-PIŠE: Andrija Markuš

Iz­u­zet­na isto­rij­ska lič­nost po­put Velj­ka Vla­ho­vi­ća mo­ra bi­ti uzor mla­di­ma. Po­čeo je sa Fran­ko­vom Špa­ni­jom, a za­vr­šio je sa cr­no­gor­skom Špa­ni­jom – da se ne zna gdje je vi­še stra­dao. U Špa­ni­ji je, bo­re­ći se pro­tiv fa­ši­sta, ostao bez no­ge sa 23 go­di­ne ži­vo­ta, po­sli­je če­ga ni­je stao. Nje­go­vu mla­dost ni­šta ni­je mo­glo za­u­sta­vi­ti, po­sve­ću­ju­ći se baš mla­dim, po­čev od nje­go­vog ču­ve­nog pi­sma iz Špa­ni­je be­o­grad­skim stu­den­ti­ma da se uklju­če u pra­ved­nu bor­bu špan­skog na­ro­da. Po­tom po­sta­je se­kre­tar omla­din­ske in­ter­na­ci­o­na­le. U Špa­ni­ji je bio ured­nik Ra­di­ja Ma­drid na srp­skom je­zi­ku, a po­sli­je u Mo­skvi, to­kom ra­ta, ured­nik Ra­di­ja Slo­bod­na Ju­go­sla­vi­ja.
Po­sli­je mno­go go­di­na, kad se vra­tio ku­ći, on ne za­ti­če dva bra­ta ko­ji su po­gi­nu­li u na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kom ra­tu; uz to, bio je i kraj­nje po­tre­sen bra­to­u­bi­la­štvom u ra­tu na ovim pro­sto­ri­ma.
Po­tom 1968, u oprav­da­nom bun­tu omla­di­ne, po­no­vo je sa mla­dim kod pod­vo­žnja­ka u Be­o­gra­du, da im, uz po­dr­šku, uli­je na­du ko­ja je obe­ća­na od vla­sti. Ni­je bi­lo po­treb­no da mu go­vo­re, šta su go­vo­ri­li: „Velj­ko, sje­ti se Špa­ni­je“, jer je on na stu­den­te mi­slio i pi­sao im iz Špa­ni­je, kad je pre­ki­nuo svo­je stu­di­je, a sad je tu sa nji­ma na istom za­dat­ku. Ta­ko, baš zbog stu­de­na­ta, bi­lo je is­prav­no što je u Cr­noj Go­ri, 1975. go­di­ne, kad je umro, Uni­ver­zi­tet do­bio nje­go­vo ime – Uni­ver­zi­tet „Velj­ko Vla­ho­vić”.
Ali, ka­ko su u Cr­noj Go­ri 1989. na vlast di­rekt­no sa ulič­nih pro­te­sta do­šli ve­o­ma mla­di lju­di, čak i bez jed­nog da­na rad­nog is­ku­stva, a u dru­gim re­pu­bli­ka­ma na vla­sti su bi­li mno­go sta­ri­ji ko­ji su po­če­li da dje­ti­nje, hr­le­ći bra­to­u­bi­lač­kom ra­tu, ta­da je mla­do ru­ko­vod­stvo, kao i mno­ga šta ta­da, ne­zre­lo u po­stup­ku, uklo­ni­lo Velj­ko­vo ime iz na­zi­va Uni­ver­zi­te­ta. Od 1992. na­ziv mu je Uni­ver­zi­tet Cr­ne Go­re.
Ni­ko ta­da ni­je raz­mi­šljao šta se Velj­ku mo­glo za­mje­ri­ti, te je stra­dao kao ko­la­te­ral­na šte­ta si­ste­ma ko­ji se mi­je­njao. Po­mje­ri­li su Velj­ka, ali ne i se­be, od ko­jih su ne­ki osta­li u vr­hu vla­sti iako su sje­dje­li po­red Ti­ta, bi­li čla­no­vi Cen­tral­nog ko­mi­te­ta, bi­li pred­stav­ni­ci Ju­go­slo­ven­ske ko­mu­ni­stič­ke omla­di­ne, kao i Velj­ko. Nji­ma je bio otvo­ren put da ku­pe pred­u­ze­ća onih rad­ni­ka ko­je su pred­vo­di­li za smje­nu vla­sti, a sa­da te rad­ni­ke osta­vlja­ju bez po­sla.
Velj­ko, iako te­ški in­va­lid, išao je pje­ši­ce do zgra­de Uje­di­nje­nih na­ci­ja u Nju­jor­ku, na sjed­ni­cu Ge­ne­ral­ne skup­šti­ne. To je svi­ma bi­lo vi­dlji­vo, te je po­li­ci­ja, kad je oba­vi­je­šte­na o to­me, za­u­sta­vlja­la sa­o­bra­ćaj dok on pro­đe. A no­va mla­da vlast u Cr­noj Go­ri, ko­ja se vo­zi­la su­per­luk­su­znim ko­li­ma, od­re­đi­va­la je ko­ji ni­vo (ne)pri­zna­nja pri­pa­da Velj­ku, ko­jem je, po­red Uni­ver­zi­te­ta, uklo­nje­no ime i iz na­zi­va Bro­do­gra­di­li­šta u Bi­je­loj.
Od tre­nut­ka kad je Velj­ku uklo­nje­no ime iz na­zi­va Uni­ver­zi­te­ta, či­ta­vih 20 go­di­na po­tom nje­go­va bi­sta bi­la je iza or­ma­ra u ka­fe-pro­sto­ri­ji rek­to­ra­ta ovog uni­ver­zi­te­ta. Tu je bron­za­ni Velj­ko bio di­je­lom za­klo­njen, a di­je­lom okre­nut pre­ma de­gu­sta­to­ri­ma slu­žbe­ne ka­fe.
Na­sta­vi­će se