-Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Na­ma je cilj ski­da­nje ove na­ka­rad­ne, zlo­či­nač­ke vla­sti, ko­ja se odr­ža­va na iza­zi­va­nju su­ko­ba i ši­re­nju stra­ha i mr­žnje jed­nih pre­ma dru­gi­ma na na­ci­o­nal­noj osno­vi – ka­že Amir Re­ko.
– Mi ov­dje ži­vi­mo u tri et­no­na­ci­o­na­li­te­ta i umje­sto da nas uče, da sve či­ne da te od­no­se una­pri­je­de i oslo­ne ih na lju­bav i po­što­va­nje, nas uče ka­ko da se mr­zi­mo, ka­ko jed­ni dru­gi­ma da zlo že­li­mo i či­ni­mo. Da se bo­ji­mo jed­ni dru­gih!
Znam ja, imam si­gur­ne do­ja­ve, da su se u Sa­ra­je­vu već sa­sta­le oba­vje­štaj­ne slu­žbe i ne­dvo­smi­sle­no za­klju­či­le da je „Most 21” ve­li­ka opa­snost ko­ju tre­ba u ko­ri­je­nu, do te­me­lja sa­sje­ći. A ja, na­rav­no, znam i ko­li­ko su to opa­sni pro­tiv­ni­ci i da ovaj po­kret mo­že­mo od­bra­ni­ti, da ovom po­kre­tu ne mo­gu sa­sje­ći kri­la sa­mo ako na­sta­vi­mo da ra­di­mo jav­no, da jav­no sa­op­šta­va­mo i ši­ri­mo tu ide­ju i ta­ko ne­pre­sta­no ši­ri­mo i krug pri­sta­li­ca. Za sa­da mi je naj­va­žni­ji i pr­ven­stve­ni cilj da u Re­pu­bli­ci Srp­skoj na­đem pra­vog čo­vje­ka ko­ji će mi ta­mo bi­ti oslo­nac.
Oni ko­ji me do­bro po­zna­ju, zna­ju da me­ni sve ovo ni­je po­treb­no iz bi­lo ka­kvih dru­gih, lič­nih in­te­re­sa, jer ja lič­no do­bro ži­vim, si­tu­i­ran sam, imam uspje­šan bi­znis i ne­mam ni­ka­kvih lič­nih po­tre­ba za ne­ku pro­mo­ci­ju i is­ti­ca­nje. Iz­nad sve­ga to­ga je, ipak, mo­ja ljud­ska že­lja i po­tre­ba da po­mog­nem dru­gi­ma, da uči­nim da i dru­gi­ma bu­de do­bro, jer to osje­ćam kao oba­ve­zu, po­što uvi­đam da mo­gu i mo­ram pri­je i vi­še od dru­gih – da je sad pri­li­ka da pre­vla­da, da pro­bu­di­mo do­bro u lju­di­ma.
Uosta­lom, to je ono če­mu me na­u­či­la mo­ja maj­ka, što sam na­sli­je­dio od mo­je ba­ke, iz ku­će, od mo­jih ro­di­te­lja ko­ji su nas uči­li i osta­vi­li nam u ama­net da lju­de ci­je­ni­mo i di­je­li­mo sa­mo po ono­me što ih či­ni ili ne či­ni lju­di­ma, po nji­ho­vim dje­li­ma i ljud­skim za­slu­ga­ma.
Eto, to je ono što me­ne odr­ža­va i da­je mi sna­gu, du­bi­na i moć tog ko­ri­je­na ljud­sko­sti, ko­ji ni­je­su mo­gla da iš­ču­pa­ju ni ta ga­mad, ti od­met­ni­ci, taj ot­pad i šljam srp­skog na­ro­da ko­ji je do­šao i na ta­ko zvje­r­ski na­čin ubio mo­ju maj­ku, mog uči­te­lja ljud­sko­sti, i mo­je naj­bli­že, ko­ji ih, za­si­gur­no ni­je­su za­du­ži­li ni­čim rđa­vim i ne­ljud­skim.
Upr­kos sve­mu to­me, me­ne ni­kad ni­ko ne­će po­ko­le­ba­ti u uvje­re­nju da su Sr­bi ča­stan i po­no­san na­rod, ni­ko i ni­kad me ne­će za­u­sta­vi­ti u na­mje­ri da oku­pim one ko­ji ova­ko gle­da­ju na lju­de. Jer, ako što pri­je ne pre­vla­da ova­kvo gle­da­nje, osta­će­mo vječ­no za­ro­blje­ni­ci stra­šnih za­blu­da, za­tvo­re­ni u svo­jim ko­ta­ri­ma i izo­lo­va­ni mr­žnja­ma. Ne pri­sta­jem na to, ni­ti ću se ika­da po­mi­ri­ti sa ta­kvim gle­da­njem i shva­ta­nji­ma, jer to nas vo­di u am­bis i ne­pre­sta­ne su­ko­be – u pro­past.
Kad ni­je­sam po­kle­kao ta­da, 1992. go­di­ne kad mi je sti­gla ta stra­vič­na vi­jest, kad ni­je­sam ta­da po­sr­nuo kao čo­vjek, kad sa­mo tri da­na ka­sni­je ni­je­sam pao u is­ku­še­nje da se osve­tim ta­ko što ću po­bi­ti sve Sr­be u Buč­ju, sve Sr­be ko­li­ko ih je bi­lo na pod­ruč­ju Go­ra­žda, a imao sam u tom ča­su, ne­ma ni­ka­kve sum­nje, i moć i ta­kvu ulo­gu da me u to­me ni­je mo­gao za­u­sta­vi­ti ni­ko, ni­šta osim mo­je vo­lje i sa­vje­sti – ne­ću ni­ka­da dok sam živ i u ovoj pa­me­ti, do­pu­sti­ti da pad­nem u is­ku­še­nje da ne­ko­me i po­mi­slim, a ka­mo­li uči­nim zlo sa­mo za­to što je Sr­bin, što je dru­ge vje­re ili pri­pa­da dru­goj par­ti­ji.
Sjutra: KO JE STVO­RIO DžE­LA­TE I KR­VO­PI­JE?


Ne­ću da umrem u mr­žnji

– Ja, prak­tič­no, od tog da­na na Buč­ju, na sve stra­ne tra­žim one ko­ji mo­gu da shva­te i ra­zu­mi­ju taj moj po­stu­pak, ko­ji ho­će i mo­gu da me po­dr­že. Ja još od tih da­na, upr­kos sve­mu, vje­ru­jem u lju­bav me­đu lju­di­ma i ne­ću da umrem u mr­žnji. I za to, za taj ide­al ću sve da­ti i žr­tvo­va­ti, jer to je ono što će, si­gu­ran sam, ra­zu­mje­ti i umje­ti da po­štu­ju i ci­je­ne mla­di, mo­ja dje­ca i po­tom­stvo, svi ko­ji­ma je sta­lo do do­bra i mi­ra, do bla­go­sta­nja i sre­će me­đu lju­di­ma – ka­že Amir Re­ko.