-Pre­veo: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić


Za pot­pu­ni sklad du­ša, po­tre­ban je sklad di­sa­nja, jer što je di­sa­nje, ako ni­je ri­tam du­še. Da bi lju­di jed­ni dru­ge ra­zu­mje­li, tre­ba da ži­ve za­jed­no i u slo­zi. I da ima­ju bla­go­rod­no sr­ce. Ono u čo­vječ­jem or­ga­ni­zmu pr­vo po­di­že uz­bu­nu. Ja bih re­kla da u me­ni lju­bav ne iza­zi­va lu­pa­nje sr­ca, ne­go lu­pa­nje sr­ca iza­zi­va lju­bav. Sr­ce je: ro­ba, vi­sak, mje­rač sna­ge, ono je sve, sa­mo ni­je hro­no­me­tar lju­ba­vi. Ako vi vo­li­te dva čo­vje­ka isto­vre­me­no, vi ne vo­li­te ni­jed­no­ga. Ako osje­ća­te lju­bav pre­ma dvo­ji­ci mu­ška­ra­ca, od ko­jih sva­ki u bi­lo ko­je vri­je­me mo­že do­ći u va­šu so­bu, on­da vi ne vo­li­te ni­jed­no­ga od njih. Da bih ja vo­lje­la isto­vre­me­no dva mu­škar­ca, i da bi to bi­la istin­ska lju­bav, bi­lo bi neo­p­hod­no da je je­dan od njih ro­đen sto go­di­na pri­je me­ne, ili da se ni­je ni­ka­da ni ro­dio. A to su ne­mo­gu­ći uslo­vi. Ako sa­znam da me ne­ki čo­vjek vo­li, ja se di­vim, ako sa­znam da me taj čo­vjek ne vo­li, još vi­še se di­vim, a naj­vi­še se di­vim ako sa­znam da je pre­ma me­ni rav­no­du­šan.
Ma­lo o star­ci­ma i sta­ri­ca­ma. Ako je sta­ri­ji čo­vjek sta­sit, ured­no odje­ven i obri­jan, on mo­že bi­ti pri­vla­čan. On po­ma­lo pod­sje­ća na gro­fa. Me­ne nje­go­va pa­žnja uz­bu­đu­je vi­še ne­go lju­bav bi­lo ko­jeg dva­de­se­to­go­di­šnja­ka. Mo­žda ma­lo pre­tje­ru­jem, ali ta­ko imam uti­sak da me vo­le mu­škar­ci jed­nog či­ta­vog sto­lje­ća. Tu je i tu­ga za nje­go­vom mla­do­šću, i ra­dost zbog nje­go­ve iz­da­šno­sti. Po­sto­je kod Be­ran­žea ta­kvi sti­ho­vi: ...Po­gled tvoj je sve­vi­dljiv...
Ali te­bi je dva­na­est go­di­na, a me­ni je već če­tr­de­set. Upo­re­đi­va­ti še­sna­est i še­zde­set go­di­na ni­je ne­mo­gu­će, ni čud­no, ali je, što je ve­o­ma va­žno, sa­svim smi­je­šno. Pr­vi lju­bav­ni po­gled je naj­kra­će ra­sto­ja­nje iz­me­đu dvi­je tač­ke, to je bo­žan­stve­na li­ni­ja ko­ja se ne mo­že po­no­vi­ti.
Iz pi­sma: Ako bi mi ti, pri­li­kom od­la­ska iz ku­će re­kao: „ Ja od­la­zim na du­go, a mo­žda i za­u­vi­jek”, ili : „Me­ni se či­ni da te vi­še ne vo­lim”, za me­ne to ne bi bi­lo ni­šta no­vo, jer sva­ki put kad od­la­ziš te­be ne­ma za­u­vi­jek, po­što ti me­ne ne vo­liš. U mo­jim osje­ća­nji­ma, kao i u dječ­jim, ne­ma gra­da­ci­je.
Pr­va po­bje­da že­ne nad mu­žem je pri­ča mu­ža o nje­go­voj lju­ba­vi pre­ma dru­goj že­ni. A nje­na de­fi­ni­tiv­na po­bje­da je pri­ča one dru­ge že­ne o svo­joj lju­ba­vi pre­ma nje­mu. Ta­ko ono što je bi­lo taj­no, po­sta­je jav­no. A bez to­ga ne­ma mir­nog sna. Sve što je ne­is­pri­ča­no ne­pre­kid­no tra­je. Kao, re­ci­mo, ubi­stvo bez ka­ja­nja. Isto ta­ko je kad je u pi­ta­nju lju­bav. Vi bi, na pri­mjer, htje­li da se ne zna da vi ne­ko­ga vo­li­te. U tom slu­ča­ju vi jav­no go­vo­ri­te da tog mu­škar­ca obo­ža­va­te. Mno­gi će zna­ti što to zna­či.
Pri­ča tri­de­set­pe­to­go­di­šnje za­no­sne lje­po­ti­ce: – Ka­da mi je bi­lo osam­na­est go­di­na, u me­ne je bio bez­um­no za­lju­bljen je­dan ban­kar­ski či­nov­nik, Je­vrej. Ja sam bi­la uda­ta, i on je bio ože­njen. Go­ja­zan, ali ve­o­ma osje­tljiv i pri­ja­tan. Ve­o­ma ri­jet­ko smo bi­va­li sa­mi, ali kad bi se to do­go­di­lo, on mi je go­vo­rio sa­mo jed­nu ri­ječ: „Ži­vi­te! Ži­vi­te!” I ni­ka­da mi ni­je lju­bio ru­ku. Jed­nom je or­ga­ni­zo­vao ve­če is­klju­či­vo ra­di me­ne. I na­zvao je to „Ve­če iz­u­zet­nih ple­sa­ča”. Ja sam ta­da ve­o­ma vo­lje­la da ple­šem! On sam ni­je mo­gao da ple­še, jer je bio su­vi­še go­ja­zan. Na ta­kvim ve­če­ri­ma on je obič­no igrao kar­te. Ali te no­ći ni­je igrao.
Bo­lje je sa­svim iz­gu­bi­ti mu­škar­ca, ne­go ga za­dr­ža­ti si­lom. Ku­da ide voj­sko­vo­đa po­sli­je po­bje­de? Na­ra­va­no že­ni. Strast je po­sled­nja mo­guć­nost mu­škar­ca da se do­ka­že, kao šo olu­ju mo­že da stvo­ri sa­mo ne­bo. Pje­sni­ci su je­di­ni pra­vi lju­bav­ni­ci i obo­ža­va­o­ci že­na.
Pje­snik Pa­vle An­to­kolj­ski i ja raz­go­va­ra­mo o lju­ba­vi: Pa­vle: – Go­spod je imao svog Ju­du. A ko je đa­vo­lov Ju­da? Ja: – Đa­vo­lov Ju­da je, na­rav­no, že­na. Đa­vo je za­vo­li i ona že­li da ga vra­ti Bo­gu. I uspi­je­va da ga vra­ti.
Pa­vle : – A ona se mo­že ubi­ti. A ja bih bio spre­man da tvr­dim da đa­vo­lov Ju­da ni­je že­na, ne­go mu­ška­rac.
Ja: – Mu­ška­rac? Ali ka­ko mu­ška­rac mo­že iz­da­ti đa­vo­la. On ne­ma pri­stu­pa đa­o­vlu. On đa­vo­lu ni­je po­tre­ban. Što je đa­vo­lu sta­lo do mu­škar­ca? Pa đa­vo je sam mu­ška­rac. Uz to, đa­vo je još i hra­bar. Nje­ga mo­že za­ve­sti i osvo­ji­ti sa­mo lju­bav, to jest že­na.
Pa­vle: – A mo­že se na­ći mu­ška­rac ko­ji će pre­u­ze­ti na se­be dio tog osva­ja­nja.
Ja: – E pa zna­te li ka­ko to mo­že da se de­si? Kad že­na za­vo­li đa­vo­la, a že­nu za­vo­li čo­vjek. U tom slu­ča­ju čo­vjek pri­đe že­ni i ka­že: „Ti nje­ga vo­liš, zar ti ga ni­je žao? Nje­mu je lo­še. Vra­ti ti nje­ga Bo­gu”. I ona ga vra­ti.
Pa­vle: – I pre­sta­ne da ga vo­li.
Ja: – Ne, ona ne pre­sta­ne da ga vo­li. On pre­sta­ne nju da vo­li, jer on sad ima Bo­ga i že­na mu vi­še ni­je po­treb­na.
Pa­vle: – I gle­da­ju­ći đa­vo­la u oči, že­na shva­ta da ju je on po­bij­dio.
Ja: – Ali u jed­nom tre­nut­ku je i đa­vo bio po­bi­je­đen. To je tre­nu­tak kad se on vra­ća Bo­gu.
Pa­vle: – Zna­či da je đa­vo­la iz­dao čo­vjek.
Ja: – Pa ja vam, upra­vo, go­vo­rim o lju­bav­noj dra­mi... Že­na je uvi­jek op­sjed­nu­ta. Ona du­bo­ko di­še i po­vo­di se za svo­jim uz­da­si­ma. Ona je i sa­ma uz­dah. A mu­ška­rac je gest, i on se po­vo­di za svo­jim ge­sto­vi­ma. Uz­dah uvi­jek pret­ho­di ge­stu. Mu­ška­rac ho­će ako je že­na već po­že­lje­la.
Pa­vle: – A šo da se ra­di ka­da je u pi­ta­nju ne­u­spje­la lju­bav­na igra, to jest kad mu­ška­rac ho­će, a že­na ni po ko­ju ci­je­nu ne­će? Ja: – Zna­či da to ni­je ta že­na, ne­go ne­ka dru­ga. Mu­ška­rac ku­ca na po­gre­šna vra­ta. (Bo­ja­žlji­o­vo): – Go­spo­di­ne Pa­vle, mo­že li se ovaj naš raz­go­vor na­zva­ti raz­mi­šlja­njem? Pa­vle (još bo­ja­žlji­vi­je): – To je već sve­mir­sko pi­ta­nje. To je isto što i sje­dje­ti na obla­ci­ma i upra­vlja­ti svi­je­tom.
Ja: To su dva od­no­sa pre­ma svi­je­tu: Lju­bav­ni i ma­te­rin­ski.
Pa­vle: – A lju­bav­ni i si­nov­ski od­nos? Po­sto­ji li očev­ski od­nos? Ja: – Očev­skog od­no­sa uop­šte ne­ma. Ima sa­mo ma­te­rin­ski od­nos. Ma­ri­ja je Maj­ka sa ve­li­kimp po­čet­nim slo­vom.
Pa­vle: – A očev­stvo je ri­ječ sa ve­li­kim po­čet­nim slo­vom. O, to jest sa nu­lom.
Ja (po­mir­lji­vo): – Za­to ne­ma ni kće­rin­skog od­no­sa, kad je u pi­ta­nju lju­bav.
(na­sta­vi­će se)