-Pi­še:dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić film­ski i TV re­di­telj

Ro­đen je u Mi­la­nu 1906, u jed­noj od naj­bo­ga­ti­jih ple­mić­kih po­ro­di­ca sje­ver­ne Ita­li­je Vi­skon­ti. Sa tri­de­set go­di­na je oti­šao u Pa­riz, gdje je po­čeo svo­ju film­sku ka­ri­je­ru kao asi­stent Ža­na Re­no­a­ra. Po­sli­je krat­kog obi­la­ska Ame­ri­ke, ka­da je po­sje­tio i Ho­li­vud, vra­ća se u Ita­li­ju. Bio je ita­li­jan­ski po­zo­ri­šni re­di­telj, film­ski re­di­telj i pi­sac. Umro je u Ri­mu 1976. Ako je „Op­se­si­ja” na­go­vje­štaj neo­re­a­li­zma — on­da „Sen­so” pred­sta­vlja nje­go­vo de­fi­ni­tiv­no na­pu­šta­nje ili pre­va­zi­la­že­nje u ži­vot­nim i estet­skim opre­dje­lje­nji­ma Lu­ki­na Vi­skon­ti­ja. Sen­so je tre­ći Vi­skon­ti­jev film i nje­go­vo pr­vo dje­lo na ko­lor tra­ci. Rad­nja se od­vi­ja u Ve­ne­ci­ji i Ve­ro­ni 1860-ih go­di­na, ne­što ma­lo pri­je ne­go što će Đu­ze­pe Ga­ri­bal­di pro­tje­ra­ti Austri­jan­ce i ofor­mi­ti mo­der­nu ita­li­jan­sku dr­ža­vu. Za sve što je či­nio bio je du­bo­ko mo­ti­vi­san lič­nim shva­ta­nji­ma, vre­me­nom i smi­slom film­ske eks­pre­si­je. Uvi­jek je na­sto­jao da iz­ra­zi svo­ja osje­ća­nja, re­al­nost u ko­joj tra­ži­mo isti­nu o na­šem po­sto­ja­nju i da do­đe do for­me ko­ja će su­štin­ski bi­ti ve­za­na za čo­vje­ka i nje­go­vu sud­bi­nu. Ba­vio se mno­go sa­da­šnjo­šću, ali mu je bi­la po­treb­na i pro­šlost da bi mo­gao slo­bod­ni­je i kom­plek­sni­je da raz­mi­šlja o svi­je­tu či­je nam zna­če­nje ne­pre­kid­no iz­mi­če. Od ak­tu­el­no­sti kre­tao se pre­ma se­lek­ci­ji do­ga­đa­ja i iz­vje­snoj su­zdr­ža­no­sti ka­ko bi mo­gao što slo­bod­ni­je da de­fi­ni­še auten­tič­nost svo­jih fil­mo­va. Te­ško se za­do­vo­lja­vao sa­mo opi­som stva­ri, ni­kad ni­je pri­sta­jao na jed­no­stra­nost, iz­bje­ga­vao je ra­di­ka­li­zam i gru­be op­tu­žbe na ra­čun svi­je­ta, slo­bo­du je shva­tao kao po­tre­bu i iz­vo­ri­šte sna­ge ka­ko bi svo­jim dje­li­ma osmi­sli­li svi­jet u ko­me op­sta­je­mo.
Uvi­jek je bio okre­nut ka bu­duć­no­sti i to mu je da­va­lo sna­gu da se ne gu­bi u de­ta­lji­ma, ne za­va­ra­va tre­nu­ci­ma, ne gu­bi pri­seb­nost du­ha i od­no­sa pre­ma se­bi i čo­vje­ku ne za­po­sta­vlja­ju­ći osnov­no sa­zna­nje da tra­ga­nje za nje­go­vom su­šti­nom pred­sta­vlja bes­kra­jan stva­ra­lač­ki pro­ces ko­me se ni­kad ne mo­že na­zre­ti kraj. To ga je odva­ja­lo od dru­gih re­di­te­lja, če­sto osta­vlja­lo sa­mog, ali i po­ma­ga­lo u is­traj­no­sti iz ko­je se ro­dio ta­ko ra­zno­vr­stan i bo­gat stva­ra­lač­ki opus. Vi­skon­ti je sma­trao da je nu­žno ne­pre­kid­no mi­je­nja­ti se, stva­ra­ti dru­ga­či­je, po­sta­vlja­ti no­ve pro­ble­me, an­ga­žo­va­ti se na sup­til­ni­ji i ljud­ski od­re­đe­ni­ji na­čin, ši­re­ći oko se­be sa­zna­nje da je film dio na­še du­hov­ne re­al­no­sti. Otud je nje­gov uti­caj na raz­voj ita­li­jan­skog i svjet­skog fil­ma če­sto mno­go ve­ći ne­go što je po­je­di­nač­ni zna­čaj od­re­đe­nih fil­mo­va. Za no­vi ita­li­jan­ski film ko­ji se ru­šio istom onom br­zi­nom ko­jom se i di­zao — Vi­skon­ti je pred­sta­vljao je­dan od naj­ja­čih ba­sti­o­na. Nje­go­ve ve­ze sa li­te­rar­nim ve­ri­zmom is­ko­ri­šće­ne su kao do­kaz da neo­re­a­li­zam ni­je pro­la­zna po­ja­va već lo­gi­čan raz­voj umjet­nič­kog iz­ra­za. Do­pu­šte­na je mo­guć­nost pret­po­stav­ke da je Vi­skon­ti, pri­pre­ma­ju­ći se za svoj film „Ze­mlja drh­ti” upo­znao Si­ci­li­ju pri­je sve­ga kroz li­te­ra­tu­ru i da je tu na­šao sna­gu ko­ja će ga in­spi­ri­sa­ti i ta­ko stra­sno pri­ve­za­ti za ovaj am­bi­jent. Ne­po­sred­ni ži­vot­ni do­ga­đa­ji da­li su ta­kvoj in­spi­ra­ci­ji neo­p­hod­nu auten­tič­nost.
(Na­sta­vi­će se)