- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Od­re­kav­ši se Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, je­di­ni pra­vac ko­jim je Sr­bi­ja mo­gla po­tra­ži­ti iz­laz iz eko­nom­ske za­vi­sno­sti od Be­ča i usmje­ri­ti svo­je na­ci­o­nal­ne te­žnje vo­dio je ka Sta­roj Sr­bi­ji i da­lje pre­ma So­lu­nu. Ta­kvi pla­no­vi Be­o­gra­da ubr­zo su se su­da­ri­li s već raz­gra­na­tim ra­dom bu­gar­ske Eg­zar­hi­je u Ma­ke­do­ni­ji i s čvr­stom na­mje­rom so­fij­skih dr­žav­ni­ka da Bu­gar­sku pro­ši­re u smi­slu od­red­bi ugo­vo­ra iz San­ste­fa­na.
Po­red to­ga što su na­ro­de Bal­ka­na raz­o­ča­ra­li, do­ga­đa­ji iz 1878. dje­lo­va­li su otre­žnju­ju­će na mno­ge ta­mo­šnje po­li­ti­ča­re. Ve­li­ke si­le su is­pred isto­rij­skih tra­di­ci­ja, et­nič­kih gra­ni­ca i eko­nom­skih po­tre­ba na­ro­da Po­lu­o­str­va sta­vi­le sop­stve­ne ci­lje­ve i in­te­re­se. To je va­ži­lo i za Ru­si­ju, či­je su na­mje­re po­sta­le ja­sne tek po­sli­je pot­pi­si­va­nja mi­ra sa Tur­skom. Od tog tre­nut­ka nje­na po­pu­lar­nost u srp­skim po­li­tič­kim kru­go­vi­ma po­če­la je da sla­bi. Pot­pi­su­ju­ći taj­nu kon­ven­ci­ju s Austro­u­gar­skom sre­di­nom 1881. go­di­ne, Mi­lan Obre­no­vić pot­pu­no se od­re­kao pre­đa­šnjeg uvje­re­nja da po­li­tič­ki oslo­nac tre­ba tra­ži­ti us­klju­či­vo u Pe­tro­gra­du.
U svje­tlu ta­ko krup­nih pro­mje­na od­no­si Be­o­gra­da i So­fi­je bi­li su od sa­mog po­čet­ka op­te­re­će­ni na­sle­đem iz 1878. go­di­ne. Iako je Sr­bi­ja ste­kla pu­nu dr­žav­nu sa­mo­stal­nost, a Bu­gar­ska se za krat­ko vri­je­me i uz mi­ni­mal­ne žr­tve oslo­bo­di­la tur­skog rop­stva, pro­mje­ne ko­je su se od­i­gra­le bi­le su da­le­ko od to­ga da is­pu­ne sva oče­ki­va­nja ova dva na­ro­da. Op­šti usta­nak Sr­ba u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, dva ra­ta Sr­bi­je i Cr­ne Go­re pro­tiv osman­skog car­stva kao ni tur­ska zvjer­stva u Bu­gar­skoj ni­je­su do­ve­li do pot­pu­nog oslo­bo­đe­nja bal­kan­skih na­ro­da. Po­sli­je 1878, u Be­ču, Lon­do­nu, Ber­li­nu i Pe­tro­gra­du sma­tra­li su da je po­treb­no spri­je­či­ti da­lje ras­pa­da­nje oto­man­ske vla­sti u Evro­pi. Pro­stra­ne po­kra­ji­ne na ju­gu i is­to­ku Bal­ka­na, na­se­lje­ne srp­skim i bu­gar­skim ži­vljem, osta­le su i da­lje pod tur­skom vla­šću.
U istom pe­ri­o­du Sr­bi­ja i Bu­gar­ska na­šle su se pod sna­žnim uti­ca­jem dva po mno­gim pi­ta­nji­ma su­prot­sta­vlje­na evrop­ska ta­bo­ra. Sr­bi­ja i Bu­gar­ska na­la­zi­le su se na ju­žnim po­zi­ci­ja­ma hi­lja­da­ma ki­lo­me­ta­ra du­gog po­li­tič­kog fron­ta, ko­ji se pro­te­zao od Bal­ti­ka do Bos­fo­ra. On je raz­dva­jao Nje­mač­ku i Austro­u­gar­sku od Ru­si­je. Kra­lje­vi­na Ru­mu­ni­ja, na sje­ver­noj stra­ni Du­na­va, pred­sta­vlja­la je is­tu­re­nu tač­ku za­pad­ne po­li­tič­ke sfe­re. Da­lje na ju­gu gra­ni­ca po­li­tič­kih in­te­re­sa pre­si­je­ca­la je Bal­kan 276 ki­lo­me­ta­ra du­gom dr­žav­nom me­đom Sr­bi­je i Bu­gar­ske.
Pri­hva­ta­ju­ći kra­jem 1880. go­di­ne po­li­tič­ko po­kro­vi­telj­stvo Be­ča, u Be­o­grad su sa sve vi­še sum­nji­ča­vo­sti pra­ti­li de­ša­va­nja u is­toč­nom su­sjed­stvu. Pod uti­ca­jem Pe­tro­gra­da, po­li­ti­ča­ri u So­fi­ji su s pod­jed­na­kim ne­po­vje­re­njem gle­da­li na po­te­ze svog za­pad­nog su­sje­da. Go­sto­prim­stvo ko­je su kra­jem 1883. go­di­ne u Bu­gar­skoj pru­ži­li ra­di­kal­skim emi­gran­ti­ma, iz­bje­glim po­sli­je gu­še­nja Ti­moč­ke bu­ne, do­ve­lo je do pr­vih oštrih pro­te­sta srp­ske vla­de na ra­čun So­fi­je. Ne­po­pu­stlji­vost i od­bi­ja­nje obi­ju stra­na da po­lo­vi­nom 1884. go­di­ne ri­je­še be­zna­ča­jan po­gra­nič­ni spor, iza­zvan iz­li­je­va­njem ri­je­ke Ti­mok-Bre­gov­ski in­ci­dent, do­ve­li su usko­ro do pot­pu­nog pre­ki­da di­plo­mat­skih od­no­sa iz­me­đu Sr­bi­je i Bu­gar­ske.
Na­red­ne go­di­ne su­rev­nji­vost i ne­po­vje­re­nje do­se­gli su tač­ku pri ko­joj je sva­ki uspjeh jed­ne stra­ne na me­đu­na­rod­nom pla­nu sma­tran gu­bit­kom i po­ra­zom dru­ge. Ne ču­di za­to bur­na re­ak­ci­ja srp­skog po­li­tič­kog vr­ha na vi­jest o uspje­šno iz­ve­de­nom uje­di­nje­nju kne­že­vi­ne Bu­gar­ske i Is­toč­ne Ru­me­li­je, 6. sep­tem­bra 1885. go­di­ne. Kne­že­vi­na Bu­gar­ska uve­ća­na je jed­nom bo­ga­tom po­kra­ji­nom od oko 32.000 kva­drat­nih ki­lo­me­ta­ra, s bli­zu mi­li­on sta­nov­ni­ka. U Be­o­gra­du se sma­tra­lo da je Bu­gar­sko uje­di­nje­nje pr­vi po­tez ka ostva­re­nju san­ste­fan­ske Bu­gar­ske. Na­red­ni ko­rak u tom smje­ru vo­dio bi anek­ti­ra­nju Ma­ke­do­ni­je, po­sli­je če­ga bi se Sr­bi­ja na­šla pot­pu­no op­ko­lje­na Austro­u­gar­skom i Bu­gar­skom. U na­mje­ri da spri­je­či ta­kav raz­voj do­ga­đa­ja, kralj Mi­lan oba­vi­je­stio je beč­ki ka­bi­net da su pro­mje­ne na Bal­ka­nu na­sta­le 6. sep­tem­bra 1885. go­di­ne za Sr­bi­ju pot­pu­no ne­pri­hva­tlji­ve.
Pri­hva­ta­ju­ći, ipak, sa­vjet da tre­ba sa­če­ka­ti ar­bi­tra­žu ve­li­kih si­la, u Be­o­gra­du su s ne­str­plje­njem oče­ki­va­li ili po­vra­tak na sta­nje pri­je Ru­me­lij­skog pre­vra­ta u Bu­gar­skoj ili iz­vje­sne te­ri­to­ri­jal­ne na­kna­de za Kra­lje­vi­nu Sr­bi­ju. Po­čet­kom no­vem­bra, ka­da je po­sta­lo ja­sno da će či­ta­vo pi­ta­nje bi­ti ri­je­še­no mi­mo srp­skih za­htje­va, u Be­o­gra­du su od­lu­či­li da ostva­re­nje sop­stve­nih za­htje­va pri­ba­ve oru­ža­nom si­lom. Rat pro­tiv Kne­že­vi­ne Bu­gar­ske, Sr­bi­ja je ob­ja­vi­la 2. no­vem­bra 1885. go­di­ne. Me­đu­tim, ka­ko je srp­ski na­pad, u iš­če­ki­va­nju di­plo­mat­skog rje­še­nja, od­la­gan či­tav mje­sec da­na, efe­kat iz­ne­na­đe­nja sa­svim je iz­o­stao.
(Na­sta­vi­će se)