-priredio: MILADIN VELjKOVIĆ

Bra­ni­slav Nu­šić da­lje u tek­stu „Pri­zren”, da­je za­ni­mljiv opis ovog gra­da: „Pri­zren se pri­slo­nio uza sa­mi Šar, pa mu sa te stra­ne is­toč­no sje­di Lju­bo­ten, go­spo­du­je, a pla­ni­ne ko­je su se nad njim sru­či­le, oki­će­ne vječ­no ze­le­nom smr­čom, bo­rom i je­lom odva­ja­ju ga od Var­dar­ske do­li­ne. Sa za­pa­da se uz­no­si nad Pri­zre­nom dru­gi Ša­rov vrh Pa­trik, pod ko­jim lo­mi svo­je ta­la­se huč­ni Drim, pod ko­jim se pro­sti­re div­na i bo­ga­ta rav­ni­ca. Na li­je­voj oba­li Dri­ma uz­di­že se Ko­rit­nik, a ta­mo da­le­ko na sje­ve­ru i sje­ve­ro­za­pa­du uz­no­si se De­čan­ska pla­ni­na, iz ko­je iz­vi­re De­čan­ska Bi­stri­ca.
Iz­me­đu tih pla­ni­na pru­ži­la se pro­stra­na, pi­to­ma i plod­na Pod­rim­ska žu­pa, na­kva­še­na ri­je­ka­ma i rje­či­ca­ma, i iz­bra­zda­na ra­lom vri­jed­no­ga Pod­rim­ca.
U tu se do­li­nu sli­va Bi­je­li Drim, si­la­ze­ći sa kr­ša pod pla­ni­nom Žle­bom i kva­se­ći žu­pu, dok se ne za­gu­ši u tje­sna­cu pod Lju­mom. Drim zbi­ra u se­bi bez­broj ri­je­ka i rje­či­ca, od ko­jih pri­zren­ska Bi­stri­ca si­la­zi sa Ša­ra, te se pro­bi­ja kroz kla­nac zva­ni Duv vi­še Pri­zre­na, da ope­re pod­nož­je oko žu­pe na ko­joj le­že raz­va­li­ne Du­ša­no­va gra­da, da pod­ri­je te­me­lje osta­ci­ma cr­kve sv. Ar­han­đe­la, pod ko­ji­ma mo­žda i po­či­va ti­je­lo naj­ve­ćeg vla­da­o­ca, te da s hu­kom uđe u Pri­zren, i po­di­je­li ga na dvo­je, a za­tim da se sleg­ne u rav­ni­cu, te sa Dri­mo­vom vo­dom po­đe si­njem mo­ru.
No, po­red ovih ri­je­ka, hi­lja­du još iz­vo­ra, pod sva­kom sti­je­nom, kraj sva­kog ka­me­na iz­vi­re oko Pri­zre­na i nad Pri­zre­nom, i sli­va se da okva­si pod­rim­sku rav­ni­cu. Sa­mo pod gra­dom vi­še Ma­ra­ša (per­sij­ska ri­ječ, zna­či hla­do­vi­na) iz­vi­re oko če­tr­de­set iz­vo­ra, a u sa­mom Pri­zre­nu te­ku mno­go­broj­ne i buj­ne če­sme (196 če­sa­ma po uli­ca­ma i u ku­ća­ma), te se raz­li­va­ju kroz pri­zren­ske uli­ce i pri­dru­žu­ju ovim vo­da­ma.
Ali, i ako ove bi­stre i hlad­ne vo­de, či­ne je­dan dio lje­po­te car­sko­ga gra­da, one su i nje­go­va zla stra­na. Na Pri­zre­nom, zbog njih, le­ži od ok­to­bra pa do mar­ta, sve dok sun­ce do­bro ne gra­ne, sil­na ma­gla i vla­ga. Ta­da, dok je sva rav­ni­ca oko Pri­zre­na po­kri­ve­na ma­glom, uz­no­se se nad ovom okol­ni vi­so­vi oba­sja­ni žar­kim sun­cem, te bi­va da je ta­da na vi­so­vi­ma to­pli­je no u rav­ni­ci.
Ta ma­gla i vla­ga s njom do­la­zi otu­da, što je Bi­stri­ca na če­tvrt sa­ta iz­nad Pri­zre­na po­di­je­lje­na, pa njen dru­gi dio osim glav­nog to­ka – ula­ze­ći u Pri­zren, di­je­li se još na bez­broj sit­nih po­to­či­ća ko­ji pro­la­ze kroz tur­ske ku­će, a te po­to­ke uve­ća­va­ju još i one mno­go­broj­ne če­sme pri­zren­ske ko­je po­me­nuh.
No, i osim ovih ma­glu­šti­na, Pri­zren je i ina­če zi­mi ne­zgo­dan za obi­ta­va­nje. U po­čet­ku pro­šlo­ga vi­je­ka po­ni­šte­na je gu­sta šu­ma, ko­ja je ne­ka­da ci­je­lu sa­da­šnju uz­vi­še­nu is­toč­nu po­lo­vi­nu Pri­zre­na po­di­je­lje­nog Bi­stri­com, po­kri­va­la, i od ta­da su na­sta­le zle pri­li­ke po zdrav­stve­nost sta­nov­ni­štva. Od ta­da su u nje­mu bo­le­sti ka­kvih ni­kad ni­je bi­lo u Pri­zre­nu, od ta­da se u li­je­po­me Pri­zre­nu na­sta­ni­la već i jek­ti­ka, ko­ju su ta­mo pro­zva­li „is­ti­ska”.
Žao me što sam, po­čev sa ono­li­ko vo­lje da go­vo­rim o lje­po­ta­ma Pri­zre­na, mo­rao od­mah da okre­nem i na­lič­je te lje­po­te, ali sam to uči­nio za­to, što vje­ru­jem da je ve­ći­na na­ših pu­to­pi­sa­ca po­et­ski ras­po­lo­že­na pre­ma Pri­zre­nu, kao va­ro­ši ko­ja so­bom ka­zu­je ta­ko svi­je­tlu i ve­li­ku pro­šlost srp­sku, ra­do pre­vi­đa­la nje­go­ve zle stra­ne. (...)
Pri­zren spa­da u red mno­go­broj­nih gra­do­va Sta­re Sr­bi­je. Je­dan naš pu­to­pi­sac ra­ču­na, da je on po­sli­je So­lu­na naj­ve­ća va­roš na za­pad­nom Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu, ali to ni­je tač­no. Za nas je ipak vr­lo va­žno da je Pri­zren naj­ja­ča srp­ska op­šti­na u Sta­roj Sr­bi­ji, jer bro­ji i da­nas pre­ko če­ti­ri sto­ti­ne ku­ća.
Pri­zren­ski su Sr­bi li­je­pi, otre­si­ti i bi­stri lju­di. Ži­vo se in­te­re­su­ju za sve svo­je po­slo­ve i vr­lo su is­traj­ni. Ma­re i za vi­še in­te­re­se no što su oni ko­ji gra­ni­če kuć­nim pra­gom. Ja mi­slim da je u tom po­gle­du vr­lo mno­go uči­ni­la pri­zren­ska bo­go­slo­vi­ja za vri­je­me svo­ga tri­de­se­to­go­di­šnje­ga dje­lo­va­nja; ona je mo­ra­la ima­ti ne­sum­nji­vo­ga i sna­žno­ga uti­ca­ja na raz­voj du­ha ovo­ga na­ro­da. Na­stav­ni­ci nje­ni, škol­ski obra­zo­va­ni, op­šti­li su sa na­ro­dom, ži­vje­li sa nji­me i pri­ja­te­lje­va­li. Ve­ći­na na­stav­ni­ka bo­go­slo­vi­je i ro­dom je iz Pri­zre­na, a dru­gi ih se dio tu ože­nio i oro­dio. Go­to­vo ve­ći­na sred­njo­vječ­nih tr­go­va­ca pri­zren­skih, đa­ci su pri­zren­ske bo­go­slo­vi­je, pi­sme­ni i raz­bo­ri­ti gra­đa­ni, do­bri i če­sti­ti Sr­bi i vri­jed­ni za­stup­ni­ci na­ro­da i u op­šti­ni i pred vla­šću”, za­pi­sao je Bra­ni­slav Nu­šić.
(NA­STA­VI­ĆE SE)