-Pi­še: Mi­li­ca KRALj

Ni­ko­laj Ste­pa­no­vič Gu­mi­ljov ro­đen je 1886. go­di­ne u Kron­šta­tu gdje je nje­gov otac ra­dio kao po­mor­ski lje­kar. Fi­loz­fi­ju i fi­lo­lo­gi­ju je stu­di­rao na Pe­ter­bur­škom uni­ver­zi­te­tu i u Pa­ri­zu. Pu­to­vao je po Fran­cu­skoj Afri­ci, Abi­si­ni­ji, Bli­skom is­to­ku, Ita­li­ji. Po po­vrat­ku u Ru­si­ju zbli­žio se sa sim­bo­li­sti­ma a po­tom pri­šao gru­pi ak­me­i­sta.
U Pr­vom svjet­skom ra­tu slu­žio kao do­bro­vo­ljac u Ru­skom eks­pe­di­ci­o­nom kor­pu­su u Pa­ri­zu, i vra­tio se u Ru­si­ju 1918. Is­ta­kao se hra­bro­šću o če­mu svje­do­če dva Ge­or­gi­jev­ska kr­sta. U Pe­tro­grad se vra­ća 1918. go­di­ne.
Ob­ja­vio knji­ge pe­sa­ma: Put kon­kvi­sta­do­ra (1905), Ro­man­ti­čar­ski sti­ho­vi (1908), Bi­ser (1910), Tu­đe ne­bo (1912), To­bo­lac (1916), Va­tra (1918), Mik. Afrič­ka po­e­ma (1918), Por­cu­lan­ski pa­vi­ljon. Ki­ne­ski sti­ho­vi (1918), Va­tre­ni stub (1921).
Gu­mi­ljov je pri­pa­dao ake­mi­stič­kom po­kre­tu, po­red Ane Ah­ma­to­ve, svo­je su­pru­ge, Go­ro­dec­kog, Man­delj­šta­ma, M.A. Ku­zmi­na. Bi­li su gru­pi­sa­no oko ča­so­pi­sa „Pje­snič­ki ceh” i „Apo­lon”(1909–1917). U svom pje­snič­kom pro­gra­mu ori­jen­ti­sa­li su se na pred­met­nost i ja­sno­ću pje­snič­kog iz­ra­za, po­ri­ca­li su pre­ko­mjer­nu me­ta­fo­ri­ku i sim­bo­li­ku. Pro­gla­ša­va­li su po­vra­tak pje­sni­štva tač­nom zna­če­nju ri­je­či, pr­ven­stve­no vi­zu­el­nom do­ži­vlja­ju pred­me­ta, pa oda­tle je kao te­ma i pro­i­za­šla po­et­ska sli­ka ar­hi­tek­ton­skih spo­me­ni­ka kod Man­delj­šta­ma ili te­ma ko­lo­ni­jal­nih osva­ja­nja kod Gu­mi­ljo­va, kon­kvi­sta­do­ra, mo­re­plo­va­ca, ali i „pr­vo­bit­nog” na­gon­skog čo­vje­ka, što se ogle­da u iz­bo­ru afrič­kih te­ma i mo­ti­va).
I ži­vo­tom i po­e­zi­jom Gu­mi­ljov se za­la­gao za ide­ju da pje­snik tre­ba da bu­de smje­la lič­nost ko­ja se bo­ri sa svi­je­tom ko­ji ga okru­žu­je i da on je­di­ni ima pra­vo da iza­be­re svo­ju smrt. „Po­gi­bi­ja od met­ka je­di­ni je na­čin skon­ča­nja do­sto­jan čo­vje­ka” – pi­sao je Gu­mi­ljov.
I još jed­nom se po­ka­za­lo da je pe­snik pro­rok, pred­vi­dev­ši i vla­sti­tu smrt od met­ka.
I još jed­nom on od­la­zi u ze­mlju ima­gi­na­ci­je i eg­zo­ti­ke u Afri­ku sa eks­pe­di­ci­jom Ru­ske aka­de­mi­je na­u­ka, gdje će mu se pri­ka­za­ti po­sve raz­li­či­ti ži­vot­ni ob­li­ci.
O ak­me­i­sič­kom po­kre­tu pi­še: „Šek­spir nam je pred­sta­vio čo­vje­kov unu­tra­šnji svi­jet; Ra­ble – ti­je­lo i nje­go­ve ra­do­sti, mu­dru fi­zi­lo­gič­nost; Vi­jon nam je pri­čao o ži­vo­tu ko­ji ni­je po­sum­njao u se­be iako po­zna­je sve – i Bo­ga, i po­rok, i smrt, i be­smrt­nost; Te­o­fil Go­tje je u umjet­no­sti pro­na­šao za svoj ži­vot do­stoj­nu odje­ću bes­pre­kor­nih for­mi. Da se ova če­ti­ri mo­men­ta spo­je – to je onaj san ko­ji sa­da oku­plja oko se­be lju­de što su se ta­ko smje­lo na­zva­li ak­me­i­sti­ma.”
Sti­ho­vi­ma pje­sme „Ri­ječ” ob­zna­nju­je auto­po­e­tič­ko na­če­lo: „U onaj dan, kad je nad no­vim svi­je­tom/ Bog na­gi­njao umil­no li­ce svo­je/ Sun­ce je za­u­sta­vlje­no ri­ječ­ju jed­nom/ Ri­ječ­ju jed­nom su ru­ši­li i gra­do­ve/ Ni­smo za­bo­ra­vi­li da ima sla­vu/ Sa­mo ri­ječ sred zem­nih oko­va/ I u Je­van­đe­lju po Jo­va­nu/ Sto­ji da je ri­ječ – Bog bo­go­va.”
U pr­vom bra­ku sa pje­sni­ki­njom Anom Ah­ma­to­vom 1911. go­di­ne ro­dio im se sin Lav, ko­ji će već sa­mim ro­đe­njem u po­ro­di­ci pje­sni­ka do­ži­vje­ti pro­gon­stva, za­tvo­re i lo­go­re. Lav Gu­mi­ljov će u rad­nim lo­go­ri­ma pro­ve­sti pu­nih 16 go­di­na.
(Vi­ta­lij Šen­ta­lin­ski, ru­ski pi­sac, naj­za­slu­žni­ji za ot­kri­va­nje pra­ve isti­ne o ru­skim pi­sci­ma ko­ji su ne­sta­li u Sta­lji­no­vim čist­ka­ma, o La­vu Gu­mi­ljo­vu,u knji­zi „Vas­kr­sla ri­ječ” pi­še: „La­va Gu­mi­ljo­va je za­pa­lo da cio ži­vot, od dje­tinj­stva od­go­va­ra i za stri­je­lja­nog oca i za maj­ku ko­ja je u ne­mi­lo­sti – omra­že­na pje­sni­ki­nja od stra­ne vla­sti. Kriv je za­to što se ro­dio. Osu­đen či­nje­ni­com svo­ga po­ja­vlji­va­nja na svi­je­tu.” Lav Gu­mi­ljov je­dan je od mi­sli­la­ca na ko­ga se u svo­jim go­vo­ri­ma po­zi­va Vla­di­mir Pu­tin (is­ti­če Vla­di­mir Di­mi­tri­je­vić).
Pri­če iz dje­tinj­stva ka­zu­ju da je Ni­ko­laj Gu­mi­ljov bio pre­o­se­tlji­vo di­je­te, sen­zi­bi­li­te­tom naj­vi­šeg ni­voa, osu­đen na tak­mi­če­nje sa so­bom sa­mim, usa­mlje­ni sa­njar, ni­ti u jed­nom tre­nut­ku ni­je mo­gao da pod­ne­se pro­sječ­nost, obi­čan, sva­ko­dnev­ni tok ži­vo­ta. Kao sed­mo­go­di­šnji dje­čak pao je u ne­svi­jest jer ni­je po­bi­je­dio u tr­ča­nju, već je po­bjed­nik bio ne­ki nje­gov vr­šnjak; u je­da­na­e­stoj go­di­ni po­ku­šao je sa­mo­u­bi­stvo jer su mu se na­smi­ja­li za­to što ni­je ve­što uspio da uz­ja­še ko­nja... Nje­go­vo ge­slo bi­lo je da se u ži­vo­tu uvi­jek mo­ra ići li­ni­jom naj­ve­ćeg ot­po­ra.
Ana Ah­ma­to­va, i sa­ma pod ne­pre­kid­nom cen­zu­rom, pri­slu­ški­va­na i op­tu­ži­va­na, pi­še krat­ku pje­smu, po sve­mu su­de­ći od­mah na­kon stri­je­lja­nja Gu­mi­ljo­va: „Ni­si vi­še me­đu ži­vi­ma/ Mr­tvi ne usta­ju. Dva­de­set osam sa no­že­vi­ma/ Pet što stri­je­lja­ju. Tu­žnu sam plet­nju ple­la/ Za pri­ja­te­lja. Kr­vi, kr­vi je želj­na/ Ru­ska ze­mlja!
Sa­mo par mje­se­ci pri­je smr­ti Gu­mi­ljov je re­kao Ge­na­di­ju Iva­no­vu, mla­dom pje­sni­ku:
„Znaš, da­nas sam gle­dao ka­ko pu­ne peć, i za­vi­dio sam – po­go­di, ko­me? – ci­gla­ma. Ta­ko ih sklad­no uba­cu­ju, ta­ko su zbi­je­ne, jed­na za sve, svi za jed­no­ga. Naj­te­ža u ži­vo­tu je – usa­mlje­nost. A ja sam ta­ko usa­mljen.”
Nje­go­va Ana (Ah­ma­to­va) za­pi­sa­la je na jed­nom mje­stu: „Ko pje­sni­ci­ma ra­di o gla­vi, Bog će mu su­di­ti!”
U mo­men­tu od­la­ska iz ži­vo­ta Gu­mi­ljo­vu bi­je­še tek 35 go­di­na.(Na­sta­vi­će se)