-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ubr­zo po pre­la­sku bu­gar­ske gra­ni­ce, do­šlo je do od­sud­nog voj­nog su­da­ra kod Sliv­ni­ce, či­me je srp­sko na­pre­do­va­nje za­u­sta­vlje­no. Kralj Mi­lan je na­pu­stio vo­ji­šte, a sla­bo vo­đe­na i ne­do­volj­no pri­pre­mlje­na srp­ska voj­ska ot­po­če­la je po­vla­če­nje s pla­ni­ra­nog prav­ca pro­do­ra ka So­fi­ji. Na­red­nih da­na, usled osku­di­ce u mu­ni­ci­ji i sna­žnog pri­ti­ska sve nad­moć­ni­jih bu­gar­skih sna­ga, iz­gu­bljen je i Pi­rot. U ovaj grad smje­stio se bu­gar­ski knez Alek­san­dar Ba­ten­berg sa svo­jim rat­nim šta­bom. Srp­ska voj­ska je iz­vje­snog uspje­ha ima­la sa­mo na kraj­njem sje­ve­ru fron­ta, gdje je pod op­sa­dom dr­ža­la grad Vi­din.
In­ter­ven­ci­ja austro­u­gar­skog po­sla­ni­ka u Sr­bi­ji, ko­ji je bu­gar­skom kne­zu pre­do­čio broj­ne opa­sno­sti ko­je je na­sta­vak ra­ta mo­gao do­ni­je­ti, uti­ca­la je na sprem­nost bu­gar­ske stra­ne da pri­hva­ti po­nu­đe­no pri­mir­je. Ti­me je okon­čan pr­vi srp­sko-bu­gar­ski oru­ža­ni su­kob u no­vi­joj isto­ri­ji. Gu­bi­ci za­ra­će­nih stra­na to­kom dvo­ne­djelj­nih rat­nih dej­sta­va iz­no­si­li su vi­še od 10.000 mr­tvih, ra­nje­nih, ne­sta­lih i za­ro­blje­nih.
Pri­mir­je ko­je je u Pi­ro­tu ugo­vo­re­no iz­me­đu Sr­bi­je i Bu­gar­ske ima­lo je za kraj­nji rok 17. fe­bru­ar 1886. go­di­ne. U tom krat­kom pe­ri­o­du vr­še­ne su pri­pre­me za ot­po­či­nja­nje mi­rov­nih pre­go­vo­ra. Na­pe­tost, me­đu­tim, ni­je po­pu­šta­la, a odr­ža­va­nje naj­ve­će bor­be­ne go­to­vo­sti dvi­ju ze­ma­lja uka­zi­va­lo je na mo­guć­nost po­nov­nog iz­bi­ja­nja su­ko­ba. Užur­ba­no po­zi­va­nje voj­nih ob­ve­zni­ka, no­vi ras­po­re­di za ofi­ci­re, in­ten­ziv­ni pre­go­vo­ri o na­bav­ci voj­nog ma­te­ri­ja­la i ig­no­ri­sa­nje za­po­vi­je­sti ve­li­kih si­la da se s ta­kvim ak­tiv­no­sti­ma od­mah pre­ki­ne svje­do­če o na­mje­ri srp­skog kra­lja da po­no­vo oku­ša rat­nu sre­ću. Bu­gar­ski knez sma­trao je da se Sr­bi­ja već do­volj­no opo­ra­vi­la od ne­dav­nih po­ra­za i da je sprem­na za no­va ofan­ziv­na dej­stva.
Tri su či­nje­ni­ce ko­je su ko­nač­no ome­le ra­to­bor­ne pla­no­ve srp­skog kra­lja. Pr­va je ve­li­ki ne­do­sta­tak u pu­šča­noj mu­ni­ci­ji, ko­ja je to­kom ra­ta ve­ćim di­je­lom po­tro­še­na. Nje­na na­bav­ka u krat­kom ro­ku pred­sta­vlja­la je teh­nič­ki te­ško iz­vo­dljiv po­du­hvat; dru­ga je od­luč­no dr­ža­nje ve­li­kih si­la ko­je su vr­ši­le sna­žan pri­ti­sak ka­ko bi srp­sku stra­nu na­gna­le na po­pu­šta­nje; tre­ća i naj­zna­čaj­ni­ja bi­lo je ras­po­lo­že­nje kra­lja Mi­la­na. Još to­kom bi­ta­ka kod Sliv­ni­ce i Pi­ro­ta srp­ski kralj po­ka­zao se kao ne­do­volj­no pri­bran u kri­tič­nim tre­nu­ci­ma. Iako ga bor­be­nost ni­je na­pu­šta­la, pi­ta­nje je ka­ko bi se dr­žao uko­li­ko bi po­no­vo do­šlo do ne­kih ozbilj­ni­jih ne­u­spje­ha srp­ske voj­ske. Mi­la­no­vih ra­to­bor­nih pla­no­va pri­bo­ja­va­li su se i u srp­skoj vr­hov­noj ko­man­di. Oda­tle su srp­skom pre­go­va­ra­ču u Bu­ku­re­štu Če­do­mi­lju Mi­ja­to­vi­ću usrd­no pre­po­ru­či­va­li da uči­ni sve ka­ko bi mir bio sklo­pljen što pri­je. Pred­stav­ni­ci­ma ve­li­kih si­la bi­lo je, ipak, po­treb­no do­sta upor­no­sti i str­plje­nja da na­gna­ju obje stra­ne na po­pu­šta­nje. Tek po­sli­je mu­ko­trp­nih pre­go­vo­ra i raz­li­či­tih eks­ce­sa s obi­je stra­ne, mir iz­me­đu Sr­bi­je i Bu­gar­ske ko­nač­no je po­vra­ćen.
Ni po­sli­je pot­pi­si­va­nja mi­rov­nog ugo­vo­ra, 19. fe­bru­a­ra 1886, srp­ska vla­da ni­je že­lje­la da ob­no­vi di­plo­mat­ske od­no­se sa So­fi­jom, pre­ki­nu­te još 1884. go­di­ne. Oba­vlja­nje nu­žnih di­plo­mat­skih rad­nji po­vje­re­no je grč­kom ot­prav­ni­ku po­slo­va u So­fi­ji. Ni Bu­gar­ska ni­je po­ka­za­la po­seb­no in­te­re­so­va­nje za us­po­sta­vlja­nje zva­nič­nih ve­za sa za­pad­nim su­sje­dom. Srp­ska stra­na ne sa­mo što je to­kom pre­go­vo­ra na­sta­vi­la s ja­ča­njem voj­nih sna­ga, već je in­si­sti­ra­la i na ne­u­no­še­nju ri­je­či pri­ja­telj­stvo u tekst mi­rov­nog ugo­vo­ra. Ima­ju­ći u vi­du ta­ko bor­ben stav Be­o­gra­da, od Bu­gar­ske se sva­ka­ko ni­je mo­gla oče­ki­va­ti ini­ci­ja­ti­va za po­bolj­ša­nje od­no­sa. Stav­ka Bu­ku­re­škog mi­rov­nog ugo­vo­ra, pre­ma ko­joj se iz­me­đu Sr­bi­je i Bu­gar­ske us­po­sta­vlja pre­đa­šnje sta­nje, sa­vr­še­no je od­ra­ža­va­la su­šti­nu od­no­sa Be­o­gra­da i So­fi­je.
Upr­kos na­po­ri­ma srp­skih zva­nič­ni­ka da iz pre­tr­plje­nog po­ra­za iza­đu sa što ma­nje gu­bi­ta­ka, po­sle­di­ce ra­ta ne mo­gu se ogra­ni­či­ti sa­mo na ma­te­ri­jal­ne i ljud­ske žr­tve. Či­ta­va po­li­tič­ka ra­ču­ni­ca kra­lja Mi­la­na sru­še­na je po­sli­je neo­če­ki­va­no br­zog po­ra­za srp­ske voj­ske. Na di­plo­mat­skom pla­nu to je zna­či­lo pot­pun obrt si­tu­a­ci­je, jer, umje­sto da dik­ti­ra sop­stve­ne uslo­ve pri­mir­ja i sta­vi Evro­pu pred svr­šen čin, Sr­bi­ja je bi­la pri­mo­ra­na da naj­pri­je po­vra­ti te­ri­to­ri­je iz­gu­blje­ne ra­tom. „Sliv­nič­kog na­sle­đa” Sr­bi­ja se ni­je mo­gla ri­je­ši­ti ni ka­sni­jih go­di­na. Na li­sti po­ten­ci­jal­no naj­ja­čih dr­ža­va Bal­ka­na Bu­gar­ska se na­glo is­pe­la na pr­vo mje­sto, a Sr­bi­ja se od­jed­nom na­šla na po­sled­njem. Po­sle­di­ce voj­nog po­du­hva­ta bi­le su po­gub­ne i po dr­žav­ne fi­nan­si­je. Nov­ca za pla­ni­ra­nu re­for­mu voj­ske vi­še ni­je bi­lo jer je po­tro­šen na rat.
Je­dan od po­sred­nih do­ka­za unu­tra­šnje ne­sta­bil­no­sti u Sr­bi­ji bi­lo je za­vo­đe­nje van­red­nog sta­nja u pi­rot­skom okru­gu. Po­vra­tak Pi­ro­ta u okvi­re srp­ske dr­ža­ve, sre­di­nom de­cem­bra 1885. go­di­ne, za­po­čeo je pod do­sta su­mor­nim okol­no­sti­ma. U grad je naj­pri­je umar­ši­ra­lo sto­ti­nak žan­dar­ma i po­li­cij­skih či­nov­ni­ka, ko­ji su na­red­nih mje­se­ci isle­đi­va­li po­na­ša­nje po­je­di­nih gra­đa­na to­kom ra­ta. Osim pi­rot­ske, na­ro­či­to su ti­moč­ka, to­plič­ka i užič­ka oblast – mo­gu­će me­te upa­da ra­di­kal­skih emi­gra­na­ta, bi­le pod sum­njom dr­žav­nih vla­sti.
(NA­STA­VI­ĆE SE)