-Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

U po­kret „Most 21” do­bro­do­šli su svi ko­ji ni­je­su za­do­je­ni mr­žnjom i ko­ji ho­će da se žr­tvu­ju za mla­de – ob­ja­šnja­va Amir Re­ko. – Ja ne mo­gu da se po­mi­rim s tim što i Bo­sna i Her­ce­go­vi­na po­sta­je ze­mlja sta­ra­ca, pa još za­kr­vlje­nih, što to­li­ko mla­dih lju­di od­la­zi i bje­ži odav­de. Na­ša cilj­na gru­pa su za­to pri­je svih mla­di, od­no­sno lju­di ko­ji su iz­ne­vje­re­ni i ko­je upor­no va­ra­ju evo već 25 go­di­na.
U „Most 21” sto­ga ni­je­su do­bro­do­šli oni ko­ji su se svih ovih mi­nu­lih go­di­na ba­vi­li po­li­ti­kom i ta­ko se kom­pro­mi­to­va­li, pr­ven­stve­no u oči­ma mla­dih, jer ta­kvo po­na­ša­nje pre­ma mla­di­ma je zlo­čin sa da­le­ko­se­žnim, ne­sa­gle­di­vim po­sle­di­ca­ma.
Za po­če­tak, kre­nuo sam iz Mo­sta­ra. On­da smo oti­šli u Tre­bi­nje. Ne­dav­no sam do­šao i u Fo­ču sa istom na­mje­rom. Da oku­pim lju­de, da emi­tu­jem pr­vo taj do­ku­men­tar­ni film o me­ni, od­no­sno o ono­me što se 1992. do­go­di­lo u Gu­de­lju i na Buč­ju – da se ta­ko na ne­ki na­čin pred­sta­vim i le­gi­ti­mi­šem i ov­dje, a on­da da raz­go­va­ra­mo i o „Mo­stu”.
Po­če­še ula­zi­ti u sa­lu mo­ji pri­ja­te­lji, mo­je biv­še kom­ši­je, Sr­bi odav­de, Fo­ča­ci – do­đe bli­zu sto lju­di. Po­zdra­vlja­mo se i lju­bi­mo kao naj­ro­đe­ni­ji, kao da ni­ko od nas ni­je do­ži­vio to što je do­ži­vio. Do­đe i je­rej, do­cent dr Dar­ko Đo­go, de­kan Bo­go­slov­skog fa­kul­te­ta „Sve­ti Va­si­li­je Ostro­ški” u Fo­či. Ba­nu u man­ti­ji i me­ni baš mi­lo. Odr­žao čo­vjek ri­ječ, jer sam ja ma­lo pri­je to­ga išao kod nje­ga da ga za­mo­lim da mi po­mog­ne da se taj do­ku­men­ta­rac emi­tu­je i ov­dje – po­seb­no mi sta­lo da se ta pri­ča, te po­ru­ke, ču­ju i vi­de u Fo­či. On je već znao o če­mu je ri­ječ, vi­dio film, i bez dvo­u­mi­ce pri­hva­ti: ho­ću, Ami­re, jer je ovo jed­na iskre­na ljud­ska pri­ča...
U ne­ko do­ba, dok su oku­plje­ni če­ka­li da poč­ne emi­to­va­nje fil­ma, u sa­lu uđo­še i pe­to­ri­ca- še­sto­ri­ca na­bil­do­va­nih mr­kih mo­ma­ka i sje­do­še ta­mo u zad­nji red. On­da mi je­dan od te zlo­volj­ne dru­ži­ne pri­đe:
– Zna­te li vi da je da­nas Ve­li­ki če­tvr­tak i da vi da­nas ov­dje ne mo­že­te da vri­je­đa­te osje­ća­nja Sr­ba? – pi­ta on.
– Znam da je če­tvr­tak, ali ne znam da je ve­li­ki – od­go­vo­rim mu i ka­žem da ni­je­sam do­šao ni­ti mi je cilj da bi­lo ko­ga vri­je­đam. Uosta­lom, tu je i sve­šte­nik, de­kan Bo­go­slov­skog fa­kul­te­ta, go­spo­din Đo­go, ko­ji si­gur­no zna ko­ji je i ka­kav sve­tac da­nas, od­no­sno da li ja na ovaj na­čin ne­ko­ga vri­je­đam.
Umi­je­šao se on­da i Đo­go, do­đe do pre­pir­ke me­đu nji­ma, umi­je­ša­še se i osta­li Sr­bi ko­ji su do­šli da po­gle­da­ju taj film, do­đe i do sva­đe i ja vi­dim da je đa­vo od­nio ša­lu, pre­ki­nem sve to i ka­žem da će­mo do­ći dru­gi put.
Bi­la je to, ne­sum­nji­vo, or­ga­ni­zo­va­na pro­vo­ka­ci­ja. Oni zna­ju da se ja ni­ko­ga ne pla­šim, da ho­ću i da mi ba­sta jav­no da ka­žem i pro­zo­vem zli­kov­ca pred či­ta­vim svi­je­tom, a pr­ven­stve­no zbog to­ga da bih po­tvr­dio i do­ka­zao mo­je uvje­re­nje da su po­je­din­ci na­pra­vi­li zlo­či­ne a ne cio na­rod.
Sju­tra: ZNAM DA MI RA­DE O GLA­VI

Moj krv­nik je Ne­nad Bla­go­je­vić

Ma­lo pri­je tog sku­pa u Fo­či, u jed­nom raz­go­vo­ru na te­le­vi­zi­ji, no­vi­nar Se­nad Ha­dži­fej­zić me je, po­red osta­log, pi­tao da li znam ko je ubio mo­ju maj­ku i mo­je ro­đa­ke. Re­kao sam da po­u­zda­no znam da su taj svi­re­pi zlo­čin u Gu­de­lju po­či­ni­li pri­pad­ni­ci voj­ne po­li­ci­je Re­pu­bli­ke Srp­ske, da je je­dan od zlo­či­na­ca iz te dru­ži­ne, Fo­čak Ne­nad To­mov Bla­go­je­vić još živ, eno ga u Ka­na­di – znam tač­no i gdje ži­vi – pred­vo­di ta­mo ne­ku čet­nič­ku or­ga­ni­za­ci­ju, a da su svi osta­li, po mo­jim sa­zna­nji­ma, ka­sni­je iz­gi­nu­li. Ka­zao sam, ta­ko­đe, da ja lič­no ne že­lim da se sve­tim, već sam sve pre­pu­stio pra­vo­sud­nim or­ga­ni­ma, ali to sve ide ne­ka­ko spo­ro i tra­lja­vo. Ka­ko je taj in­ter­vju si­gur­no vi­đen i u Fo­či, ne­sum­nji­vo je da je ta in­for­ma­ci­ja do­pr­la do ro­đa­ka i paj­ta­ša tog zli­kov­ca, da je to čuo i nje­gov brat, ko­ji je, ka­ko ču­jem, sa­da mo­ćan i uti­ca­jan u ovom gra­du, i za­to ni­je te­ško za­klju­či­ti ko je tog da­na i s ka­kvim ci­ljem po­slao te mom­ke da na­pra­ve in­ci­dent.