-Pre­veo: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić


Go­vo­rim im: – Ali ja ni­šta ne tra­žim dža­be. Ni­ti imam nov­ca da nji­me pla­tim. Imam sa­mo ne­što ro­zog ci­ca, sa­pu­na i ši­bi­ca. To bih da­la u za­mje­nu za ži­to, bra­šno ili pre­kru­pu...
Cic je za njih ma­gič­na ri­ječ! Pr­va strast na­še pra­maj­ke Eve! Oži­vje­le su im oči, raz­ve­dri­la če­la, is­pru­ži­le ru­ke. Čak ba­be i pra­ba­be ne osta­ju rav­no­du­šne. Str­če im plju­na iz be­zu­bih usta: „Eh, pu­sti cic!” Na­šla sam se u kru­gu ba­ba, pra­ba­ba, že­na, dje­vo­ja­ka, dje­ce...
Pi­ta­ju: – A je li sa­pun mi­ri­šlja­vi? Ima­te li obič­ni? Po­gle­daj, Ma­nja, cic! Te­bi bi do­bro do­šao za blu­zu. A ko­li­ko ka­žeš da tu ima ar­ši­na? De­set! Ma ne­ma tu ni osam.
Pi­pa­ju, ču­pa­ju, gla­de, na kra­ju zu­bi­ma pro­vje­ra­va­ju čvr­sti­nu. Jed­na že­na mi pri­la­zi sa­svim bli­zu: – Bo­ja je od­lič­na. Do­pa­da mi se. Ne­što slič­no je ju­če Ka­ta­ri­na ku­pi­la se­bi za suk­nju. Ta­ko­đe je jed­na Mo­sko­vljan­ka do­la­zi­la i pro­da­va­la svi­lu sa na­bo­ri­ma... Ma­mi­ce, da li da ku­pi­mo? A ko­li­ko, že­no, tra­žiš za je­dan ar­šin? – Za pa­re ne pro­da­jem.
– Ne pro­da­ješ? Ka­ko to, za pa­re ne pro­da­ješ? – Eto ta­ko. Vi i sa­mi zna­te da pa­re da­nas ni­šta ne vri­je­de.
– Ot­kud bi mi to mo­gli zna­ti. Mi ži­vi­mo u mra­ku i ne­zna­nju. Do­la­zi­li su ova­mo ne­ki iz Mo­skve i pri­ča­li da ta­mo no­vac još ka­ko vri­je­di.
– Idi­te u Mo­skvu pa se sa­mi, na li­cu mje­sta, u to uvje­ri­te.
Ću­ta­nje. Uz­gred­ni, bo­ja­žlji­vi, opre­zni po­gle­di na cic. Uz­da­si.
– Ako ne pro­da­je­te za no­vac, što dru­go tra­ži­te? – Ži­to, bra­šno, pre­kru­pu, sla­ni­nu...
– Sla­ni­nu? Ne­ma­mo mi sla­ni­ne. Ne­će­mo je usko­ro ni ima­ti. Sve su­ho­me­sna­to smo sa­mi po­je­li. Ne­ma­mo ni ži­ta, ni bra­šna, ni pre­kru­pe. A da li bi­ste, mo­žda, uze­li med? – Ne. Ho­ću sa­mo ži­to, bra­šno, pre­kru­pu ili sla­ni­nu.
– A ko­li­ko, re­ci­mo, pše­ni­ce tra­ži­te za taj cic? – Po­la pu­da (oko osam ki­lo­gra­ma).
– To je pre­sku­po. Kao da je svi­la, a ne cic. I bo­ja je ne­po­sto­ja­na. Čim se ope­re, vo­da će tu bo­ju spra­ti.
– A ko­li­ko bi­ste vi da­li? – Va­ša ro­ba, va­ša ci­je­na.
– Ja sam vam ja­sno re­kla: po­la pu­da.
Od­mi­ca­nje. Ša­pu­ta­nje... Ula­zim u je­dan ku­će­rak i raz­gle­dam unu­tra­šnjost. Sve je sme­đe, bron­za­ne bo­je: po­do­vi, pla­fo­ni, po­li­ce, ko­tlo­vi, sto­lo­vi. Ni­če­ga no­vog. Sve sta­ru­di­ja. I ni­če­ga su­vi­šnog. Klu­pe kao da su ura­sle u zid, ili pre­ci­zni­je, kao da su iz­ra­sle iz zi­da. U skla­du sa am­bi­jen­tom, i li­ca lju­di su sme­đe bo­je. I ći­li­bar ko­ji vi­si o vra­tu. I sa­mi vra­to­vi. I na sve­mu to­me se pri­mje­ću­je po­sled­nja mo­dra bo­ja po­znog ba­bljeg lje­ta.
Do­šap­ta­va­nje, za­te­za­nje, str­plje­nje, puc­ke­ta­nje pr­sti­ma...
Usta­jem i ka­žem od­mje­re­no: – Pa što da ra­di­mo? Ho­će­te li da uz­me­te, ili ne­će­te? – Ako bi­ste da­li za pa­re, mo­žda bi­smo ne­što i uze­li. Ova­ko, sa­mi pro­su­di­te ka­kva je na­ša imuć­nost.
Uzi­mam svo­ju ro­bu (tri ko­ma­da sa­pu­na, jed­no pa­ko­va­nje ši­bi­ca i de­set ar­ši­na ci­ca) i od­la­zim. Sa pra­ga ku­ćer­ka: – Zbo­gom! I sva­ko do­bro.
Raz­o­ča­ra­na i ne­za­do­volj­na pro­la­zim po­red svih šest ku­će­ra­ka. Na­kon dvad­set ko­ra­ka su­sti­žu me bo­se žen­ske no­ge: – Pro­da­va­či­ce! Pro­da­va­či­ce! Ne za­u­sta­vlja­ju­ći se pi­tam: – Što ho­ćeš? – Da li će­te da­ti za se­dam fun­ti? – Ne­ću.
De­fi­ni­tiv­no od­la­zim iz se­la neo­ba­vlje­na po­sla.
A do­ga­đa se i dru­ga­či­je. Do­go­vo­ri­mo se. Mo­je stva­ri su pre­gle­da­ne, ži­to je iz­mje­re­no i usu­to. A on­da iz­ne­nad­no, u po­sled­njem tre­nut­ku: „A Bog zna ko si ti i što si ti! I ra­di če­ga si do­šla ova­mo. Mo­žda nam ti do­no­siš ne­sre­ću! I fri­zu­ra ti je ne­ka­ko čud­na. Krat­ko si oši­ša­na. Od­la­zi zbo­gom i ne­ka te sre­ća pra­ti, ali me­ni tvoj cic ni­je po­tre­ban.
A do­ga­đa mi se i ova­ko: Se­ljan­ka mi ka­že: – Ti si, go­spo­đo, Moskvljan­ka. Ti, na­rav­no, ne mo­žeš da ra­zu­mi­ješ naš se­ljač­ki ži­vot. Ti mi­sliš da nam sve pa­da dža­be. Mi­sliš da nam ta pše­ni­ca pa­da kao ki­ša sa ne­ba. Do­đi u se­lo, po­ži­vi ma­lo na se­lu, po­ra­di ma­lo se­ljač­ke po­slo­ve, pa ćeš se uvje­ri­ti. Vi ste Mo­sko­vlja­ni sreć­ni. Vi sve do­bi­ja­te od dr­ža­ve. Eto, na pri­mjer, taj cic, sa­pun, ši­bi­ce . Ni­šta od to­ga nij­si iz­va­di­la iz ze­mlje. Sve si do­bi­la od dr­ža­ve. Po­klo­ni mi ma­kar ku­ti­ju ši­bi­ca da bih tvoj do­la­zak u na­še se­lo po do­bru pam­ti­la.
Po­klo­ni­la sam joj, na­rav­no, ku­ti­ju ši­bi­ca.(Na­sta­vi­će se)