-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Mi đa­ci ni­smo zna­li da je pri­je Dru­gog svjet­skog ra­ta pro­fe­sor Ada­mov, kao pro­fe­sor gim­na­zi­je u Pe­trov­gra­du, bio osum­nji­čen kao lje­vi­čar, bli­zak ko­mu­ni­sti­ma, i da je zbog to­ga imao ne­kih pro­ble­ma s ta­da­šnjim vla­sti­ma. Po­što je bio isti­no­lju­biv, a po pri­ro­di ta­kav da ni­je mo­gao, ni­ti že­lio da ću­ti, iz­ri­cao je i pred đa­ci­ma svo­je opa­ske na ra­čun re­ži­ma. Jed­na uče­ni­ca, oda­na sko­jev­ka i „svje­sna omla­din­ka”, pri­ja­vi­la je pro­fe­so­ra da je u svo­jim pre­da­va­nji­ma za­bra­zdio u po­li­ti­ku. Zbog to­ga je Ada­mov do­pao za­tvo­ra. To se de­si­lo kad sam bio u Zre­nja­ni­nu u pe­tom raz­re­du gim­na­zi­je. Jed­nog po­znog je­se­njeg da­na, kad sam iza­šao iz gim­na­zi­je, u glav­noj uli­ci, ko­ja je bi­la po­plo­ča­na žu­tim ke­ra­mič­kim ope­ka­ma, onoj ko­ja vo­di od ri­mo­ka­to­lič­ke cr­kve ka Ve­li­kom mo­stu na Be­ge­ju, u gru­pi rad­ni­ka-za­tvo­re­ni­ka ko­ja je po­pra­vlja­la put, s lo­pa­tom u ru­ka­ma spa­zio sam sta­rog, po­ni­že­nog i po­vi­je­nog, na ki­ši pro­ki­slog pro­fe­so­ra Ada­mo­va. Po­što sam se pri­bli­žio toj gru­pi rad­ni­ka, stao sam kraj jed­ne ka­pi­je s na­mje­rom da stu­pim u ve­zu s pro­fe­so­rom, a da to ne pri­mi­je­ti mi­li­ci­o­ner ko­ji je mo­trio na ka­žnje­ni­ke. Pro­fe­sor me je ubr­zo pri­mi­je­tio, pri­šao mi je bli­že i ti­ho re­kao: ci­ga­re­te, še­ćer i li­mun. Već sju­tra­dan bio sam u isto vri­je­me na istom mje­stu i kri­šom sam pre­dao pro­fe­so­ru ono što je po­ru­čio. U raz­ma­ku od vi­še da­na po­no­vi­la se ta sce­na još ne­ko­li­ko pu­ta, sve dok po­sao oko po­prav­ke uli­ce ni­je bio okon­čan a rad­ni­ci-za­tvo­re­ni­ci ni­je­su oda­tle bi­li uklo­nje­ni. Ne znam na ko­li­ku vre­men­sku ka­znu je moj pro­fe­sor bio osu­đen, gdje je i pod ko­jim uslo­vi­ma ži­vio kao ka­žnje­nik, ali sam ga i zbog po­od­ma­klih go­di­na i za­to što sam ga vo­lio i po­što­vao, iskre­no sa­ža­lje­vao. Ovo je isti­ni­ta i tu­žna pri­ča o jed­nom ča­snom čo­vje­ku i ci­je­nje­nom pro­fe­so­ru, ko­ji je svo­je ide­a­le o mo­guć­no­sti iz­grad­nje no­vog, bo­ljeg i pra­ved­ni­jeg dru­štva sku­pio, pla­tio i u pred­rat­nom i po­sli­je­rat­nom po­li­tič­kom i dru­štve­nom si­ste­mu. Da­nas, ka­da pro­fe­so­ra Ada­mo­va vi­še ne­ma, žu­te ke­ra­mič­ke ope­ke, ko­je u ne­kim dje­lo­vi­ma zre­nja­nin­skih uli­ca još op­sto­ja­va­ju, uvi­jek me pod­sje­te na nje­ga i iza­zo­vu tu­gu. (...)
Od naj­ra­ni­jih da­na, od osnov­ne ško­le, že­lio sam da stu­di­ram me­di­ci­nu, da bu­dem lje­kar. To opre­dje­lje­nje ni­je bi­lo slu­čaj­no. Još kad sam bio pred­ško­lac, ot­kri­ve­no je da imam ozbi­ljan pro­blem s li­je­vim okom, da njim ne vi­dim da či­tam, da sam, prak­tič­no, „jed­no­vid”. Ri­ječ je o uro­đe­noj ma­ni oka, o jed­noj po­ro­dič­noj ano­ma­li­ji, ko­ju su ima­li i moj dje­da Va­sa i otac. Ro­di­te­lji su me vo­di­li kod vi­še u ono vri­je­me po­zna­tih oč­nih lje­ka­ra, ali osim ne­kih vje­žbi, po­mo­ći, za­pra­vo, ni­je bi­lo. Zbog te mo­je ano­ma­li­je kao kli­nac uvr­tio sam se­bi u gla­vu da tre­ba da bu­dem oč­ni lje­kar, da li­je­čim dru­ge, ali i da se­bi tra­žim li­je­ka. S tom ide­jom sam ra­stao, pa su za­to to­kom ško­lo­va­nja bi­o­lo­ške i me­di­cin­ske na­u­ke bi­le pred­met mog po­seb­nog in­te­re­so­va­nja. Kad sam ma­tu­ri­rao, že­lio sam da stu­di­ram me­di­ci­nu. Me­đu­tim, te 1951. go­di­ne za upis na po­je­di­ne fa­kul­te­te po­sto­ja­la su ogra­ni­če­nja. Kad ni­je­sam uspio da se upi­šem na be­o­grad­ski, sa­ra­jev­ski i lju­bljan­ski me­di­cin­ski fa­kul­tet, raz­o­ča­ran, vra­tio sam se u Đa­lu. Po­što je vri­je­me upi­sa na fa­kul­te­te još tra­ja­lo, dao sam svo­ja do­ku­men­ta jed­nom ko­le­gi ko­ji je od­lu­čio da pu­tu­je u Be­o­grad ra­di upi­sa. Tom pri­li­kom re­kao sam mu: „Upi­ši me gdje mo­žeš, sa­mo ne­moj na ge­o­gra­fi­ju”. On me je upi­sao na Gru­pu za isto­ri­ju Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta. Ta­ko sam sa­svim slu­čaj­no po­stao isto­ri­čar.
Isto­ri­ja ko­ju smo uči­li u sred­njoj ško­li ni­je bi­la za­ni­mlji­va. Na­pro­tiv, bi­la je do­sad­na, ni­ma­lo pri­vlač­na, op­te­re­će­na kva­zi­mark­si­stič­kom ter­mi­no­lo­gi­jom i ša­blo­ni­ma ko­je smo mo­ra­li da sa­vla­da­mo uče­ći ih na­pa­met. Uosta­lom, i na­ši pro­fe­so­ri ko­ji su po­sli­je ra­ta pre­da­va­li isto­ri­ju ni­je­su se baš mno­go sna­la­zi­li u nje­nom tu­ma­če­nju. Dr­ža­li su se so­vjet­skih isto­ri­ča­ra i so­vjet­skih udž­be­ni­ka pu­nih ci­ta­ta Mark­sa, En­gel­sa, Le­nji­na i Sta­lji­na, a ne­ri­jet­ko i Jo­si­pa Bro­za.
Na­ša sta­ri­ja isto­ri­ja u ve­li­koj mje­ri bi­la je za­ne­ma­re­na, ali su za­to ofan­zi­ve bi­le ne­za­o­bi­la­zne i naj­zna­čaj­ni­je te­mat­ske je­di­ni­ce. U sva­kom slu­ča­ju, na­sta­va u sred­njoj ško­li ni­je me pod­sta­kla da stu­di­ram isto­ri­ju, ali kad sam po­stao stu­dent, oba­ve­ze sam shva­tio ozbilj­no i is­pu­nja­vao sam ih od­go­vor­no. (...)
Kad sam 1951. go­di­ne do­šao na fa­kul­tet, do­go­di­le su se ne­ke, ka­ko se ta­da go­vo­ri­lo, po­li­tič­ke pro­va­le po­vo­dom Re­zo­lu­ci­je In­for­mbi­roa. Zbog tog hap­še­nja at­mos­fe­ra na Gru­pi za isto­ri­ju ni­je bi­la đač­ka, mla­da­lač­ka, opu­šte­na i ve­se­la. Ton ras­po­lo­že­nju da­va­la je jed­na gru­pa ofi­ci­ra-stu­de­na­ta, po go­di­na­ma do­sta sta­ri­ja od mo­je ge­ne­ra­ci­je, ko­ja je na ča­so­ve do­la­zi­la u uni­for­ma­ma. Svi ofi­ci­ri-stu­den­ti bi­li su čla­no­vi Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je. Ne­ki me­đu nji­ma svo­ja par­tij­sko-po­li­tič­ka opre­dje­lje­nja i ide­o­lo­ška uvje­re­nja na ra­znim sku­po­vi­ma Gru­pe za isto­ri­ju po­ku­ša­va­li su da na­met­nu svim stu­den­ti­ma. Po­ne­kad su to či­ni­li do­sta gru­bo i ne­tak­tič­no, pa su iza­zi­va­li su­prot­ne re­ak­ci­je od že­lje­nih. Pri­vr­že­nost par­ti­ji i dr­ža­vi i da­lje je is­ka­zi­va­na od­zi­vi­ma na omla­din­ske rad­ne ak­ci­je. Zbog to­ga su, pri svr­šet­ku sva­ke škol­ske go­di­ne, par­tij­ski ak­ti­vi­sti vr­ši­li pri­ti­sak na stu­den­te da se oda­zo­vu rad­nim ak­ci­ja­ma. (...)
(NA­STA­VI­ĆE SE)