-Piše: dr Vukić Ilinčić

No­vu vla­du, apri­la 1907. go­di­ne, obra­zo­vao je dr La­zar To­ma­no­vić, ko­ji ni­je pri­pa­dao ni­jed­noj po­li­tič­koj gru­pa­ci­ji u skup­šti­ni. Ro­dom iz Bo­ke, To­ma­no­vić ni­je bio ve­zan cr­no­gor­skim brat­stve­nič­kim i ple­men­skim ve­za­ma. Za vri­je­me nje­go­ve vla­da­vi­ne (do ju­la 1912. go­di­ne) de­si­će se va­žni do­ga­đa­ji u spolj­noj i unu­tra­šnjoj po­li­ti­ci Cr­ne Go­re. Osta­lo je upam­će­no da je re­kao: „Ja od ka­da sam pr­vi put pre­šao u Cr­nu Go­ru, sa­mo znam za Go­spo­da­ra i sa­mo ću nje­go­ve ri­je­či da slu­šam”. Od nje­go­vog do­la­ska na mje­sto pred­sjed­ni­ka vla­de skup­štin­ski sa­ziv (1906 – 1909) ni­je se vi­še sa­stao; ras­pu­šten je kra­jem ju­la iste go­di­ne i za­ka­za­ni su no­vi iz­bo­ri.
Od do­la­ska To­ma­no­vi­ća na če­lo vla­de, po­li­tič­ka si­tu­a­ci­ja u Cr­noj Go­ri se do­dat­no za­o­štri­la. Vlast je pre­ma ne­is­to­mi­šlje­ni­ci­ma vr­ši­la sve ve­ći pri­ti­sak i te­ror, ne­pre­sta­no se vo­di­la kam­pa­nja vla­sti i pra­va­ša – pri­sta­li­ca re­ži­ma i dvor­skih lju­di. Po­je­di­ni su i emi­gri­ra­li iz Cr­ne Go­re: Mar­ko Da­ko­vić, An­dri­ja Ra­do­vić, Ba­jo Gar­da­še­vić, Sa­vo Đu­ra­ško­vić, Va­so Ću­la­fić i mno­gi dru­gi. Ne­ki klu­ba­ški pr­va­ci su i hap­še­ni: voj­vo­da La­zar So­či­ca, Je­vrem Ba­kić, Spa­so­je Pi­le­tić, Jo­ve­ta Ćet­ko­vić, biv­ši ofi­ci­ri Ni­ko­la Mi­tro­vić, Vu­ka­šin Bo­žo­vić i dru­gi. Do­ga­đa­la su se i ubi­stva klu­ba­ša, kao ser­da­ra Sa­va Pla­men­ca, na­rod­nog po­sla­ni­ka, ko­ji je ubi­jen u Ul­ci­nju.
Do­volj­no je bi­lo da ne­ko iz za­vi­sti pri­ja­vi čo­vje­ka pa da ovaj ode na ro­bi­ju, kao što je bio slu­čaj sa voj­vo­dom La­za­rom So­či­com. Na sve na­či­ne či­ni­lo se da se klu­ba­ši što vi­še za­pla­še. U kuć­nom pri­tvo­ru u Nik­ši­ću bi­li su knja­že­vi ro­đa­ci: Bo­žo Pe­tro­vić, biv­ši pred­sjed­nik Mi­ni­star­sta­va (pre­du­stav­ne vla­de – primj. V.I.), Ša­ko Pe­tro­vić, biv­ši pred­sjed­nik Skup­šti­ne i na­rod­ni po­sla­nik, Mar­ko Pe­tro­vić, biv­ši po­sla­nik. Ra­ču­ni­ca vla­sti je bi­la da na­rod raz­mi­sli „šta on­da njih si­ro­ma­he če­ka...”. U ta­kvim uslo­vi­ma je ok­to­bra 1907. go­di­ne do­šlo do no­vih iz­bo­ra, ko­je su klu­ba­ši na­zi­va­li „To­ma­no­vi­će­vi iz­bo­ri ili Go­spo­da­re­va ko­me­di­ja”. Zbog ta­kvog te­ro­ra vr­lo ma­li broj klu­ba­ša se i kan­di­do­vao, ta­ko da su u no­vi sa­ziv ušla sa­mo dva klu­ba­ša, a i oni ni­je­su osta­li vjer­ni pro­gra­mu Na­rod­ne stran­ke. Ostva­ri­la se ide­ja knja­za Ni­ko­le ko­ji je pred iz­bo­re iz­ja­vio: „Ako ije­dan klu­baš pro­đe na iz­bo­ri­ma, ja ću ga na le­đi­ma u Skup­šti­nu uni­je­ti“. Iz jed­nog pi­sma mi­tro­po­li­ta Mi­tro­fa­na Ba­na vi­di se da je vlast ima­la nad­zor nad „svim i sva­čim”. Biv­šem pred­sjed­ni­ku vla­de An­dri­ji Ra­do­vi­ću se pri­pi­su­je da je, u kru­gu svo­jih isto­mi­šlje­ni­ka, u oča­ja­nju go­vo­rio: „Ne po­ma­že nam ni­šta što ne bi bom­be na sva­ku stra­nu Cr­ne Go­re za­pu­ca­le kao u Ru­si­ji”.
U spolj­noj po­li­ti­ci, od­no­si iz­me­đu Cr­ne Go­re i Sr­bi­je bi­će tas na va­gi po­li­tič­kih stru­ja­nja i u sa­moj Cr­noj Go­ri u tzv. ustav­nom pe­ri­o­du. Po­red to­ga, na od­no­se iz­me­đu dvi­je ze­mlje če­šće će uti­ca­ti di­na­stič­ki ne­go op­šti na­ci­o­nal­ni i dr­žav­ni in­te­re­si.
Me­đu­tim, ra­ni­je, di­na­stič­ki od­no­si Pe­tro­vi­ća i Obre­no­vi­ća bi­li su če­sto lo­ši, a ba­zi­ra­li su se na to­me ko će ima­ti pre­vlast u srp­skom na­ro­du. I po­red to­ga, zbog vi­ših in­te­re­sa, bi­lo je sa­rad­nje i su­sre­ta ka­ko bi se na­šao za­jed­nič­ki je­zik.
Po­sli­je maj­skog pre­vra­ta 1903. go­di­ne od­no­si će se još vi­še po­gor­ša­ti. Kralj iz di­na­sti­je Ka­ra­đor­đe­vi­ća po­ko­pao je na­de cr­no­gor­skog di­na­sta da će se srp­ski na­rod uje­di­ni­ti pod nje­go­vom di­na­sti­jom, ko­ju je sma­trao za­slu­žni­jom za srp­sku stvar i sta­ri­jom od sr­bi­jan­skih di­na­sti­ja.
Od 1903. go­di­ne pa sve do Pr­vog svjet­skog ra­ta, od­no­sno dok je Cr­na Go­ra bi­la ne­za­vi­sna dr­ža­va, od­no­si iz­me­đu zva­nič­ne Sr­bi­je i Cr­ne Go­re bi­li su lo­ši. Iz­u­ze­tak či­ni vri­je­me anek­si­o­ne kri­ze, kad su se pred za­jed­nič­kom opa­sno­šću od­no­si po­bolj­ša­li, ali su po­sli­je nje­nog za­vr­šet­ka po­no­vo za­hlad­nje­li. Knjaz Ni­ko­la je vje­ro­vao da mu naj­ve­ća opa­snost pri­je­ti iz Be­o­gra­da, po­seb­no od ra­di­ka­la i cr­no­gor­skih emi­gra­na­ta. Po­seb­no su ga u to uvje­ra­va­li cr­no­gor­ski agen­ti iz Be­o­gra­da, ko­ji su oba­vje­šta­va­li knja­za da mu pri­je­ti stal­na opa­snost iz Sr­bi­je. Oni su, če­sto ne­po­u­zda­no, ten­den­ci­o­zno i sa una­pri­jed od­re­đe­nim ci­ljem, iz­vje­šta­va­li ka­ko stu­den­te i cr­no­gor­sku emi­gra­ci­ju pod­sti­če zva­nič­na vlast Sr­bi­je. Knja­za Ni­ko­lu po­seb­no su uz­ne­mi­ra­va­le gla­si­ne o mo­gu­ćim aten­ta­ti­ma. Tom stra­hu je naj­vi­še do­pri­no­si­la knja­že­va oko­li­na sklo­na in­tri­ga­ma – lju­di bli­ski dvo­ru i dvor­skim kru­go­vi­ma. Zbog tih raz­lo­ga i spolj­na po­li­ti­ka knja­za Ni­ko­le se od­li­ko­va­la neo­d­re­đe­no­šću i lu­ta­njem iz­me­đu dvi­je ve­li­ke si­le – Ru­si­je, s jed­ne stra­ne, i moć­ne dr­ža­ve u su­sjed­stvu, Austro­u­gar­ske, sa dru­ge stra­ne. Dvor­ski in­tri­gan­ti su svo­jim po­stup­ci­ma i pro­go­ni­ma naj­vi­še i do­pri­ni­je­li da knjaz Ni­ko­la i nje­go­va di­na­sti­ja do­bi­ju to­li­ko pro­tiv­ni­ka, uvri­je­đe­nih i prog­na­nih iz sa­me Cr­ne Go­re.
Bom­ba­ška i Va­so­je­vić­ka afe­ra (1909) su kul­mi­na­ci­ja ta­kvog sta­nja i od­no­sa, pri­je sve­ga u sa­moj Cr­noj Go­ri.
NA­STA­VI­ĆE SE