-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Mi­ni­star­stvo ino­stra­nih dje­la kra­lje­vi­ne Sr­bi­je je 17. ma­ja 1910. go­di­ne od­lu­či­lo, na pred­log Kon­zu­lar­nog odje­lje­nja, da Ga­vri­la Do­ži­ća po­sta­vi za uprav­ni­ka srp­ske osnov­ne ško­le u Ca­ri­gra­du, a da mu glav­ni za­da­tak bu­de uče­nje tur­skog je­zi­ka i us­po­sta­vlja­nje ve­za u pa­tri­jar­šij­skim kru­go­vi­ma da bi se spre­mao za vla­di­ku. Na ime pla­te tre­ba­lo je da me se iz­da­je 180 di­na­ra mje­seč­no od 1. ju­na 1910. go­di­ne. O to­me je po­sla­nik Ne­na­do­vić u Ca­ri­grad oba­vi­je­šten pi­smom MID-a od 18. ma­ja (br. 2670). Ja­ša Ne­na­do­vić je pr­vo 23. ma­ja upu­tio te­le­gram mi­ni­stru ino­stra­nih dje­la dr Mi­lo­va­nu Mi­lo­va­no­vi­ću, a sju­tra­dan i pi­smo u ko­me je mo­lio da se Ga­vri­lo Do­žić ne ša­lje u Ca­ri­grad. „Po­da­ci, me­đu­tim, ko­je sa ra­znih stra­na imam o g. Do­ži­ću pred­sta­vlja­ju ovo­ga ne sa­mo kao ap­so­lut­no ne­po­god­nog za ta­kav po­lo­žaj ne­go i kao opa­sna za od­no­se Po­slan­stva sa Pa­tri­jar­ši­jom i štet­na kao upra­vi­te­lja ško­le. G. epi­skop Var­na­va ko­ji se s Do­ži­ćem odav­na po­zna­je, g. Čo­ha­gić ko­ji ga zna iz vre­me­na nje­go­va ba­vlje­nja ov­dje pri­je od­la­ska u Ati­nu, g. Po­po­vić se­na­tor ko­ji ga je ne­ko­li­ko go­di­na imao pred oči­ma u Ati­ni, i naj­zad g. Fi­šić ko­ji mu je škol­ski drug iz pri­zren­ske Bo­go­slo­vi­je, kao li­ca ne­za­in­te­re­so­va­na, pred­sta­vi­li su mi ga kao čo­vje­ka ko­ji je zbog rđa­vih oso­bi­na di­rekt­no opa­san i naj­ma­nje od­go­va­ra po­lo­ža­ju za ko­ji bi se htje­lo spre­ma­ti ga”. Ko­men­tar dr Mi­lo­va­na Mi­lo­va­no­vi­ća bio je da je Ja­ša Ne­na­do­vić tre­ba­lo ra­ni­je da skre­ne pa­žnju MID-u na Do­ži­će­ve oso­bi­ne jer ga ta­da MID ne bi ško­lo­vao.
Do­žić 18. ma­ja pu­tu­je u Sko­plje i po­tom u So­lun. Mi­ni­star­stvo ino­stra­nih dje­la oba­vje­šta­va So­lun 25. ma­ja da za­dr­že Do­ži­ća i ne do­zvo­le da pu­tu­je u Ca­ri­grad do da­lje na­red­be. Kon­zul Ba­lug­džić, me­đu­tim, od­go­va­ra 27. ma­ja MID-u da Do­žić ni­je po­slu­šao i da je ot­pu­to­vao 26. ma­ja u Ca­ri­grad sa obra­zlo­že­njem da se već spre­mio i da ne mo­že da iz­la­že tro­šku Kon­zu­lat u So­lu­nu ba­ve­ći se ta­mo. Po do­la­sku u Ca­ri­grad, ar­hi­man­drit Ga­vri­lo Do­žić 1. ju­na pi­še še­fu Kon­zu­lar­nog odje­lje­nja da je do­spio u Ca­ri­grad pri­je tri da­na i pri­ja­vio se nad­le­žnim, ali da još ni­je bio u Pa­tri­jar­ši­ji. On pi­še o te­ško­ća­ma ko­je ima, na pr­vom mje­stu o to­me ka­ko mo­ra da na­pra­vi grč­ko odi­je­lo, po­što to zah­ti­je­va­ju „okol­no­sti i obi­ča­ji” jer se ra­ču­na kao kli­rik pod upra­vom Pa­tri­jar­ši­je. Za­tim da mo­ra da na­ba­vi i dru­ge stva­ri, da ži­vi u Kvar­ti­ru da bi „ko­li­ko-to­li­ko što po­sti­gao u je­zi­ku, jer sje­de­ći u ško­li ap­so­lut­no ni­šta po­sti­ći ne mo­gu”. Po­tom tra­ži pa­re ko­je je imao i nje­gov pret­hod­nik za uče­nje tur­skog je­zi­ka, kao i na­dok­na­du za tro­ško­ve pu­ta. Na kra­ju do­da­je: „Ne znam šta je bi­lo po­vod u So­lu­nu da me za­dr­ža­va­ju pred po­la­zak ova­mo?”
Tri da­na ka­sni­je Do­žić pi­še iz Ca­ri­gra­da i dr Mi­lo­va­nu Mi­lo­va­no­vi­ću. On se ža­li da mu je po­sla­nik u Ca­ri­gra­du Ja­ša Ne­na­do­vić sa­op­štio usme­no da tre­ba da se vra­ti u So­lun i da će mu ta­mo sa­op­šti­ti gdje će da­lje slu­žbo­va­ti. Do­žić pi­še: „Ja ov­dje ne­ću ovom pri­li­kom iz­no­si­ti raz­ne ne­prav­de, ko­ji­ma sam pod­vr­ga­van i kao stu­dent i u pr­vim ko­ra­ci­ma mo­je jav­ne slu­žbe, već ću se ovog pu­ta ogra­ni­či­ti na je­dan fa­kat, ko­ji ja­sno do­ka­zu­je da po­je­din­ci ra­de da se je is­ti­snem, i to na po­dal na­čin, iz dr­žav­ne slu­že: – za vri­je­me mog ba­vlje­nja u Be­o­gra­du od 9-18 pr. mje­se­ca, sa­vje­to­va­li su se nad­le­žni fak­to­ri pod­ruč­nog Vam Mi­ni­star­stva: ko­ji po­lo­žaj da mi se od­re­di i naj­zad mi je od­re­đe­no mje­sto ov­dje u Ca­ri­gra­du. Čak na pi­ta­nje še­fa Kon­zu­lar­nog odje­lje­nja: gdje bi že­lio do­bi­ti mje­sto – iz­ja­vio sam da to ni­je mo­ja, već je to is­klju­či­vo stvar Mi­ni­star­stva, ko­je naj­bo­lje zna gdje je mo­ja slu­žba po­treb­na. Da­kle, me­ni je ovaj po­lo­žaj do­di­je­ljen po­tre­bom sa­me slu­žbe i po is­klju­či­vom na­ho­đe­nju mi­ni­star­stva i ja sam ga ra­do pri­mio, tim pri­je što sam mo­gao ov­dje upo­tri­je­bi­ti ne­ko vri­je­me na iz­u­ča­va­nje tur­skog je­zi­ka. U pod­ruč­nom Vam mi­ni­star­stvu vr­lo do­bro zna­ju, da ja ni­je­sam čo­vjek s ka­kvim za­htje­vi­ma i pre­ten­zi­ja­ma, već slu­žbe­nik, ko­ji po­red sve mo­je od­lič­ne kva­li­fi­ka­ci­je že­lim da se još spre­mam i sanb­di­je­vam sa onim što će mi tre­ba­ti u mo­joj bu­duć­no­sti.
Po­red sve­ga to­ga sad, na­jed­nom do­la­zi naj­stro­ža na­red­ba da se vra­tim u So­lun. To je, gospodine mi­ni­stre, po­te­klo iz pa­ko­sti ne­kih or­ga­na, ko­ji su ne­za­do­volj­ni mo­jim do­la­skom ov­dje i ko­ji­ma sam kriv sa­mo za­to što sam živ. Pre­do­mi­ša­ljao sam se i u ču­du pi­tao: za­što se ova­ko go­nim baš u po­čet­ku mo­je slu­žbe, kad kri­vi­ce ni­ka­kve ne­mam i kad sam ja je­di­ni, ko­ji sam od dr­žav­nih pi­to­ma­ca u Ati­ni, svo­me za­dat­ku sa­vje­sno i od­lič­no od­go­vo­rio. – Ja ovaj moj po­vra­tak odav­no sma­tram kao ne­ko na­ro­či­to iza­zi­va­nje, jer ova­ko na­glo opo­zi­va­nje ne da­je mi ni ma­lo na­de, da ću i na dru­gom mje­stu bo­lje pro­ći”. Ga­vri­lo Do­žić na kra­ju ka­že da će ra­di­je pod­ni­je­ti ostav­ku na slu­žbu. Mi­lo­van Mi­lo­va­no­vić je po­tom oba­vi­je­stio Po­slan­stvo u Ca­ri­gra­du, po­što je Do­žić već ta­mo i po­što ga je u Ca­ri­grad upu­tio MID, da se osta­je na pr­vo­bit­nom re­še­nju, ali da Po­slan­stvo pra­ti nje­gov rad i o to­me oba­vje­šta­va MID. (...)
Isto­ga da­na ka­da i dr Mi­lo­va­nu Mi­lo­va­no­vi­ću, Ga­vri­lo Do­žić pi­še i Ja­ši Ne­na­do­vi­ću, po­sla­ni­ku u Ca­ri­gra­du (…) On je na kra­ju pi­sma pri­je­tio da će da­ti ostav­ku na slu­žbu ako rje­še­nje ko­je je do­bio osta­ne na sna­zi. Ne­na­do­vić je do­pi­sao MID-u da Do­ži­će­vu ostav­ku tre­ba uva­ži­ti.
Ga­vri­lo Do­žić je oba­vljao po­slo­ve pa­ro­ha srp­ske mi­si­je u Ca­ri­gra­du. Še­fu Kon­zu­lar­nog odje­lje­nja Mar­ko­vi­ću, Do­žić se ža­lio 11. ju­na 1910. da se na nje­ga „ne gle­da do­brim okom sa­mo zbog mje­sta ro­đe­nja”.
(KRAJ)