-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

U po­kre­nu­ti po­stu­pak oko ima­nja, upe­tlja­li su se gram­zi­vi advo­ka­ti i tu­to­ri, ko­ji su uspje­li da oca i stri­ca li­še na­sled­stva ku­će u Se­ge­di­nu. Na sre­ću, to se ni­je do­go­di­lo s ima­njem u Đa­li, či­ji su vla­sni­ci po­sta­li moj otac i stric. Iako sa­mo go­di­nu da­na sta­ri­ji od stri­ca, otac je od­lu­čio da pre­ki­ne ško­lo­va­nje, po­sve­ti se ima­nju i ško­lo­va­nju bra­ta Iva­na. Ože­nio se 1927. go­di­ne mo­jom maj­kom Jel­kom, ro­đe­nom Čo­bić (1909–1995), iz Obi­li­će­va. (…)
Mo­že da zvu­či ne­vje­ro­vat­no, ali mo­je naj­sta­ri­je – pr­vo pam­će­nje po­ti­če iz vre­me­na kad sam imao dvi­je go­di­ne i mje­sec i po da­na. Ri­ječ je o da­nu sa­hra­ne (8. ok­to­bra 1934) kra­lja Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća. Mo­ja po­ro­di­ca je u to vri­je­me bi­la jed­na od rje­đih, ako ne i je­di­na, ko­ja je u se­lu ima­la ra­dio. Ra­dio je bio na ba­te­ri­je, a dva zvuč­ni­ka ni­je­su bi­la unu­tar apa­ra­ta ne­go van nje­ga. Ra­dio se na­la­zio u spa­va­ćoj so­bi, po­red oče­vog kre­ve­ta, a zvuč­ni­ci su bi­li oka­če­ni na zi­du iz­nad ra­di­ja. Pri­je no što je moj otac u ime đa­lin­skih so­ko­la ot­pu­to­vao u Be­o­grad na sa­hra­nu kra­lja, ra­dio je sta­vio na dno pro­zo­ra kraj uli­ce. Zvuč­ni­ke je oka­čio u gor­nje dje­lo­ve pro­zo­ra. Ka­ko je ci­je­la sa­hra­na bi­la pro­pra­će­na ra­dio-pre­no­som, is­pred na­še ku­će, na uli­ci, kraj ra­di­ja is­ku­pi­la se ma­sa svi­je­ta ko­ja je slu­ša­la pre­nos. Ta sli­ka ra­di­ja na­sred pro­zo­ra, s oka­če­nim zvuč­ni­ci­ma i mno­štvom lju­di u cr­ni­ni ko­ji su pla­ka­li, du­bo­ko se ure­za­la u mo­je pam­će­nje. Na iz­ne­na­đe­nje i ne­vje­ri­cu mo­jih ro­di­te­lja, mno­go go­di­na ka­sni­je sli­ko­vi­to sam im opi­sao to što sam vi­dio i upam­tio.
Osnov­nu ško­lu po­ha­đao sam u Đa­li. To­kom ško­lo­va­nja imao sam vi­še uči­te­lja. U naj­ljep­šem sje­ća­nju, kao od­li­čan pe­da­gog, s pu­no tak­ta, go­spod­stve­nih ma­ni­ra, sa že­ljom ne sa­mo da nas snab­dje osnov­nim zna­nji­ma već i da nas li­je­po vas­pi­ta, da nas po­hva­li kad po­hva­le za­slu­ži­mo, ali i da nas uko­ri zbog li­je­no­sti, ne­sta­šlu­ka i dje­čač­kih pre­stu­pa, osta­la mi je uči­te­lji­ca Da­na Ve­se­li­no­vić Jo­va­nov. Rđav uti­sak osta­vio je na me­ne uči­telj Do­bri­vo­je Ve­li­sa­vlje­vić, i to ne sa­mo za­to što je bio strog i za sva­ku sit­ni­cu spre­man da nam uda­ra pac­ke, da nas, čak, ne­kim me­tal­nim sa­vi­tlji­vim le­nji­rom opa­li po gla­vi, već i za­to što je za vri­je­me oku­pa­ci­je či­nio sve da se do­dvo­ri Njem­ci­ma. Iz tih raz­lo­ga, mi­mo pro­gra­ma, tr­je­rao nas je da uči­mo nje­mač­ki. Sve raz­re­de osnov­ne ško­le za­vr­šio sam kao je­dan od naj­bo­ljih uče­ni­ka. (...)
Po­red mno­gih za­ba­va i dječ­jih iga­ra, kao i oba­ve­znog uče­nja, od naj­ra­ni­jih da­na za­vo­lio sam knji­gu i či­ta­nje. U ku­ći smo ima­li pri­stoj­nu bi­bli­o­te­ku, a otac je za nas dje­cu ku­po­vao sva iz­da­nja Ka­do­ka (Kla­sič­na dje­la omla­din­ske knji­žev­no­sti) i Pla­ve pti­ce. Sve te knji­ge, po­seb­no one Kar­la Ma­ja, či­tao sam s uži­va­njem, kao i kom­ple­te na­rod­nih pje­sa­ma i pri­po­vje­da­ka, ko­je smo ima­li u kuć­noj bi­bli­o­te­ci. Kad sam ma­lo po­od­ra­stao, po­za­ba­vio sam se i knji­ga­ma srp­skih pi­sa­ca (Mi­lo­va­na Gli­ši­ća, Jan­ka Ve­se­li­no­vi­ća, La­ze La­za­re­vi­ća, Đu­re Jak­ši­ća, Zma­ja i dru­gih), za­tim Ži­la Ver­na, a on­da i ne­kim bi­o­gra­fi­ja­ma Ste­fa­na Cvaj­ga. Ve­zan za knji­gu i že­ljan zna­nja, dao sam se­bi za­da­tak da ne pro­đe dan a da ne pro­či­tam bar tri­de­se­tak stra­na. Ta­ko je to tra­ja­lo do stu­dent­skih da­na, kad sam be­le­tri­sti­ku mo­rao da za­ne­ma­rim i da se po­sve­tim či­ta­nju struč­ne li­te­ra­tu­re iz obla­sti isto­ri­o­gra­fi­je. (...)
Za me­ne kao dje­ča­ka bi­lo je zna­čaj­no to što je moj otac bio ve­o­ma ak­ti­van član so­kol­skog dru­štva, što je u tom dru­štvu igrao zna­čaj­nu ulo­gu, što je to dru­štvo ve­o­ma vo­lio i po­kla­njao mu ve­li­ku pa­žnju. Kao je­dan od osni­va­ča Đa­lin­skog so­kol­skog dru­štva i nje­gov funk­ci­o­ner, a mo­že se slo­bod­no re­ći i nje­go­va mo­tor­na sna­ga, sil­nu ener­gi­ju, ali i fi­nan­sij­ska sred­stva ulo­žio je u iz­grad­nju so­kol­skog do­ma. Kad su Đa­lin­ci do­bi­li so­ko­la­nu, kad su na­ba­vi­li spra­ve za vje­žba­nje (ko­nja sa hva­talj­ka­ma, vra­ti­lo, ka­ri­ke, gre­du, od­skoč­nu da­sku, šved­ske lje­stvi­ce, mot­ke za pe­nja­nje i stru­nja­ču), moj ba­ba, ka­ko smo ga zva­li, mno­go vre­me­na pro­vo­dio je u so­ko­la­ni. (Otac ni­je že­lio da ga zo­ve­mo ta­ta. To mu je zvu­ča­lo nje­mač­ki, a ka­ko su Sr­bi­jan­ci zna­li da Voj­vo­đa­ne po­dru­glji­vo na­zi­va­ju nje­mač­ka­ri­ma, od­lu­čio se za tur­sku ri­ječ). Sam je vje­žbao na svim spra­va­ma, a ob­u­ča­vao je vje­žba­nju i đa­lin­sku omla­di­nu, tzv. pred­nja­ke, ko­je je pri­pre­mao za raz­ne so­kol­ske pri­red­be i sle­to­ve. So­ko­li su ima­li i glu­mač­ku sek­ci­ju, u ko­joj je ba­ba bio ne sa­mo je­dan od glu­ma­ca već i re­ži­ser. On je osno­vao i lut­kar­sko po­zo­ri­šte. Sam je od pa­pi­ra i tut­ka­la pra­vio raz­li­či­te lut­ke sa­vr­še­nog iz­gle­da u ra­znim bo­ja­ma i nji­ma za­ba­vljao đa­lin­sku dje­či­cu. Kao dje­čak od­la­zio sam u so­ko­la­nu, po­sma­trao sam vje­žbe mla­dih so­ko­la, trč­ka­rao po so­kol­skoj sa­li, tu i ta­mo, ko­li­ko sam, ona­ko ma­li i ne­jak, mo­gao da ko­ri­stim po­ne­ku spra­vu, to sam či­nio uz po­moć ne­kog pred­nja­ka.
I u ku­ći smo pod oče­vim nad­zo­rom brat i ja če­sto ra­di­li raz­ne vje­žbe. U sva­kom slu­ča­ju, od­ra­stao sam u ku­ći spor­ti­ste i ni­je slu­čaj­no što sam kao gim­na­zi­ja­lac na­sta­vio da se ba­vim spor­tom, naj­pri­je da pli­vam i igram va­ter­po­lo u zre­nja­nin­skom „Pro­le­te­ru”, a ka­sni­je, kao stu­dent, da igram od­boj­ku za be­o­grad­ski „Par­ti­zan” i su­bo­tič­ki „Spar­tak”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)