kon­fli­ka­ta i tra­gič­nih ra­zr­je­še­nja.
Ma ko­li­i­ko da je ov­dje sva­ka po­je­di­nost čvr­sto ve­za­na za ze­mlju – film se ne mo­že sve­sti sa­mo na osli­ka­va­nje ta­ko sa­gle­da­nih si­tu­a­ci­ja. Iza pri­vid­ne objek­tiv­no­sti na­la­zi­mo i re­di­te­lje­vo na­sto­ja­nje da sve bu­de, ko­li­ko je god to mo­gu­će, za­o­dje­nu­to u vi­zu­el­nu pri­stoj­nost, ko­joj je cilj da is­pu­ni dvo­ra­nu i pri­vu­če gle­da­o­ce.
„Ba­ko­nja fra Br­ne” je ipak, naj­bo­lje Han­že­ko­vi­će­vo dje­lo.
Bio je to i pr­vi umjet­nič­ki za­let i do­met u do­ma­ćem fil­mu i za­to mu se pri­zna­je me­đu­na­rod­ni zna­čaj. Od­je­ci „Ba­ko­nja fra Br­ne” osje­ti­će se ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je u Ju­go­slo­ven­skoj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji. Film je afir­mi­sao Han­že­ko­vi­ća kao re­di­te­lja kao stva­ra­o­ca ve­li­ke vi­zu­el­ne kul­tu­re i is­tan­ča­nog osje­ća­nja za mo­guć­no­sti film­skog iz­ra­za, la­ko je ovaj film na­i­šao na ne­po­di­jelj­ne sim­pa­ti­je pu­bli­ke i pri­zna­nja u ze­mlji i ino­stran­stvu, bio ve­o­ma za­pa­žen na ne­ko­li­ko sve­ča­nih in­ter­na­ci­o­nal­nih fe­sti­val­skih pre­mi­je­ra – osta­la je u sje­ća­nju iz­vje­sna re­zer­va jed­nog di­je­la kri­ti­ča­ra pre­ma sa­mom Han­že­ko­vi­ću. Na­i­me, u te­žnji da se do­ma­ći film što vi­še oslo­bo­di kon­ven­ci­o­nal­no­sti vje­ro­va­lo se, pri­je sni­ma­nja „Ba­ko­nja fra-Br­na”, da će re­di­telj kre­nu­ti još ne­is­pi­ti­va­nim pu­te­vi­ma avan­gar­de. Bio je to pr­vi po­ku­šaj da se stvo­ri film­ski stil, da se ura­di estet­ski pro­se­de, ko­ji bi bio iz­van tre­nut­nih po­tre­ba, ko­ji bi na ne­ki na­čin mo­gao po­sta­ti jed­nim od mo­de­la za Ju­go­slo­ven­ski umjet­nič­ki film.
Mo­že se re­ći da je ovo dje­lo pri­do­ni­je­lo da se okre­ne jed­na stra­ni­ca i po­đe u za­i­sta kre­a­tiv­na is­tra­ži­va­nja. Pi­to­resk­na gro­te­ska i so­čan re­a­li­zam što ih je unio Han­že­ko­vić, ima­će ka­sni­je od­jek u mno­gim na­šim fil­mo­vi­ma. Uosta­lom, re­di­te­lji ko­ji su stva­ra­li, na­sto­ja­li su ta­ko­đe svo­jim fil­mo­vi­ma da­ti ozbilj­ne di­men­zi­je kre­a­tiv­nog do­ži­vlja­ja, a sva­ki je na tom prav­cu tra­gao u skla­du s vla­sti­tim mo­guć­no­sti­ma. Ali, kao si­ne­a­sta ja­snih opre­dje­lje­nja, na­sto­jao je da u re­la­ci­ja­ma stan­dard­nog film­skog je­zi­ka pro­na­đe svoj po­se­ban stil i na­čin ob­li­ko­va­nja po­je­di­nih ka­dro­va. Pre­ma tom shva­ta­nju, vri­jed­nost tra­di­ci­je i kon­ti­nu­i­te­ta u film­skom stva­ra­la­štvu upra­vo je u to­me što uvi­jek po­sto­je mo­guć­no­sti da se one pre­o­bra­ze u ozna­ke sa­vre­me­nog iz­ra­za. Otud ovo ostva­re­nje ujed­no pred­sta­vlja i pro­gram­ski film, ko­ji ova dru­ga dva na iz­vje­stan na­čin do­pu­nju­ju svo­jim za­jed­nič­kim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma i ob­ja­šnja­va­ju zna­čaj Han­že­ko­vi­će­vog dje­lo­va­nja u ju­go­slo­ven­skoj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji. Imao je in­te­lek­tu­al­ne hra­bro­sti da se bo­ri i stva­ra­lač­kog do­sto­jan­stva da se žr­tvu­je. Re­di­te­lje­va je za­slu­ga i u to­me što je uspio da sli­je u sklad­nu cje­li­nu ele­men­te ko­ji či­ne film za­seb­nim i pot­pu­nim umjet­nič­kim dje­lom.
(Na­sta­vi­će se)