- PIŠE: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Slu­ča­jan de­fekt ga pri­mo­ra­va da tra­ži alat i ta­ko se ot­kri­va ne­ki sta­ri lo­vo­rov vi­je­nac ko­ji je mo­žda osvo­jio na ne­kom šam­pi­on­skom tak­mi­če­nju – da bismo od­mah za­tim vi­dje­li ka­ko je oka­čen o spo­me­nik po­koj­ni­ka, i Ilo me­đu ucvi­je­lje­nom rod­bi­nom ko­ja pri­ma sa­u­če­šće pri­ja­te­lja. I u fi­na­lu, ka­da se za­vr­ša­va ovo lje­to­va­nje, Go­spo­din Ilo pri­re­đu­je sam se­bi jed­nu ču­do­vi­šnu, ali i be­smi­sle­nu sce­nu sa va­tro­me­tom, kao eks­plo­zi­jom ljud­skog du­ha ko­ji odu­še­vlja­va, uz­bu­đu­je i pri­ma for­mu jed­ne pri­je­te­će re­al­no­sti ko­ju u nje­nim eks­plo­zi­ja­ma ni­ko ni­je u sta­nju da kon­tro­li­še. Ako sva­ki čo­vjek vje­ru­je da ima kon­tro­lu nad sop­stve­nim po­na­ša­njem, Go­spo­din Ilo či­ni isto što i osta­li, ma­da je te­ško shva­ti­ti ka­kva je to svi­jest i če­mu je ona usmje­re­na. On se po­na­ša kao osta­li, me­đu­tim, u svo­joj ne­spret­no­sti ipak je dru­ga­či­ji. Ta­ti upor­no ču­va svog Iloa da se on sam u ta­kvim pri­li­ka­ma ne poč­ne mi­je­nja­ti i da sve to što za­pa­ža­mo kod dru­gih ne poč­ne da dje­lu­je i na nje­go­vo lič­no is­po­lja­va­nje. To se po­sti­že ta­ko što nam iz­gle­da da je Ilo ne sa­mo ne­što dru­go, bi­će ču­do­vi­šno ili smi­je­šno, već i ra­ci­o­nal­no, ali i isto to­li­ko i ira­ci­o­nal­no da se mo­že sma­tra­ti pri­je me­ha­ni­zmom ko­mu­ni­ka­ci­je, ne­go čo­vje­kom in­di­vi­du­a­li­zo­va­nim do kra­ja u svom ži­vot­nom po­na­ša­nju. Ko­me­di­ja je ta­ko shva­će­na kao pro­ces kroz ko­ji pro­la­ze lju­di i do­ga­đa­ji – fil­ter po­seb­no po­de­šen za osvje­tlje­nje i po­treb­ne ni­jan­se u fo­to­gra­fi­ji. Ni­šta ni­je po­treb­no da se iz­mi­šlja jer je do­volj­no umje­ti za­pa­zi­ti, ne­u­tra­li­zo­va­ti emo­ci­ju ili is­pro­vo­ci­ra­ti ne­či­ju re­ak­ci­ju.
Za­to je Ilo slo­bo­dan, po­ne­kad iz­gle­da kao mje­se­čar ili fan­ta­sta, ali ni­kad ni­je od­bo­jan, ne­sim­pa­ti­čan, po­go­to­vo u toj svo­joj stal­noj za­o­ku­plje­no­sti da or­ga­ni­zu­je ži­vot, da bu­de kao osta­li, ma­da mu se na sva­kom ko­ra­ku do­ga­đa ne­što ne­pred­vi­di­vo i na­iz­gled ne­sa­vla­di­vo. Sve to stva­ra jed­nu na­pe­tost oko nje­ga, no Ta­ti se kao re­di­telj bri­ne oko to­ga da ipak u fil­mu ima i le­žer­no­sti, la­ko­će, i da nje­go­vo po­sma­tra­nje ne do­bi­je oštri­nu ko­jom bi sve ovo po­sta­lo isto­vre­me­no od­boj­no. Ma­da je u ka­sni­jim svo­jim fil­mo­vi­ma Ta­ti na­mjer­no sma­njio do­zu svog po­ja­vlji­va­nja na plat­nu, u ovom fil­mu je upra­vo ta kra­ka­ta, ne­zgrap­na fi­gu­ra Hu­lo­ta – iz­vor ko­mič­nog i šar­mant­nog. Po­sto­ji čak i na­zna­ka nje­žne, ali uza­lud­ne lju­bav­ne in­tri­ge. Sva­ki put se neć­ka­ju­ći da li da uđe u pro­sto­ri­ju i sva­ki put se iz­vi­nja­va­ju­ći i po­zdra­vlja­ju­ći baš sve pri­sut­ne ka­da uđe, Hu­lot oba­ve­zno na­pra­vi ne­ki in­ci­dent svo­jim pre­tje­ra­no bo­ja­žlji­vim po­kre­ti­ma, što kul­mi­ni­ra u naj­in­spi­ri­sa­ni­jim ko­mič­nim do­me­ti­ma film­ske umet­no­sti. „Od­mor go­spo­di­na Iloa” ni­je sto­ga sa­mo pro­stor ko­ji je za se­be stvo­rio Žak Ta­ti već estet­ska plat­for­ma tog sa­vre­me­nog, stro­go in­di­vi­du­al­nog shva­ta­nja sin­te­tič­kog hu­mo­ra.
On je svo­ju raz­ra­du po­tvr­dio u ka­sni­jim fil­mo­vi­ma „Moj ujak”, a na­ro­či­to u fil­mo­vi­ma „Vri­je­me igre” i „Sa­o­bra­ćaj”. U ovaj si­stem za­pa­ža­nja uklju­če­na je i bo­ja, ta­ko da su sli­ke bo­ga­ti­je i re­ak­ci­je eks­plo­ziv­ni­je. Svi fil­mo­vi za­jed­no po­tvr­đu­ju ko­li­ko je ovaj hu­mor ra­zno­vr­stan, ka­ko ga Ta­ti shva­ta kom­plek­sno i ve­zu­je za svo­je vri­je­me i nje­go­ve fe­no­me­ne. To ni­je sa­mo ga­le­ri­ja ti­po­va, već niz stu­di­ja po­na­ša­nja ra­znih pro­fe­si­ja gdje se to is­tra­ži­va­nje smje­šnog i ap­surd­nog uvi­jek oba­vlja u ve­o­ma re­a­li­stič­nim i od­re­đe­nim si­tu­a­ci­ja­ma i uz po­moć isto ta­ko sva­ki­da­šnjih, pre­po­zna­tlji­vih li­ko­va. Ta­ti je, po­put Hič­ko­ka, uvi­dio da mi­zan­scen ni­je ne­što što re­di­telj tre­ba da na­met­ne, već ne­što što tre­ba ot­kri­ti u sva­ko­dnev­nim ri­tu­a­li­ma: na ko­joj uda­lje­no­sti sje­de lju­di u tr­pe­za­ri­ja­ma, ka­kva to pra­vi­la po­na­ša­nja od­re­đu­ju ka­da lju­di mo­gu da gle­da­ju jed­ni u dru­ge.
NA­STA­VI­ĆE SE