- Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Ova či­nje­ni­ca skre­će pa­žnju na se­be ko­li­ko su bi­li stra­te­ški do­sled­ni i od­luč­ni već pr­vi spolj­no­po­li­tič­ki ko­ra­ci Mo­skov­ske dr­ža­ve. Ne oba­zi­ru­ći se na tre­nut­nu si­tu­a­ci­ju i ne po­ku­ša­va­ju­ći da iz­vu­ku uz­gred­nu ko­rist, Ivan Tre­ći i nje­go­vi sled­be­ni­ci su ci­je­lu spolj­nu po­li­ti­ku usmje­ri­li na rje­ša­va­nje tog naj­va­žni­jeg za­dat­ka, ko­ji su oni otvo­re­no for­mu­li­sa­li i iz­ni­je­li na pre­go­vo­ri­ma sa Za­pa­dom, a ra­di­lo se o vra­ća­nju ru­skih te­ri­to­ri­ja, ko­je su od pam­ti­vi­je­ka pri­pa­da­le nji­ma.
Još 1503. go­di­ne Ivan Tre­ći je raz­gla­sio da iz­me­đu Mo­skve i Li­tva­ni­je ni­kad ne mo­že bi­ti čvr­stog mi­ra, sve dok glav­ni spolj­no­po­li­tič­ki cilj ne bu­de ostva­ren. On je una­pri­jed upo­zo­rio da se ne­će ra­to­va­ti sa­mo dok bu­du tra­ja­la pri­mir­ja, ko­ja će mu po­slu­ži­ti za opo­ra­vak i kon­so­li­da­ci­ju voj­nih sna­ga, i ni­šta vi­še od to­ga. Na tom kur­su Mo­skva je do­sled­no is­tra­ja­va­la pu­nih 90 go­di­na. Iz­me­đu 1492. i 1582.go­di­ne vi­še od 40 go­di­na se ra­to­va­lo sa Li­tva­ni­jom, sa ko­jom je ta­da bi­la uje­di­nje­na Polj­ska.
Već pr­vi su­ko­bi Mo­skve sa za­pad­nim ne­pri­ja­te­lji­ma su po­ka­za­li za­o­sta­ja­nje Ru­sa u mno­gim pi­ta­nji­ma voj­ne teh­ni­ke i iz­grad­nje. Ru­ski voj­nik ni­je bio go­ri bo­rac od dru­gih, ali ga je tre­ba­lo obra­zo­va­ti i do­bro na­o­ru­ža­ti. Du­ga izo­la­ci­ja je po­ka­za­la lo­šu stra­nu. Da bi uspje­šno vo­di­li rat sa Li­tva­ni­jom i Polj­skom Mo­skvi su bi­li kao va­zduh po­treb­ni ino­stra­ni spe­ci­ja­li­sti. Ri­je­ši­ti ovaj za­da­tak ni­je bi­lo jed­no­stav­no, ima­ju­ći u vi­du blo­ka­du, ko­ja je bi­la uve­de­na na za­pad­nim gra­ni­ca­ma.
Isto­vre­me­no je is­kr­sla još jed­na po­te­ško­ća. Iako se od­go­vor­no od­no­si­la pre­ma pi­ta­nji­ma vje­re i na­sto­je­ći da do­bi­je od Za­pa­da sa­vre­me­nu teh­no­lo­gi­ju i zna­nje, Mo­skva se ka­te­go­rič­ki su­prot­sta­vlja­la pro­di­ra­nju bi­lo ka­kvih „pro­ka­to­lič­kih i za­vje­re­nič­kih” ide­ja sa Za­pa­da u svo­ju ze­mlju.
Ta­ko je pr­ve stran­ce, ko­ji su sti­gli u Mo­skvu, če­kao spe­ci­fi­čan pri­jem, gdje su se na ču­dan na­čin pre­pli­ta­li go­sto­prim­stvo i ne­po­vje­re­nje.
Osna­že­noj Mo­skvi, kao dra­gom ka­me­nu, tre­bao je od­go­va­ra­ju­ći okvir. Tim vi­še, što se iz­gled u tim vre­me­ni­ma po­ne­kad ci­je­ni­lo mno­go vi­še od sa­dr­ži­ne. 1467. go­di­ne, po­stav­ši udo­vac po­sli­je pr­vog bra­ka, Ivan Tre­ći po­či­nje da tra­ži se­bi že­nu, do­stoj­nu svog bu­du­ćeg po­lo­ža­ja i na­la­zi je u Ri­mu. U to vri­je­me ta­mo je ži­vje­la si­no­vi­ca po­sled­njeg vi­zan­tij­skog im­pe­ra­to­ra So­fi­ja Pa­le­o­log, ko­ja je bi­la si­ro­če. U do­sta krat­kom pe­ri­o­du pri­je to­ga, 29. ma­ja 1453. go­di­ne do­go­dio se od­lu­ču­ju­ći ju­riš sul­ta­na Meh­me­da Dru­gog na Kon­stan­ti­no­polj. Po­sled­nji vi­zan­tij­ski im­pe­ra­tor je po­gi­nuo na boj­nom po­lju. Od­mah po­sli­je pa­da Vi­zan­ti­je, uz­dr­ma­na Evro­pa je shva­ti­la da je sru­še­na pre­pre­ka, ko­ja je odva­ja­la islam­ske osva­ja­če od nje. Tur­ci su po­sta­li ap­so­lut­ni go­spo­da­ri Bal­ka­na.
I Ru­si­ja je bi­la iz­ne­na­đe­na i br­zo je shva­ti­la da se na­šla u po­zi­ci­ji po­sled­njeg utvr­đe­nja za od­bra­nu pra­vo­sla­vlja u svi­je­tu.
Brak sa So­fi­jom je le­ga­li­zo­vao sa­mo to što se de­si­lo de fak­to, Ivan i nje­go­vi po­tom­ci su po­sta­li na­sled­ni­ci vi­zan­tij­skih im­pe­ra­to­ra, a Mo­skva je po­sli­je pa­da Vi­zan­ti­je pre­u­ze­la ulo­gu je­di­ne za­štit­ni­ce „pra­vog hri­šćan­stva” – pra­vo­sla­vlja.
Oslo­bo­div­ši se ko­nač­no od Ta­ta­ra i pri­miv­ši iz ru­ku Vi­zan­ti­je to­li­ku dra­go­cje­nost u na­sled­stvo Mo­skva je po­če­la da se osje­ća sa­svim dru­ga­či­je, što se od­mah po­ka­za­lo ne sa­mo u nje­noj spolj­noj po­li­ti­ci, ne­go i na že­lje mo­skov­skog kne­za za no­vom ti­tu­lom. Bez ob­zi­ra na to što je još do­sta ru­skih te­ri­to­ri­ja osta­lo pod vla­šću Li­tva­ni­je i Polj­ske, Ivan Tre­ći je u od­no­si­ma sa ino­stran­stvom po­čeo da zo­ve se­be „go­spo­da­rom ci­je­le Ru­si­je”, a uz to i u Spo­ra­zu­mu iz 1494. go­di­ne pri­si­lja­va Li­tvan­sku vla­du da i for­mal­no pri­hva­ti ovu ti­tu­lu.
U ko­mu­ni­ka­ci­ji sa li­von­skom grad­skom upra­vom Ivan Tre­ći pr­vi put na­zi­va se­be „ca­rem ci­je­le Ru­si­je”, t.j. „ce­za­rom”. Od kra­ja XV vi­je­ka na pe­ča­ti­ma mo­skov­skog go­spo­da­ra se po­ja­vlju­je vi­zan­tij­ski grb-dvo­gla­vi orao, a po­čet­kom XVI vi­je­ka ta­da­šnji mo­skov­ski dvor­ski či­nov­ni­ci pra­ve no­vi ro­do­slov ru­skih kne­že­va, ko­ji vo­de svo­je po­ri­je­klo di­rekt­no od rim­skih im­pe­ra­to­ra.
No­va slu­žbe­na dok­tri­na je ob­ja­šnje­na pri­bli­žno ova­ko: Kad je im­pe­ra­tor Av­gust po­čeo da sla­bi od pre­te­škog bre­me­na ve­li­kih oba­ve­za i vla­sti, on je po­di­je­lio sve svo­je po­sje­de na upra­vlja­nje bra­ći. Jed­nog od bra­će, Pru­sa, po­slao je da upra­vlja te­ri­to­ri­ja­ma oko ri­je­ka Vi­sle i Ne­ma­na. Baš za­to se ova ci­je­la te­ri­to­ri­ja i na­zva­la Pru­skom. Pa je ta­ko po­to­mak Pru­sa u če­tr­na­e­stom ko­lje­nu, po le­gen­di ko­ja se upra­vo ta­da po­ja­vi­la, u stva­ri bio ve­li­ki go­spo­dar Rju­rik, sa ko­jim je i po­če­lo kne­žev­stvo, a za­tim i car­ska di­na­sti­ja u Ru­si­ji.
Uz svo uva­ža­va­nje Di­na­sti­je i oda­no­sti pre­ma pra­vo­sla­vlju, Mo­skva se ni­je za­do­vo­lji­la vi­zan­tij­skim or­lom, već je sma­tra­la da je neo­p­hod­no da se i pup­ča­nom vrp­com ve­že za Pru­sa, pa čak i za Av­gu­sta. Ne­spo­sob­na da još uvi­jek na­pra­vi mo­stić u bu­duć­nost, da bi sti­gla Za­pad, Mo­skva je iz­gra­di­la most u pro­šlost. Ona je ušla u rod­bin­ske ve­ze sa Za­pa­dom.
Ovo je ve­o­ma va­žan mo­me­nat. Ru­si­ja ni­ka­da ni­je že­lje­la da bu­de Azi­ja. Nje­ni li­de­ri, pr­vo ca­re­vi, a za­tim im­pe­ra­to­ri, ili su htje­li da od Ru­sa na­pra­ve sto­pro­cent­ne Evro­pej­ce, ili su bra­ni­li ru­sku sa­mo­bit­nost, ali ni je­dan od njih ni­je ma­štao da kre­ne na onu dru­gu stra­nu i pri­si­li svoj na­rod da ži­vi ta­tar­skim ili ki­ne­skim na­či­nom ži­vo­ta. Ako u ru­skom na­či­nu ži­vo­ta ima azi­jat­skih cr­ta, on­da su to ge­ni, a ne re­zul­tat svr­si­hod­no­sti du­hov­nog kre­ta­nja na Is­tok.
(KRAJ)