-PRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

U Pre­o­bra­žen­skom se ra­di­lo užur­ba­no i u po­čet­ku su iz Kre­mlja na to gle­da­li sa iro­ni­jom i po­ma­lo sa ču­đe­njem, a za­tim sa sve ve­ćom za­bri­nu­to­šću. A ti voj­ni­ci-za­ba­vlja­či su ve­o­ma br­zo po­sta­li pra­vi voj­ni­ci. Sve vri­je­me, na­po­re­do sa Pre­o­bra­žen­skim, u Pe­tro­vom ži­vo­tu je stal­no pri­sut­no i to nje­mač­ko na­se­lje, u ko­jem on na­la­zi se­bi uči­te­lje, ko­ji su mo­gli da za­do­vo­lje nje­go­vu ra­do­zna­lost pre­ma ra­znim za­na­ti­ma i in­stru­men­ti­ma, a što je naj­va­žni­je, pre­ma voj­noj na­u­ci. U nje­mač­koj ko­lo­ni­ji u to vri­je­me su ži­vje­li dva ge­ne­ra­la i mno­go ofi­ci­ra, ko­ji su već bi­li na voj­noj slu­žbi u ra­znim evrop­skim ar­mi­ja­ma i ko­ji su uče­stvo­va­li u mno­gim bit­ka­ma.
Po­čet­kom 1690. go­di­ne, ka­da su dvi­je če­te voj­ni­ka-za­ba­vlja­ča po­sta­le pu­ko­vi – Pre­o­bra­žen­ski i Se­me­nov­ski (ime­na su do­bi­li po na­zi­vi­ma se­la, gdje je bi­la sta­ci­o­ni­ra­na Pe­tro­va voj­ska), sko­ro svi ofi­ci­ri, ko­ji su tu bi­li na slu­žbi, bi­li su stran­ci, Ru­si su bi­li sa­mo na­red­ni­ci. Tač­no je da je ko­man­dant pu­ko­va, ipak, bio Rus – Go­lo­vin, „čo­vjek ko­ji je bio mno­go glup, ali je do­bro po­zna­vao voj­nu obu­ku”, ka­ko se o nje­mu iz­ja­snio knez Ku­ra­kin.
I u bu­du­ćim po­slo­vi­ma Pe­tar je sa­ču­vao sli­čan pri­laz i pri­mje­nji­vao ga je u svo­jim mno­go­go­di­šnjim re­for­ma­ma, stra­ni struč­nja­ci su za­u­zi­ma­li po­ča­sna i uti­caj­na mje­sta, ali, ipak, na glav­nim mje­sti­ma su bi­li po­sta­vlje­ni Ru­si, čak iako su bi­li ne­spo­sob­ni­ji i ne­struč­ni­ji od stra­na­ca.
Car je tje­rao Ru­se da uče kod stra­nih spe­ci­ja­li­sta, ali ni­kad ni­je za­bo­ra­vljao i za­po­sta­vljao na­ci­o­nal­ni pri­o­ri­tet. Pe­trov stav na tom pla­nu, ko­ji je bio for­mi­ran ve­o­ma ra­no, mo­že se ova­ko naj­kra­će iz­ra­zi­ti: ko­rist od sa­rad­nje je obo­stra­na i glav­ni uslov za to je: Za­pad po­sto­ji ra­di Ru­si­je, a ne Ru­si­ja ra­di Za­pa­da. U tom smi­slu, Pe­tar je bio, po lo­gi­ci Ber­da­je­va, ti­pič­ni evro­pe­jac, la­ko je us­po­sta­vljao kon­tak­te, bez skep­se je pri­hva­tao za­pad­nu na­u­ku, kri­tič­ki je odva­jao ono što je bi­lo ne­po­treb­no, a za­tim ko­ri­stio ta zna­nja za na­ci­o­nal­ne in­te­re­se.
O to­me ka­ko je Pe­tar po­ste­pe­no ula­zio u, za nje­ga no­vu, oblast na­u­ke uz po­moć stra­na­ca, la­ko je pro­pra­ti­ti na pri­mje­ru sko­ro kla­sič­ne pri­če s astro­la­bi­ju­mom. Po sje­ća­nji­ma sa­mo­ga Pe­tra, 1687. go­di­ne za vri­je­me raz­go­vo­ra sa kne­zom Dol­go­ru­kim, ko­ji je is­pri­čao dje­ča­ku da je on ne­ka­da imao in­stru­ment, ko­ji mu je ka­sni­je ukra­den, na ko­jem se „mo­gla da od­re­di dis­tan­ca ili ra­sto­ja­nje, a da ne do­la­ziš do tog mje­sta”. Dje­čak se to­li­ko uz­bu­dio da je od­mah zah­ti­je­vao da mu do­ne­su astro­la­bi­jum iz ino­stran­stva. Kad je do­bio in­stru­ment, ali po­što ni­je znao njim da ru­ku­je, Pe­tar se obra­tio za po­moć ču­ve­nom nje­mač­kom dok­to­ru. Taj dok­tor je iz Nje­mač­ke ko­lo­ni­je po­slao mla­dom ca­ru Ho­lan­đa­ni­na Fran­ca Ti­mer­ma­na, ko­ji je ka­sni­je, po­sli­je Ni­ki­te Zo­to­va, po­stao Pe­trov uči­telj. Sa­ču­va­ne su sve­ske iz tog pe­ri­o­da, gdje se do­bro vi­di ka­ko je Pe­tar u po­čet­ku iz­u­ča­vao arit­me­ti­ku i ge­o­me­tri­ju, a za­tim na­u­ku o ar­ti­lje­ri­ji i iz­grad­nju utvr­đe­nja. Na­uč­ni­ci, ko­ji su pro­u­ča­va­li te sve­ske, bi­li su pod­jed­na­ko dir­nu­ti dvje­ma stva­ri­ma, sa jed­ne stra­ne, ka­ko je mla­di Pe­tar ve­o­ma lo­še po­zna­vao pra­vo­pis i ko­li­ko je mno­go ma­te­ma­tič­kih gre­ša­ka pra­vio ho­land­ski uči­telj, a sa dru­ge, ne­vje­ro­vat­na br­zi­na sa ko­jom je Pe­tar ovla­da­vao zna­nji­ma. On je ve­o­ma br­zo sa­vla­dao sve če­mu ga je učio Ti­mer­man, sa la­ko­ćom je na­u­čio sve o astro­la­bi­ju­mu, ve­o­ma br­zo je na­u­čio grad­nju utvr­đe­nja i bez mno­go na­po­ra iz­ra­ču­na­vao du­ži­nu le­ta pu­šča­nog zr­na.
Sa tim istim Ti­mer­ma­nom u se­lu Iz­maj­lo­vu Pe­tar je slu­čaj­no na­šao sta­ri en­gle­ski bro­dić, od če­ga je i po­če­lo ca­re­vo in­te­re­so­va­nje za mo­re, na­vi­ga­ci­ju i bro­do­grad­nju. Sa tim se po­ste­pe­no ši­ri­lo po­lje ra­da. Sve je po­če­lo od uske mo­skov­ske re­či­ce Ja­u­ze i Pro­sjan­skog vje­štač­kog je­ze­ra u se­lu Iz­maj­lo­vu, za­tim se ra­di­lo na ma­lom Ple­šće­jev­skom je­ze­ru kod Pe­re­sla­vlja-Za­lje­skog, ka­sni­je je to bio Ar­han­gelsk na sje­ve­ru i Azov na ju­gu i na kra­ju, ka­ko je to već po­zna­to – Bal­tič­ko mo­re.
U Nje­mač­koj ko­lo­ni­ji Pe­tar ni­je na­šao sa­mo nje­mu po­treb­na zna­nja, već i ra­zo­no­du za du­šu: ras­po­lo­že­ne dru­go­ve za pi­jan­če­nje, stra­stve­nu lju­bav, i mno­go pri­ja­te­lja, od ko­jih je Švaj­ca­rac Franc Le­fort po­stao glav­ni u du­žem vre­men­skom pe­ri­o­du.
Mi­šlje­nja ru­skih isto­ri­ča­ra o toj zna­čaj­noj lič­no­sti su bi­la pot­pu­no raz­li­či­ta. Svi se sla­žu da se Le­fort ni­kad ni­je mi­je­šao u Pe­tro­ve po­slo­ve, ni­kad ni­je ko­ri­stio svo­je pri­ja­telj­stvo sa ca­rem za ostva­re­nje lič­nih in­te­re­sa, bio je nje­gov iskren sled­be­nik i do­sta je do­pri­nio ostva­re­nju go­spo­da­re­vih in­te­re­sa na Za­pa­du. Mno­gi pri­pi­su­ju baš Le­fo­r­tu ide­ju o Pe­tro­vom pu­to­va­nju po ino­stran­stvu, ko­je je od­i­gra­lo ve­li­ku ulo­gu u isto­ri­ji Ru­si­je. Uz to su ve­o­ma če­sto pre­ba­ci­va­li kri­vi­cu na Švaj­car­ca zbog to­ga što car ni­je do­bio sa­mo po­treb­na zna­nja u Nje­mač­koj ko­lo­ni­ji, ne­go i strast za pre­ko­mjer­nim is­pi­ja­njem vi­na i raz­u­zda­nim te­re­ven­ka­ma.
(Na­sta­vi­će se)