U ras­pra­vu se uklju­ču­je voj­nik: „A ja, dru­go­vi, mi­slim ne­što dru­ga­či­je. Žen­ski pol tu ni­je ni­šta kriv. Usta su kod sva­ko­ga jed­na­ka, to u mu­ška­ra­ca, to u že­na. A du­van je isto što i hljeb. A ka­va­ljer ako vo­li, on će da vo­li. Ni­šta mu ne­će sme­ta­ti. Lju­bav je lju­bav. Mu­škar­ci ko­ji­ma sme­ta du­van­ski dim, ne vo­le. Oni su sa­mo žen­ska­ro­ši. A mu­škar­cu ko­ji istin­ski vo­li, sr­cem i du­šom, ni­ka­kav mi­ris ne sme­ta. On će i sam po­če­ti da pu­ši. Je­sam li u pra­vu, go­spo­đo?”
– Je­ste – od­go­va­ram ja i la­žem– me­ni moj muž sa­vi­ja ci­ga­re­te, iako sam ne pu­ši.
Moj bra­ni­lac ka­že pr­vom sa­put­ni­ku: „Na kra­ju kra­je­va, ni­je­su sve že­ne go­spo­đe! Po­gri­je­šio si, bu­ra­ze­ru!” A on­da se po­no­vo obra­ća me­ni: „A da li je Vaš muž, mo­žda, stu­dent?”
Ima­ju­ći u vi­du po­tre­bu da bu­dem opre­zna, od­go­va­ram: „Ni­je. On je obi­čan čo­vjek”.
Pr­vi sa­put­nik kon­sta­tu­je: „Zna­či, ži­vi­te od sop­stve­nog ra­da”.
A moj za­štit­nik pi­ta: „Ide­te li nje­mu u po­sje­tu?”
„Ne, ne­go dje­ci u Mo­skvu. On je ostao u Kri­mu”.
„Ima­te li vi­ken­di­cu u Kri­mu?” Ja od­go­va­ram mir­no: „Ima­mo vi­ken­di­cu u Kri­mu i ku­ću u Mo­skvi.” (Vi­ken­di­cu sam iz­mi­sli­la.) Moj za­štit­nik: „Vi ste, oči­gled­no, hra­bra že­na. Zar u ova­kvim okol­no­sti­ma tre­ba ta­ko iskre­no sa­op­šta­va­ti što sve ima­te? Pa da­nas bi sva­ko ra­do, ne sa­mo ku­ću i vi­ken­di­cu sa­krio, ne­go bi i no­vac, i se­be sop­stve­nim ru­ka­ma u ze­mlju za­ko­pao.”
Ja ka­žem: „Za­što sam, sop­stve­nim ru­ka­ma? Do­ći će vri­je­me ka­da će mu dru­gi sve to za­ko­pa­ti u ze­mlju, za­jed­no sa njim. Uosta­lom, i ra­ni­je se ta­ko de­ša­va­lo. Lju­di su za­ko­pa­va­li sve svo­je i se­be u ze­mlju ra­di spa­se­nja du­še. A sad ra­di spa­sa­va­nja ži­vo­ta.” Obo­ji­ca se smi­ju. I ja se smi­jem.
Moj za­šit­nik: „Vaš muž se, vje­ro­vat­no, ne dru­ži sa obič­nim lju­di­ma?”
„Moj muž se dru­ži sa svim lju­di­ma. Ka­ko je re­kao Hrist, jed­na­ko sa bo­ga­ti­ma i sa si­ro­ma­šni­ma.”
Moj bra­ni­lac ra­do­sno do­pu­nja­va: „Tač­no ta­ko. Ako ti ni­je­si du­žan na­ro­du svom, ti ni­je­si du­žan ni svo­joj dr­ža­vi”. I pi­ta: „Ne­će­te li, go­spo­đo, i vi po­sta­ti bolj­še­vik?” Dru­gi sa­put­nik: „Ka­kav bolj­še­vik ka­da ima i ku­ću i vi­ken­di­cu?” Moj bra­i­lac: „Ne go­vo­ri­te ta­ko. Pa me­đu bolj­še­vi­ci­ma ima i obra­zo­va­nih i imuć­nih lju­di. I tr­go­va­ca i ple­mi­ća ta­ko­đe. Go­spo­da sve vi­še pri­la­zi bolj­še­vi­ci­ma.”
Sa­svim neo­če­ki­va­no se u raz­go­vor uklju­ču­je mor­nar: „O sve­mu to­me, dru­go­vi, vi po­gre­šno ras­đu­je­te. Ne­svje­sno i ne­na­ma­jer­no, ali ne­pra­vil­no. Upra­vo su ti ple­mi­ći i jun­ke­ri svu Mo­skvu kr­vlju na­to­pi­li. Kr­vo­pi­je. Ološ!” MO­LI­TVA, a on­da se obra­ća me­ni: „A va­ma, dru­ga­ri­ce, sa­vje­tu­jem da što ma­nje jav­no go­vo­ri­te o Hri­stu i o svo­jim vi­ken­di­ca­ma i ku­ća­ma. Ni­je po­god­no vri­je­me za to.”
Moj bra­ni­lac upla­še­no: „Ama ona to go­vo­ri za­to što je mla­da i ne­is­ku­sna. Ka­kvu ona mo­že ima­ti vi­ken­di­cu? To je vjer­vat­no ne­ka­kav tro­šni ku­će­rak, na tri no­ge, kao u baj­ci. Ta­kvih ima u na­šim se­li­ma. Po­gle­daj­te sa­mo ka­kva joj je ni­ka­kva obu­ća na no­ga­ma...”
Još ma­lo o mor­na­ru: Ne­pre­sta­no psu­je. Dru­gi, vje­ro­vat­no bolj­še­vi­ci, ću­te.
Ja krat­ko: „Za­što vi to­li­ko psu­je­te? Zar vam i sa­mom to ni­je ne­pri­jat­no?” Mor­nar: „Ali ja, dru­go­vi, ne psu­jem. To je kod me­ne sa­mo ta­kva na­vi­ka.”
Ja po­sma­trač­ki: „Lo­ša na­vi­ka.”
Če­tvo­ro­go­di­šnja dje­voj­či­ca: „A zna­te li vi ka­ko je Pu­škin na­pi­sao: `Topovi sa oba­le pu­ca­ju, Na­re­đu­ju bro­do­vi­ma da stanu`”.
A tre­ba­lo je da na­pi­še: „Bro­do­vi iz ku­ća pu­ca­ju, na­re­đu­ju bro­do­vi­ma da sta­nu”.
Mo­li­tva u vre­me­nu re­vo­lu­ci­je: „Go­spo­de, po­mi­luj i spa­si: Ma­ri­nu, Ser­jo­žu, Iri­nu, Alu, Lju­bu, An­dr­ju­šu, dje­cu, ofi­ci­re i neo­fi­ci­re, pi­tom­ce i ne­pi­tom­ce, Ru­se i ne­ru­se, Fran­cu­ze i ne­fran­cu­ze, ra­nje­ni­ke i ne­ra­nje­ni­ke, zdra­ve i ne­zdra­ve, pri­ja­te­lje i ne­pri­ja­te­lje, po­zna­ni­ke i ne­po­zna­ni­ke...”
(Na­sta­vi­će se)