-PIŠE: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Za Ta­ti­je­vu vr­stu ko­mi­ke, sce­na ili por­tret su iz­u­zet­no pa­žlji­vo oda­bra­ni ta­ko da već po se­bi pred­sta­vlja­ju dje­lo­ve sin­tak­se ovog neo­bič­nog film­skog je­zi­ka ko­me­di­je. Ono što za­pa­ža­mo u tim mno­go­broj­nim pri­zo­ri­ma ve­o­ma če­sto je u po­jed­no­sta­vlji­va­nju do­ve­de­no do kon­ven­ci­je. Či­ni se sto­ga da su iz­vje­sne ljud­ske oso­bi­ne sko­ro ne­pro­mjen­lji­ve i ka­rak­te­ri­stič­ne za sva­ku ze­mlju, vri­je­me, pa i si­tu­a­ci­ju. Ta­ti ih čak osta­vlja u nji­ho­vom pri­rod­nom re­a­li­zmu, ali ih ta­ko po­sma­tra ili ko­ri­sti da nam iz­gle­da­ju sa­svim dru­ga­či­je, naj­če­šće smi­je­šne, a po­ne­kad i sa­svim gro­tesk­ne. On ne pra­vi gre­ške u po­sma­tra­nju i sto­ga za­di­vlju­je pre­ci­zno­šću. Sva­ka sli­ka je do te mje­re sa­vr­še­no kom­po­no­va­na od oda­bra­nih ljud­skih re­ak­ci­ja i pri­zo­ra da se či­ni stu­di­jom ljud­ske pri­ro­de. Za Ta­ti­ja te psi­ho­lo­ške ni­jan­se ni­su ne­što ap­so­lut­no uro­đe­no lju­di­ma i za­to se ni­kad i ne pod­smi­je­va nji­ho­vom fi­zič­kom iz­gle­du, in­te­li­gen­ci­ji, ni­ti so­ci­jal­nom sta­tu­su. Sklon je vje­ro­va­nju da se sve to upra­vo do­ga­đa kroz eg­zi­stent­ne i sva­ko­dnev­ne si­tu­a­ci­je i da one go­to­vo i ne­pri­mi­jet­no dje­lu­ju ne sa­mo spo­lja već ima­ju i svog od­je­ka iz­nu­tra i uti­ču na pro­mje­ne u po­na­ša­nju i stva­ra­ju iz­vje­sne za­ko­ni­to­sti ko­je mo­že­mo da uoči­mo kroz slič­ne re­ak­ci­je i po­na­vlja­nja kod mno­gih lju­di.
Tu ni­ko ni­je ap­so­lut­no bez­vri­je­dan ni­ti izo­lo­van i sve je do­ve­de­no u jed­nu di­na­mič­nu struk­tu­ru ko­ja da­je obe­ljež­je vre­me­nu, ali i po­je­din­ci­ma.
Ti mo­de­li pri­vat­nog po­na­ša­nja po­sta­ju ta­ko ti­pič­ni i ono što mo­že­mo da pri­hva­ti­mo i kao si­no­nim stvar­no­sti u ko­joj ži­vi­mo. Sva­ko te­ži da se pri­la­go­di uku­su vre­me­na, da po­tvr­di se­be i ostva­ri lič­ne že­lje i mo­guć­no­sti. Čim do­đe do po­mje­ra­nja u tom me­ha­ni­zmu me­đu­sob­nog uti­ca­ja ili po­na­ša­nja, do­la­zi do pot­pu­no ne­pred­vi­di­vih lo­mo­va u ko­ji­ma Ta­ti na­la­zi mo­guć­no­sti za svo­je hu­mo­ri­stič­no, če­sto i iro­nič­no sa­gle­da­va­nje tih za­jed­nič­kih si­tu­a­ci­ja. Ne bje­ži od me­ha­nič­kog po­na­vlja­nja, vr­lo če­sto ko­ri­sti obrt da bi pre­o­kre­nuo si­tu­a­ci­ju u svo­ju ko­rist, ve­o­ma po­la­že na tu ži­vot­nu me­ha­ni­ku i lič­ne re­ak­ci­je, ali se ipak nje­gov Go­spo­din Ilo raz­li­ku­je od Ča­pli­na ili Ki­to­na. Ovaj lik je čak i on­da ka­da re­a­gu­je sa­svim me­ha­nič­ki, bez ma­šte i kla­sič­ne do­sjet­ke. On je ap­so­lut­no ve­zan za svo­je vri­je­me i sve nje­go­ve re­ak­ci­je su iz­o­štre­ne upra­vo u od­no­su na do­ga­đa­je kroz ko­je stal­no pro­la­zi. Či­ni se da on dje­lu­je pot­pu­no lič­no i oso­be­njač­ki dok je u su­šti­ni ne­što sa­svim dru­go – Ilo ni­gdje do kra­ja ne in­si­sti­ra na svo­me sta­vu ili po­na­ša­nju. On ga ne na­me­će dru­gi­ma, pa se na iz­gled či­ni kao da je ne­do­dir­ljiv i te­ško je do kra­ja ob­ja­sni­ti šta on osje­ća, če­mu te­ži i ka­ko sve te svo­je pe­ri­pe­ti­je lič­no do­ži­vlja­va. Pro­ce­si ko­ji se do­ga­đa­ju u dru­gim lju­di­ma i sa­me si­tu­a­ci­je uslo­vlja­va­ju ovaj lik ko­ji po­sta­je na iz­vje­stan na­čin po­jam nji­ho­vog za­jed­nič­kog po­na­ša­nja i ap­surd­no­sti ko­ju ta­ko ri­tu­al­no u se­bi po­dr­ža­va­ju.
To je za­pra­vo niz ma­ni­fe­sta­ci­o­nih pro­vo­ka­ci­ja do ko­jih do­la­zi na­glo i bez po­seb­ne pri­pre­me, ka­ko bi dru­gi mo­gli da is­po­lje svo­je re­ak­ci­je, in­di­vi­du­al­nost i na­lič­je ko­je pu­bli­ci i onim što po­sma­tra­ju sve to sa stra­ne mo­že da bu­de i te ka­ko smi­je­šno. Ovaj lik je Ta­ti po­ste­pe­no stva­rao dok ga ko­nač­no ni­je uob­li­čio u fil­mu „Go­spo­din Ilo”. Otud u nje­mu na ta­ko pla­sti­čan na­čin na­la­zi­mo sin­te­zu gro­tesk­ne pan­to­mi­me, estrad­nog pod­vla­če­nja fi­zič­kih oso­bi­na, la­ko­će u stva­ra­nju ge­go­va, spo­sob­no­sti da se br­zo re­a­gu­je na niz no­vih in­for­ma­ci­ja i ne­pre­kid­no od­ra­ža­va dvoj­stvo uti­sa­ka. Ovaj li­je­pi, dra­gi i du­go­vječ­ni fran­cu­ski kla­sik je po­sli­je nje­ho­vih krat­kih fil­mo­va u pu­nom kre­a­tiv­nom smi­slu ot­krio Ža­ka Ta­ti­ja kao jed­nog od naj­in­ven­tiv­ni­jih i naj­o­ri­gi­nal­nijh sti­li­sta film­ske umjet­no­sti.
NA­STA­VI­ĆE SE