-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Kralj Mi­lan i na­pred­njač­ki ka­bi­net ima­li su da se su­o­če i s do­ma­ćim jav­nim mnje­njem. Na dan pot­pi­si­va­nja mi­rov­nog ugo­vo­ra pred­sjed­nik vla­de Mi­lu­tin Ga­ra­ša­nin po­nu­dio je ostav­ku, ali ona mu ni­je uva­že­na. Osta­nak Na­pred­ne stran­ke na vla­da­ju­ćim po­zi­ci­ja­ma, zna­čaj­no je uti­cao na od­no­se Be­o­gra­da i So­fi­je i na­red­nih mje­se­ci 1886. go­di­ne. In­si­sti­ra­nje na bu­gar­skoj kri­vi­ci za iz­bi­ja­nje su­ko­ba i na sprem­no­sti za nje­gov na­sta­vak pred­sta­vlja­li su osno­vu srp­ske zva­nič­ne po­li­ti­ke pre­ma Bu­gar­skoj.
Re­zul­ta­ti skup­štin­skih iz­bo­ra, odr­ža­nih apri­la 1886. go­di­ne, uka­zi­va­li su, me­đu­tim, na po­sto­ja­nje ve­o­ma sna­žne opo­zi­ci­je u Sr­bi­ji. Ona je, i po­red broj­nih po­li­cij­skih zlo­u­po­te­ba, uspje­la da osvo­ji vi­še od po­lo­vi­ne mje­sta u Skup­šti­ni. Mi­ni­star unu­tra­šnjih dje­la bio je pri­mo­ran da pri­mi­je­ni sva ras­po­lo­ži­va sred­stva ka­ko bi uma­njio broj opo­zi­ci­o­nih po­sla­ni­ka. Ista ener­gič­nost is­po­lje­na je i pri­li­kom su­zbi­ja­nja na­pa­da opo­zi­ci­je, ko­ji se po­vo­dom iz­gu­blje­nog ra­ta oče­ki­vao to­kom skup­štin­ske ras­pra­ve. Ma­šu­ći Pa­ši­će­vim pi­smom, u ko­me je vo­đa ra­di­ka­la nu­dio sa­rad­nju bu­gar­skoj stra­ni ra­di iza­zi­va­nja ustan­ka u is­toč­noj Sr­bi­ji, još to­kom tra­ja­nja su­ko­ba Ga­ra­ša­nin je pre­šao iz od­bra­ne u na­pad. U nje­go­voj in­ter­pre­ta­ci­ji do­ga­đa­ja, Sr­bi­ja je, usled na­ru­ša­va­nja bal­kan­ske rav­no­te­že, bi­la pri­mo­ra­na da uđe u rat, a njen ne­u­spjeh bio je po­sle­di­ca iz­daj­nič­ke dje­lat­no­sti srp­ske opo­zi­ci­je. Iz­lo­živ­ši do­ga­đa­je na ta­kav na­čin, šef na­pred­njač­kog ka­bi­ne­ta ni­je na­i­šao na ozbilj­ni­ji ot­por u Skup­šti­ni.
Od­luč­nost kra­lja Mi­la­na i Mi­lu­ti­na Ga­ra­ša­ni­na da pred opo­zi­ci­jom ne pri­zna­ju po­raz raz­log je što se ni u pre­sto­noj be­sje­di, ni u adre­si skup­štin­ske ve­ći­ne ne is­ka­zu­je ža­lje­nje zbog ne­dav­nih do­ga­đa­ja. Kralj Mi­lan, otva­ra­ju­ći 7. ju­na skup­šti­nu u Ni­šu, is­ta­kao je da su od­no­si Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je i Kne­že­vi­ne Bu­gar­ske „osta­li ona­kvi isti, ka­kvi su i pri­je ra­ta bi­li”. Su­prot­no to­me, po­sla­ni­ci skup­štin­ske ma­nji­ne – ra­di­ka­li i li­be­ra­li, otvo­re­no su iz­ra­zi­li ža­lje­nje zbog sta­nja na­sta­log iz­me­đu dva na­ro­da „či­ji su in­te­re­si isto­vjet­ni”.
Dok su po­čet­kom 1886. go­di­ne na­pred­nja­ci i kru­na dr­ža­li je­din­stven front pre­ma opo­zi­ci­ji, to je­din­stvo bi­lo je ozbilj­no na­ru­še­no iz­nu­tra. O to­me je go­vo­ri­la sprem­nost kra­lja Mi­la­na da se iz­mi­ri sa svo­jim naj­ve­ćim pro­tiv­ni­ci­ma – ra­di­ka­li­ma, ko­ji su da­ne pro­vo­di­li u ka­za­ma­ti­ma be­o­grad­ske tvr­đa­ve. Am­ne­sti­ja za ra­di­ka­le i pla­no­vi oko sa­sta­vlja­nja no­ve vla­de pr­vih mje­se­ci 1886. svje­do­če o ozbilj­no­sti kra­lje­ve na­mje­re da, već opa­sno is­tro­še­ne, na­pred­nja­ke za­mi­je­ni ne­kom po­pu­lar­ni­jom po­li­tič­kom gru­pa­ci­jom. Me­đu­tim, sprem­nost is­tak­nu­tih lič­no­sti iz re­do­va Na­pred­ne stran­ke da po­no­vo otvo­re ustav­no pi­ta­nje pred­sta­vlja­la je od­go­vor na br­zo­ple­tu i sa­mo­volj­nu po­li­ti­ku srp­skog kra­lja.
U me­đu­vre­me­nu od­no­si iz­me­đu Be­o­gra­da i So­fi­je osta­li su ne­pro­mi­je­nje­ni. Ne za­o­sta­ju­ći za po­te­zom srp­ske vla­de sra­ču­na­tim na iz­bje­ga­va­nje di­rekt­nog op­šte­nja, za­stu­pa­nje bu­gar­skih in­te­re­sa u Sr­bi­ji na­šlo se u nad­le­žno­sti ru­skog di­plo­mat­skog pred­stav­ni­štva u Be­o­gra­du. Iza­zi­vač­ko dr­ža­nje Sr­bi­je i po­sli­je skla­pa­nja mi­ra na­ro­či­to je bri­nu­lo bu­gar­ske zva­nič­ni­ke. Pi­šu­ći apri­la 1886. o sta­nju u Sr­bi­ji, Kon­stan­tin Sto­i­lov tvr­dio je: „Tu ne­ma ni­ka­kvog si­ste­ma, ni­ti pro­gra­ma, ni­ti se mi­sli šta će bi­ti sju­tra”. Pr­vih mje­se­ci 1886. ma­lo je ko u Sr­bi­ji znao ka­kve će do­ga­đa­je do­ni­je­ti sko­ra bu­duć­nost. Pre­sto­nič­kom čar­ši­jom kru­ži­le su naj­ra­zli­či­ti­je vi­je­sti. Pre­ma jed­ni­ma, na­sta­vak ra­ta s Bu­gar­skom bio je ne­mi­no­van i tre­ba­lo je da usli­je­di ubr­zo, dok je, pre­ma dru­gi­ma, mir de­fi­ni­tiv­no bio po­vra­ćen. Iz­ne­na­đe­ni srp­skim na­pa­dom 1885. u So­fi­ji su ri­je­ši­li da slič­ne opa­sno­sti ubu­du­će do­če­ka­ju sprem­ni­ji. Ne­ko­li­ko voj­nih struč­nja­ka upu­će­no je to­kom 1886. go­di­ne u taj­ne mi­si­je po Sr­bi­ji da na li­cu mje­sta pro­vje­re gla­si­ne o po­ja­ča­nim ak­tiv­no­sti­ma srp­ske voj­ske.
Su­de­ći pre­ma pi­sa­nju dnev­ne štam­pe i is­tu­pi­ma zva­nič­ni­ka, ni­je se mo­glo po­mi­sli­ti na sko­ri­je ob­na­vlja­nje zva­nič­nih od­no­sa. Eks­tre­man pri­mjer te vr­ste šti­va je­ste bro­šu­ra – „Bu­gar­sko-ta­tar­ska raz­boj­ni­štva, pu­sto­še­nja, si­lo­va­nja u ra­tu na­šem 1885”, štam­pa­na u Ni­šu 1886. go­di­ne. Njen sa­dr­žaj u pot­pu­no­sti je po­sve­ćen na­bra­ja­nju na­si­lja ko­ja je bu­gar­ska voj­ska iz­vr­ši­la nad ci­vil­nim sta­nov­ni­štvom pi­rot­skog okru­ga. Knez Ba­ten­berg pri­ka­zan je ta­mo ne kao evrop­ski mo­narh, već kao bes­kru­pu­lo­zni vo­đa jed­ne raz­boj­nič­ke dru­ži­ne. Opi­su­ju­ći tre­nu­tak bu­gar­skog po­vla­če­nja iz Sr­bi­je autor je za­bi­lje­žio sle­de­će: „Po­la­ze­ći iz Pi­ro­ta knez kra­dlji­vac jor­ga­na i du­še­ka (...) uvio se u svi­le­ni jor­gan (...) kao do­do­la i oti­šao”.
Bu­gar­sko jav­no mnje­nje, opet, kra­lja Mi­la­na vi­dje­lo je kao ču­dan spoj ne­pri­ja­te­lja uje­di­nje­nja i čo­vje­ka bo­le­snih am­bi­ci­ja. U ta­kvoj at­mos­fe­ri srp­ski kralj po­stao je ju­nak sa­ti­rič­nih dram­skih ko­ma­da, ka­kav je, na pri­mjer – „Kralj Mi­lan bez uši­ju”. Ipak, me­đu bu­gar­skim po­li­ti­ča­ri­ma bi­lo je i ta­kvih ko­ji su pot­pun pre­kid od­no­sa iz­me­đu Be­o­gra­da i So­fi­je sma­tra­li ve­o­ma štet­nim. Gri­gor Na­čo­vič, di­plo­mat­ski pred­stav­nik Kne­že­vi­ne u Bu­ku­re­štu, tvr­dio je da tre­ba po sva­ku ci­je­nu iz­bje­ći no­vi su­kob. Kao po­li­ti­čar on je pri­je sve­ga bio prag­ma­ti­čan. U pi­smu bu­gar­skom voj­nom mi­ni­stru Na­čo­vič je is­ti­cao da od­no­se sa Sr­bi­jom tre­ba po­pra­vlja­ti što pri­je, ma­kar se ti­me i iz­gu­bi­lo ne­što me­đu­na­rod­nog ugle­da ze­mlje.(NA­STA­VI­ĆE SE)