- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Po­zna­ti srp­ski isto­ri­čar i re­dov­ni pro­fe­sor be­o­grad­skog Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u pen­zi­ji, aka­de­mik Va­si­li­je Đ. Kre­stić, ob­ja­vio je kra­jem pro­šle go­di­ne knji­gu za­ni­mlji­vog na­slo­va „Za­pam­će­nja”. U toj svo­joj obim­noj knji­zi, ko­ju je iz­da­la Ma­ti­ca srp­ska iz No­vog Sa­da, aka­de­mik Kre­stić je sa­op­štio naj­va­žni­je po­dat­ke i po­je­di­no­sti iz svog ži­vo­ta i ra­da. U sklo­pu to­ga, iz­nio je i po­dat­ke o svo­joj po­ro­di­ci i svo­jim pre­ci­ma, a u pred­go­vo­ru knji­zi, na­veo je da je, po­red du­ga pre­ma po­ro­di­ci, to uči­nio, ka­ko je na­veo „i za­to što su me ne­ki is­tak­nu­ti auto­no­ma­ši, ko­ji se ni­je­su sla­ga­li s mo­jim ocje­na­ma o nji­ho­vim auto­na­ma­škim te­žnja­ma, da bi me dis­kva­li­fi­ko­va­li, pro­gla­ša­va­li za do­đo­ša, ko­ji ne­ma pra­va da `soli pamet` Sr­bi­ma sta­ro­sje­di­o­ci­ma Ba­na­ta, Bač­ke i Sre­ma. Sr­bi iz Hr­vat­ske ko­ji su pra­ti­li mo­je pi­sa­nje i ko­ji zna­ju da sam vi­še knji­ga po­sve­tio nji­ho­voj isto­ri­ji i isto­ri­ji srp­sko­hr­vat­skih od­no­sa, mno­go pu­ta su is­ti­ca­li da sam `njihove gra­ne list`, da sam Sr­bin iz Hr­vat­ske. Su­de­ći po mom fi­zič­kom iz­gle­du, ni­je­su bi­li ri­jet­ki slu­ča­je­vi da su me pro­gla­ša­va­li i za Cr­no­gor­ca. Ko pro­či­ta `Zapamćenja`, zna­će da sam pri­pad­nik jed­ne od naj­sta­ri­jih srp­skih po­ro­di­ca u Voj­vo­di­ni, da sam po du­bo­koj sta­ri­ni La­la iz Ba­na­ta”, za­pi­sao je u pred­go­vo­ru svo­je knji­ge aka­de­mik Kre­stić, uz či­je će­mo odo­bre­nje, u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va iz nje pre­ni­je­ti naj­za­ni­mlji­vi­je po­je­di­no­sti.
„Ro­đen sam u sta­roj srp­skoj po­ro­di­ci ko­ja se na tlu Ba­na­ta na­la­zi­la još u sred­njem vi­je­ku, u do­ba de­spo­ta Đur­đa Bran­ko­vi­ća, ko­ji je tu imao ve­li­ke ze­mlji­šne po­sje­de. U sva­kom slu­ča­ju, mo­ji pre­ci ži­vje­li su u Ba­na­tu da­le­ko pri­je Ve­li­ke se­o­be Sr­ba 1690. go­di­ne. Pr­vi po­men Kre­sti­ća za ko­ji znam na­la­zi se u jed­nom tur­skom def­te­ru iz 1566/67. go­di­ne, u ko­jem je za­bi­lje­že­no da je u mje­stu Pa­de­ju, u Ba­na­tu, na ri­je­ci Ti­si, ži­vio Ni­ko­la Kre­stić sa si­nom Si­mo­nom. Ne zna se ka­da su se mo­ji pre­ci pre­se­li­li u Se­ge­din. Vje­ro­vat­no se to de­si­lo u vri­je­me osni­va­nja Po­ti­sko-po­mo­ri­ške voj­ne gra­ni­ce 1702. go­di­ne, kad je Se­ge­din po­stao i jed­no od štap­skih mje­sta Gra­ni­ce. U sva­kom slu­ča­ju, mo­ji su ima­li li­je­pu ve­li­ku ku­ću u ne­po­sred­noj bli­zi­ni Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve i pa­ro­hij­skog do­ma. Či­nje­ni­ca da su ži­vje­li u naj­u­žem cen­tru gra­da do­ka­zu­je da su se Kre­sti­ći do­se­li­li u Se­ge­din me­đu pr­vim Sr­bi­ma i da su spa­da­li u red ugled­ni­jih i bo­ga­ti­jih srp­skih gra­đa­na. Da je to tač­no, po­tvr­đu­je i is­tra­ži­va­nje ne­ka­da­šnjeg se­ge­din­skog pro­te Ste­va­na Đur­đe­vi­ća, ko­ji je u „Spo­me­ni­ku” Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka ob­ja­vio gra­đu o Sr­bi­ma u Se­ge­di­nu iz 18. i 19. vi­je­ka, u ko­joj ima do­sta po­da­ta­ka o Kre­sti­ći­ma. Ta­ko, iz te gra­đe sa­zna­je­mo da je Sa­va Kre­stić 1756. go­di­ne bio član se­ge­din­ske Srp­ske cr­kve­ne upra­ve, da je „pre­če­snje­ij­ši” Aron Kre­stič, je­rej­ski ad­mi­ni­stra­tor, 1834. go­di­ne se­ge­din­skoj pra­vo­slav­noj cr­kvi po­klo­nio „Treb­nik” štam­pan 1695. u Lvo­vu, da je Bla­žo Kre­stić 1854. bio član tr­go­vač­kog udru­že­nja ko­je je u Se­ge­di­nu osno­va­no 1822. go­di­ne, da je advo­kat Mi­ha­i­lo Mi­ša Kre­stić 1869. po­stao član Srp­ske cr­kve­ne op­šti­ne u Se­ge­di­nu i da je Ana Sto­ja­ko­vić, ro­đe­na Kre­stić, se­ge­din­skoj pra­vo­slav­noj cr­kvi 1872. go­di­ne po­klo­ni­la iko­nu Sv. Tro­ji­ce. To­kom 18. i 19. vi­je­ka Kre­sti­ći su bi­li tr­gov­ci, ofi­ci­ri, sve­šte­ni­ci, ka­sni­je prav­ni­ci (advo­ka­ti) i in­že­nje­ri. I Si­me­on Pi­šče­vić u svo­jim me­mo­a­ri­ma po­mi­nje po­ruč­ni­ka Kre­sti­ća, ru­skog gra­đa­ni­na, ko­ji je bio nad­re­đe­ni star­je­ši­na. Za vri­je­me ca­ri­ce Ma­ri­je Te­re­zi­je, kad se do­go­di­la se­o­ba Sr­ba u Ru­si­ju, i ne­ki od Kre­sti­ća na­pu­sti­li su Austri­ju i pre­se­li­li se u Ru­si­ju, gdje su osno­va­li voj­na na­se­lja ko­ja su na­zva­li No­va Sr­bi­ja ili Sla­ve­no­sr­bi­ja. Su­de­ći po do­mov­nim pro­to­ko­li­ma ko­je je ob­ja­vio pro­ta Đur­đe­vić, se­ge­din­ski Kre­sti­ći ni­kad ni­je­su bi­li broj­ni. Ali, iako ta­ko tan­ki, po jed­no do dva do­ma­ćin­stva, od po tri do če­ti­ri čla­na, odr­ža­li su se do da­na­šnjih da­na. Po­seb­no na­gla­ša­vam se­ge­din­ski Kre­sti­ći da bih na­či­nio raz­li­ku od broj­nih Kre­sti­ća iz Sre­ma, Bač­ke (iz Ti­te­la), Ba­na­ta (Be­le Cr­kve) i Ara­da, s ko­ji­ma mo­ja po­ro­di­ca ni­je bi­la u rod­bin­skim ve­za­ma. Osni­vač Iri­ške či­ta­o­ni­ce ar­hi­man­drit Di­mi­tri­je Kre­stić, ugled­ni prav­nik i po­li­ti­čar Ni­ko­la Kre­stić, ko­ji je bio i pred­sjed­nik Hr­vat­skog sa­bo­ra, po­zna­ti ti­tel­ski tr­go­vac Mi­ha­i­lo Kre­stić, arad­ski pa­roh Te­o­dor Kre­stić i op­štin­ski pred­sjed­nik Ara­da Di­mi­tri­je Kre­stić ni­je­su bi­li u krv­nom srod­stvu sa se­ge­din­skim Kre­sti­ći­ma. (...)
Po­me­nu­ti advo­kat Mi­ha­i­lo Mi­ša Kre­stić, član Srp­ske cr­kve­ne op­šti­ne u Se­ge­di­nu, ro­đen 1821. go­di­ne, moj je pra­dje­da. Bio je ože­njen Ev­do­ki­jom Ken­ge­lac, se­strom vr­šač­kog vla­di­ke Emi­li­ja­na Ken­gel­ca. Za nje­ga je zna­čaj­no to što je pri­li­kom sud­skog pro­ce­sa vo­đe­nog pred pe­štan­skim su­dom za ubi­stvo kne­za Mi­ha­i­la Obre­no­vi­ća bio lič­ni advo­kat op­tu­že­nog kne­za Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća. Mi­ša i Ev­do­ki­ja ima­li su dvo­ji­cu si­no­va, od ko­jih je Va­sa (1864–1924), či­je ime i ja no­sim, moj dje­da. On je naj­pri­je za­vr­šio ma­đar­sku voj­nu aka­de­mi­ju, ču­ve­ni Lu­do­vi­ci­ja­num, a ka­ko mu se ni­je do­pa­da­la voj­na slu­žba, stu­di­rao je i za­vr­šio ge­o­de­zi­ju. Bio je in­že­njer (mer­nok). U to vri­je­me u Austro­u­gar­skoj je in­ten­ziv­no uvo­đen ka­ta­star, pa su in­že­nje­ri ge­o­de­zi­je bi­li ve­o­ma tra­že­ni i ve­o­ma za­po­sle­ni”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)