- PIŠE: dr Vu­kić Ilin­čić

Di­le­mom da li je Pod­go­rič­ka skup­šti­na bi­la le­gal­na i le­gi­tim­na ba­vi­li su se mno­gi na­uč­ni­ci i pu­bli­ci­sti. To pi­ta­nje ni­je no­vo, ono je po­sta­vlja­no i iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta od po­je­di­nih prav­ni­ka i pu­bli­ci­sta, ko­ji su sa se­pa­ra­ti­stič­kih po­zi­ci­ja ospo­ra­va­li od­lu­ke Pod­go­rič­ke skup­šti­ne, od­no­sno od­lu­ke o uje­di­nje­nju 1918. go­di­ne.
Pi­ta­nje le­ga­li­te­ta Pod­go­rič­ke skup­šti­ne zad­njih go­di­na se u Cr­noj Go­ri po­seb­no in­ten­zi­vi­ra­lo iz či­sto po­li­tič­kih raz­lo­ga i po­li­tič­ke pa­te­ti­ke, ko­ja je upo­tre­blja­va­na (zlo­u­po­tre­blja­va­na) u po­li­tič­ke svr­he, s vre­me­na na vri­je­me ka­ko su okol­no­sti zah­ti­je­va­le, po onoj la­tin­skoj Di­vi­de et im­pe­ra (za­va­di pa vla­daj). Oni ostra­šće­ni­ji išli su do­tle, da je Skup­šti­na do­ni­je­la od­lu­ke pod pri­ti­skom „sr­bi­jan­skih ba­jo­ne­ta” – što je no­tor­na laž, jer je ras­po­lo­že­nje za uje­di­nje­njem bi­lo op­šte. Pri tom ne ospo­ra­va­ju od­lu­ke AV­NOJ-a, već ih sma­tra­ju de­mo­krat­skom i za­ko­ni­tom tvo­re­vi­nom, iako je Pod­go­rič­ku skup­šti­nu i AV­NOJ ne­mo­gu­će po­re­di­ti u svim seg­men­ti­ma. Gra­ni­ce Re­pu­bli­ke Cr­ne Go­re, ko­je su i da­na­šnje dr­žav­ne gra­ni­ce, iz 1943. od­no­sno 1945. go­di­ne, i te ka­ko su kra­će od gra­ni­ca i te­ri­to­ri­je iz 1913. go­di­ne, a isto ta­ko od ad­mi­ni­stra­tiv­no-te­ri­to­ri­jal­ne obla­sti Zet­ske ba­no­vi­ne u uni­tar­noj Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji. Na Pod­go­rič­koj skup­šti­ni bi­li su po­sla­ni­ci iz no­vo­o­slo­bo­đe­nih obla­sti po­sli­je bal­kan­skih ra­to­va i po to­me je bi­la mno­go de­mo­kra­tič­ni­ja od Skup­šti­ne iz 1913/1914. go­di­ne, a iz­ja­šnja­va­nje je bi­lo slo­bod­ni­je od svih do­ta­da­šnjih iz­bo­ra u Cr­noj Go­ri (po­čev od 1907. go­di­ne), ko­ji su če­sto bi­li far­sa i zbog to­ga na­zi­va­ni „Go­spo­da­re­va ko­me­di­ja”.
Po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, ovim pi­ta­njem (uje­di­nje­nje i Pod­go­rič­ka skup­šti­na) ba­vio se naj­vi­še aka­de­mik Di­mi­tri­je Di­mo Vu­jo­vić, po­zna­ti isto­ri­čar i auto­ri­tet (moj pro­fe­sor – primj. V. I. ), ko­ji je naj­vi­še is­tra­ži­vao iz­vor­nu gra­đu o ovom pi­ta­nju, si­ste­ma­ti­zu­ju­ći je u svo­jim naj­po­zna­ti­jim dje­li­ma. A naj­po­zna­ti­je je, sva­ka­ko, „Uje­di­nje­nje Cr­ne Go­re i Sr­bi­je”, ko­je je ob­ja­vlje­no u Ti­to­gra­du 1962. go­di­ne, a pred­sta­vlja pu­bli­ko­va­nu Vu­jo­vi­će­vu dok­tor­sku di­ser­ta­ci­ju od­bra­nje­nu go­di­nu da­na ra­ni­je na Sa­ra­jev­skom uni­ver­zi­te­tu pred auto­ri­ta­tiv­nom ko­mi­si­jom ko­ju su či­ni­li: dr Bra­ni­slav Đur­đev, dr Ham­di­ja Ka­pi­džić i dr Fer­do Ha­ut­man.
Pre­ma Vu­jo­vi­ću, or­ga­ni­zo­va­nje iz­bo­ra, sa­zi­va­nje i vi­še­dnev­no za­si­je­da­nje i vo­lja na­ro­da za uje­di­nje­njem ko­ja je bi­la op­šta, sa isto­ri­o­graf­skog sta­no­vi­šta ne mo­gu bi­ti spor­ni. Za­tim, da or­ga­ni­za­to­ri iz­bo­ra za Pod­go­rič­ku skup­šti­nu su ra­di­li pre­ma „objek­tiv­nim okol­no­sti­ma” jer okol­no­sti ni­je­su „do­zvo­lja­va­le da dru­ga­či­je po­stu­pa­ju”, da za taj­ne iz­bo­re ni­je bi­lo uslo­va, ni­je­su po­sto­ja­li ni bi­rač­ki spi­sko­vi ni evi­den­ci­je uop­šte, tek se bi­lo iza­šlo iz ra­ta, a po­je­di­ni or­ga­ni vla­sti tek us­po­sta­vlje­ni ni­je­su ima­li vre­me­na da ra­de je­dan ta­ko za­ma­šan po­sao.
Pod­go­rič­ka skup­šti­na ima­la je svo­jih pred­no­sti u od­no­su na Na­rod­nu skup­šti­nu iz sa­zi­va 1914. go­di­ne, ko­ja je „ta­ko­đe bi­ra­na jav­nim gla­sa­njem” – ka­že aka­de­mik Mi­o­mir Da­šić (moj pro­fe­sor i men­tor na iz­ra­di dok­tor­ske di­ser­ta­ci­je – primj. V. I. ), i na­sta­vlja, da je Pod­go­rič­ka skup­šti­na bi­la tri­put broj­ni­ja u od­no­su na onu iz 1914. go­di­ne, da je od 165 ve­ri­fi­ko­va­nih po­sla­ni­ka Pod­go­rič­ke skup­šti­ne 56 ima­lo fa­kul­tet­ske di­plo­me, 6 sve­šte­ni­ka i uči­te­lja, 25 na­rod­nih gla­va­ra, 14 ze­mljo­rad­ni­ka i 3 omla­din­ca, i da su ve­ći­nu po­sla­ni­ka či­ni­li mla­đi lju­di. Da­lje, na­vo­di da je u Pod­go­rič­ku skup­šti­nu iza­bran pri­li­čan broj pri­sta­li­ca kra­lja Ni­ko­le (ze­le­na­ša), ko­ji su pri­li­kom iz­gla­sa­va­nja od­lu­ke o uje­di­nje­nju bez iz­u­zet­ka gla­sa­li za uje­di­nje­nje, da se u njoj na­šlo oko 50 od­sto no­vih po­sla­ni­ka u od­no­su na sa­stav skup­šti­ne iz 1914. go­di­ne, i da, s ob­zi­rom na sa­stav i ras­po­lo­že­nje za uje­di­nje­njem iz­ra­že­no na na­rod­nim sku­po­vi­ma u An­dri­je­vi­ci, Be­ra­na­ma, Pe­ći, Đa­ko­vi­ci, Plje­vlji­ma, Bi­je­lom Po­lju i dru­gim mje­sti­ma, ne­ma mje­sta sum­nji da ne bi bi­li iza­bra­ni lju­di ko­ji su va­tre­no za­stu­pa­li uje­di­nje­nje. Da­šić, pra­ve­ći po­re­đe­nje sa Skup­šti­nom iz 1914. go­di­ne, kon­sta­tu­je da bi, „čak kad bi svi pra­va­ški po­sla­ni­ci bi­li pro­tiv uje­di­nje­nja, me­đu 16 vi­ril­nih po­sla­ni­ka (po­sla­ni­ci po po­lo­ža­ju – primj. V. I. ) bi­lo je i uje­di­ni­te­lja”, i u tom slu­ča­ju bi „ve­ći­na gla­sa­la za uje­di­nje­nje”.
Pod­go­rič­ka skup­šti­na i nje­ne od­lu­ke po­sta­le su stvar­nost, re­al­nost i ima­le su le­gi­ti­mi­tet i le­ga­li­tet. Me­đu­tim, na Bad­nji dan, 23. de­cem­bra 1918. go­di­ne (st. kal.), po­ja­vio se pro­glas kra­lja Ni­ko­le u Gla­su Cr­no­gor­ca. U pro­gla­su is­ti­če za­slu­ge Cr­ne Go­re u uje­di­nje­nju, ali oštro na­pa­da Sr­bi­ju, iz­ja­vlju­je da je i on (kralj) za uje­di­nje­nje, ali ne za ono ka­kvo ho­će Sr­bi­ja, te uka­zu­je na ne­za­ko­ni­tost od­lu­ka Pod­go­rič­ke skup­šti­ne. Baš u tim da­ni­ma do­la­zi do po­bu­ne. Pre­ma iz­ja­vi jed­nog od nje­go­vih mi­ni­sta­ra, kralj Ni­ko­la je bio za­do­vo­ljan vi­je­šću o po­bu­ni. Ka­da su mu do­ni­je­li te­le­gram sa tom vi­je­šću, ko­ji je sti­gao od kon­zu­la iz Ri­ma, kon­sta­to­vao je: „Uvi­đam da Cr­na Go­ra ne­će oti­ći kao dje­voj­ka bez pr­ći­je”.
(Na­sta­vi­će se)