-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Sma­tra­ju­ći Ho­dže­sa glav­nim kriv­cem za pad kne­za Mi­lo­ša, ko­ji je uzro­ko­van lo­šim vo­đe­njem spolj­ne i unu­tra­šnje po­li­ti­ke, Pa­vlo­vić je, opa­ska­ma pu­nim žu­či i pre­ko­ra, pra­tio i ko­men­ta­ri­sao nje­go­vu po­li­tič­ku ak­tiv­nost u Sr­bi­ji. „No­vi­ne” su ja­sno od­sli­ka­va­le od­bo­jan stav no­vo­u­spo­sta­vlje­nih usta­vo­bra­ni­telj­skih vla­sti pre­ma en­gle­skom kon­zu­lu. Iz tih raz­lo­ga ra­zu­mlji­vo odu­še­vlje­nje iza­zva­la je vi­jest o Ho­dže­so­vom po­vla­če­nju iz Sr­bi­je, ko­ju su „Serb­ske na­rod­ne no­vi­ne” od­mah ob­ja­vi­le. Od­la­skom kon­zu­la Ho­dže­sa upliv en­gle­ske po­li­ti­ke u Sr­bi­ji iz­gu­bio je na zna­ča­ju, pa su, sa­mim tim, i do­pi­si u „No­vi­na­ma” o kon­tak­ti­ma en­gle­ske i srp­ske di­plo­ma­ti­je po­sta­li ve­o­ma ri­jet­ki i bez ve­će va­žno­sti.
Pi­sa­nje pro­tiv kne­za Mi­lo­ša Pa­vlo­vić je za­po­čeo ubr­zo po­sli­je nje­go­ve ab­di­ka­ci­je, ju­na 1839. go­di­ne. Stal­nim, ne­po­sred­nim i že­sto­kim na­pa­di­ma, ko­ji­ma je za­da­tak bio da pri­ka­žu kne­že­vu lič­nost u naj­go­rem svje­tlu, s ci­ljem da pro­tiv sta­rog kne­za iza­zo­ve jav­no mnje­nje Sr­ba u Mo­nar­hi­ji i, što je mno­go zna­čaj­ni­je, u Sr­bi­ji, Pa­vlo­vić je na­sto­jao da one­mo­gu­ći nje­go­ve po­ku­ša­je da se vra­ti u ze­mlju i po­no­vo pre­u­zme vlast. U tu svr­hu, Pa­vlo­vić se ni­je ustru­ča­vao ni od za­di­ra­nja u naj­du­blju pri­vat­nost kne­za Mi­lo­ša.
Na sa­mom po­čet­ku is­tra­ge, pred­u­ze­te po­sli­je ugu­še­nja ne­mi­ra ko­ji su pret­ho­di­li pa­du kne­za Mi­lo­ša, Pa­vlo­vić je ja­vio o bu­ni i nje­nim or­ga­ni­za­to­ri­ma. On pi­še „da je po­vod k to­mu sam biv­ši Knjaz naš Mi­loš pod­stre­ka­ni­ja­ma [...] svo­ji­ma dao, i to je­din­stve­no tom na­me­rom, da onu ko­rist i pra­va, ko­ja su bla­go­tvor­nim Usta­vom Na­ro­du Serb­skom [...] da­ro­va­na po­ru­ši i unič­to­ži, a so­tim pre­đa­šne neo­gra­ni­če­no sa­mo­vla­sti­je se­bi na no­vo pri­svo­ji i po­vra­ti, na ko­nač­nu pro­past na­ro­da i ote­če­stva svo­ga”. Isti broj „No­vi­na” pre­nio je i tekst ko­ji je po­slu­žio Pa­vlo­vi­ću kao ne­po­sre­dan po­vod za niz na­pi­sa sa ne­po­volj­nim ocje­na­ma vla­da­vi­ne kne­za Mi­lo­ša. Ovaj tekst pre­u­zet iz All­ge­me­i­ne Ze­i­tun­ga, pot­pi­san od stra­ne Mi­ha­i­la Čaj­kov­skog, bio je pun po­hva­la kne­zu Mi­lo­šu. U isto vri­je­me, vo­đe usta­vo­bra­ni­te­lja pri­ka­za­ne su kao po­hlep­ni i ko­ri­sto­lju­bi­vi lju­di. Iz­ra­ziv­ši ne­sla­ga­nje s ova­kvim vi­đe­njem sta­nja u Sr­bi­ji, Pa­vlo­vić se po­tru­dio da iz­lo­že­nim sta­vo­vi­ma Čaj­kov­skog na­ve­de broj­ne pro­tiv­do­ka­ze. Na osno­vu sve­ga što je po­tom ob­ja­vio, kao i na osno­vu na­či­na na ko­ji je to uči­nio, mo­gu­će je pret­po­sta­vi­ti da je ob­ja­vlji­va­nje tek­sta Čaj­kov­skog bio smi­šljen po­tez Pa­vlo­vi­ća, ko­ji mu je omo­gu­ćio da „spon­ta­no od­re­a­gu­je” i od­go­vo­ri na ta­kvo pi­sa­nje. On je iz­ni­je­tim sta­vo­vi­ma Mi­ha­i­la Čaj­kov­skog su­prot­sta­vio mi­šlje­nje ge­ne­ra­la Hal­ber­ga. Ovaj je sta­rog kne­za pred­sta­vljao kao ti­ra­ni­na, ko­ji sop­stve­ni na­rod „vi­še ne­go Tur­ci ugnje­ta­va”, ko­me „za­ko­ni [...] ni­su nu­žni”, jer „za­kon je nje­go­va vo­lja”, ko­ji je „svu tr­go­vi­nu se­bi pre­o­teo, lju­de da­je tu­ći, ili i[h] tu­če sam” a uzi­ma „što mu se do­pa­da, bi­lo ku­ća bi­lo ze­mlja, bez da pla­ti”. Po­red to­ga, Pa­vlo­vić je op­tu­ži­vao kne­za Mi­lo­ša da je u bor­bu pro­tiv sop­stve­nog na­ro­da, s na­mje­rom da obo­ri do­ne­se­ni Ustav i po­sta­ne kralj Sr­bi­je, po­zvao u po­moć peć­kog pa­šu Ja­ša­ra. Isto­vre­me­no je is­ti­cao olak­ša­nje ko­je je za­vla­da­lo u na­ro­du oslo­ba­đa­njem stra­ha od kne­za, po­sli­je nje­go­vog od­la­ska iz Sr­bi­je.
In­te­re­so­va­nje Pa­vlo­vi­ća za kne­za Mi­lo­ša i na­pa­di na nje­ga ni­je­su pre­sta­li kne­že­vim od­la­skom iz Sr­bi­je. „No­vi­ne” su pra­ti­le kne­že­vu di­plo­mat­sku ak­tiv­nost i po­ku­ša­je da po­vra­ti iz­gu­blje­ni pre­sto, ocje­nju­ju­ći ova na­sto­ja­nja kao sa­mo­lju­bi­va i pro­tiv­na na­rod­nim in­te­re­si­ma, ko­ji su, po Pa­vlo­vi­ću, bi­li ostva­ri­va­ni ra­dom usta­vo­bra­ni­telj­skih pr­va­ka. Da­ju­ći pre­gled ak­tu­el­ne si­tu­a­ci­je u Sr­bi­ji na po­čet­ku 1840. go­di­ne, do­pi­snik „No­vi­na” ova­ko je obra­zlo­žio nu­žnost od­la­ska sa vla­sti kne­za Mi­lo­ša: „Mi ne mo­že­mo, da ne pri­zna­mo bez­smert­na dje­la knja­za Mi­lo­ša, i ot sveg sr­ca mu pri svem tom, na sob­stve­no spo­koj­stvo nje­go­vo, to uve­re­ni­je že­li­mo: da, kao što ja ha­rak­ter nje­gov – dok je ra­to­va­ti tre­ba­lo – dok su mi­ši­ći la­vu no­ge ve­za­ti ku­ša­li – za pro­ša­sta vre­me­na neo­ce­ni­mo Ser­bi­je do­bro bio, ta­ko je da­nas, gdi su or­lie oči sa­mo, a ne kan­dže, i lav­ski gra­vi­tet, a ne svi­re­post nužd­na, pre­da­ni­je kor­mi­la Ser­bi­je u mno­ge ve­šte ru­ke ve­li­ko hi­sto­ri­če­sko za Ser­bi­ju bi­ti­je, ko­je će sa­vre­me­ni­ci, kao šča­sti­je pri­zna­ti, a po­tom­ci, kao ve­li­ki gr­dan u ci­vi­li­za­ci­ji skok bla­go­si­lja­ti”.
Krat­ko­traj­na vla­da­vi­na kne­za Mi­la­na Obre­no­vi­ća, ko­ji je po­ka­zi­vao na­klo­nost pre­ma usta­vo­bra­ni­te­lji­ma, za­bi­lje­že­na je u „No­vi­na­ma” sa­mo u ob­li­ku vi­je­sti o no­vo­i­za­bra­nom kne­zu i oba­vje­šte­njem o nje­go­voj pre­ra­noj smr­ti. Za raz­li­ku od strep­nje i uz­dr­ža­no­sti, ko­je su od pr­vog tre­nut­ka po­ka­zi­va­li usta­vo­bra­ni­te­lji, Pa­vlo­vić je stu­pa­nje Mi­ha­i­la Obre­no­vi­ća na srp­ski pre­sto do­če­kao s pri­lič­no op­ti­mi­zma i na­de. Na­ja­vlju­ju­ći nje­gov sko­ri do­la­zak u ze­mlju, „No­vi­ne” su is­ti­ca­le da je mla­di knez „otvo­ren, re­čeć, do­bra srd­ca, i do­sta već iz­o­bra­že­nog uma mla­dić, a što se vne­šno­sti ti­če ži­vo­stan, i za­i­sta kra­san”. Sto­ga, sma­trao je autor do­pi­sa: „Sr­bi­ja se, kao što pra­vo ima, sa­mo do­bru od nje­ga na­da”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)