-Pre­veo: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić


Pre­tres je tra­jao do svi­ta­nja. Sva­ki put kad bih se pro­bu­di­la če­kao me je isti pri­zor. I po­mi­sli­la sam da nas mo­gu i otro­va­ti. Da­va­li su nam čaj. Mo­gu ne­što usu­ti u čaj i tu je naš kraj! Naš da­nak dr­ža­vi i vla­sti. Da li da pi­jem taj čaj? Sve je i ta­ko pro­pa­lo. Na kra­ju kra­je­va, mo­gu nas i po­u­bi­ja­ti. Po­stri­je­lja­ti. Ni­ko­me ni­šta zbog to­ga ne­će od­go­va­ra­ti. I de­fi­ni­tiv­no se od­lu­ču­jem: pi­jem čaj. I ta­ko mi se isto pi­še. Ni­je­sam ja je­di­na ta­ko mi­sli­la.
Jed­na od do­ma­ći­ca, že­na onog gar­di­ste Iva­na Gro­znog sa zlat­nim pri­ve­skom o vra­tu, ma­log ra­sta, Jvrej­či­ca, ko­ja obo­ža­va pred­me­te od zla­ta i svi­le­ne me­te­rij­lae, pi­ta me: „Da li je taj vaš pr­sten od pla­ti­ne?”
„Ne, ne­go od sre­bra.”
„A za­što ga no­si­te?”
„Za­to što mi se svi­đa.”
„A ima­te li zla­ta?”
„Ne. Ustva­ri, imam, ali ne kod se­be. Ne no­sim ga sa so­bom. Vi­še vo­lim da no­sim sre­br­ne ukra­se. Sre­bro mi je ne­ka­ko pri­jat­ni­je, nje­žni­je.”
„Što vi to pri­ča­te! Pa po­zna­to je da je zla­to naj­ple­me­ni­ti­ji me­tal. Me­ni je moj muž Isa­ja go­vo­rio da se svi ra­to­vi vo­de zbog zla­ta i ra­di zla­ta.”
Ja u se­bi i za se­be za­klju­ču­jem: „Kao i sva­ka re­vo­lu­ci­ja!”
Ona na­sta­vlja raz­go­vor: „Ako do­zvo­lja­va­te, pi­ta­la bih vas da li su va­ši pred­me­ti od zla­ta kod vas? I da li bi­ste mi ne­što od njih pro­da­li? Ne­moj­te se pla­ši­ti. Ja mu­žu ne­ću o to­me ni­šta go­vo­ri­ti. Ne­ka to osta­ne me­đu na­ma dvje­ma, na­ša ma­la žen­ska taj­na. Mo­gli bi­smo nas dvi­je da iz­vr­ši­mo ne­ku vr­stu raz­mje­ne.” A on­da ma­lo ni­žim gla­som: „Ja imam re­zer­ve vri­jed­nih stva­ri. Mu­žu ja o to­me ni­ka­da ni­šta ne go­vo­rim... Imam pre­li­je­pu sla­ni­nu. Ili, ako vam tre­ba, od­lič­no bi­je­lo bra­šno.”
Ja bo­ja­žlji­vo: „Ali ja kod se­be ne­mam baš ni­šta, osim dvi­je pra­zne spre­me za ži­to ili bra­šno i de­set ar­ši­na ro­zog ci­ca.”
A ona sko­ro dr­sko: „A gdje ste vi svo­je zlat­ne pre­me­te osta­vi­li? Zar je pa­met­no u ova­kvim okol­no­sti­ma osta­vlja­ti zla­to i pu­to­va­ti, a ne no­si­ti ga so­bom?”
A ja ja­sno i gla­sno: „Ja sam u Mo­skvi, u svo­joj ku­ći, osta­vi­la ne­što vred­ni­je, ne­što što mi je mno­go dra­že od zla­ta... Osta­vi­la sam svo­ju dje­cu.”
„Uh! Uh! Uh! Ka­ko ste vi čud­ni! Zar su dje­ca ta­ko dra­go­cje­na ro­ba? Sva­ko se sa­da pri­la­go­đa­va no­vo­na­sta­lim okol­no­sti­ma i osta­vlja svo­ju dje­cu. Ko će da vo­di ra­ču­na o dje­ci kad­sam ne­ma što da je­de? Za dje­cu po­sto­je dječ­je, so­ci­jal­ne usta­no­ve. Dje­ca su, u ova­kvim okol­no­sti­ma, vla­sni­štvo i bri­ga dr­ža­ve...”
Ja u se­bi za­klju­ču­jem: „Kao, uosta­lom, i zla­to.”
Kad je shva­ti­la da kod me­ne ne­ma zla­ta, gu­še­ći se, na­sta­vi­la je da pri­ča: „Ra­ni­je sam ja ima­la svo­ju tri­ko­ta­žnu tek­stil­nu rad­nju u Sankt Pe­ter­bur­gu. I stan­čić kao bom­bon. Ma ka­kav stan­čić? Stan sa tri so­be, ku­hi­njom, i po­seb­nom pro­sto­ri­jom za po­slu­gu. Ni­ka­da ni­je­sam do­zvo­lja­va­la slu­žav­ka­ma da spa­va­ju u ku­hi­nji. To bi bi­lo ne­hi­gi­jen­ski. Mo­gu dla­ke da upa­da­ju u šer­pe. Jed­na so­ba je ko­ri­šće­na za spa­va­nje, dru­ga kao pri­jem­na, a tre­ća, bo­je ne­ba, kao tr­pe­za­ri­ja. Ja sam ima­la ve­o­ma ugled­ne kli­jen­te. Sav pre­sti­žni pe­ter­bur­ški na­rod sam odi­je­va­la. Ve­o­ma do­bro sam za­ra­đi­va­la. Sva­ke ne­dje­lje sam pri­ma­la go­ste. A oni su do­no­si­li cvi­je­će, vi­no i naj­bo­lje pro­iz­vo­de. Moj muž Isa­ja je imao kom­ple­tan pri­bor za pu­še­nje: fi­li­gran­ski sto kav­ka­ske iz­ra­de, raz­ne lu­le, upa­lja­če, spe­ci­jal­ne ku­ti­je za ši­bi­ce, i raz­ne pe­pe­lja­re. Sve je to ku­po­vao kod ne­kog po­zna­tog fa­bri­kan­ta... Kod nas su se če­sto igra­le kar­te. U no­vac na­rav­no. I mo­že­te mi vje­ro­va­ti, ne u ma­le su­me. I sve smo to mo­ra­li da osta­vi­mo. Na­mje­štaj smo ras­pro­da­li, ne­što po­sa­kri­va­li, ne­što po­ni­je­li sa so­bom... Isa­ja je, sva­ka­ko, u pra­vu. Na­rod ne mo­že vi­še da ži­vi u oko­vi­ma bur­žo­a­zi­je. I mi smo na­pu­sti­li ta­kav stan.”
Ja je pi­tam: „A što vi ov­dje ra­di­te kad je ki­ša? Kad va­ši po­đu u re­kvi­zi­ci­ju, da li či­ta­te?”
„Da, či­tam”.
„A što či­ta­te?”
„Mark­sov `Kapital`. Muž mi ni­je do­zvo­lja­vao da či­tam ro­ma­ne.”
Sta­ni­ca Usmanj, u Tam­bov­skoj gu­ber­ni­ji, gdje ja ni­ka­da ra­ni­je ni­je­sam bi­la, a na­dam se da ni ubu­du­će ne­ću ni­ka­da ni bi­ti. Tri­de­set vr­sta sam pje­ške išla po po­ko­še­nom po­lju da bih za­mi­je­ni­la ro­zi cic za ži­to, bra­šno ili pre­kru­pu.
Se­lo. Šest udže­ri­ca, sa­mo je­dan od­ra­sli mu­ška­rac: „Ne, ne. Ne­ma­mo ni­gdje ni­šta, ni za pro­da­ju, ni za raz­mje­nu. Što je bi­lo, to su nam dru­go­vi re­kvi­zi­to­ri ote­li i od­ni­je­li. Hva­la Bo­gu što su nas ži­ve osta­vi­li.”(Na­sta­vi­će se)