-Pre­veo: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić


Uno­si­mo stva­ri i oslo­ba­đa­mo ko­či­ja­ša. Du­nja, ta­ko se zva­la že­na, ho­će da me pra­ti. Uzi­mam je­dan od dva krim­ska hlje­ba. Kre­će­mo raz­ro­va­nom uli­com. Ne­bo tek po­či­nje da se svi­je­tli. Ogla­ša­va­ju se zvo­na.
Skre­će­mo u so­kak. Pred na­ma sed­mo­sprat­na ku­ća. Zvo­nim. Iz­la­ze dvo­ji­ca u bun­da­ma i pod šu­ba­ra­ma. Je­dan je kre­snuo ši­bi­cu i di­rekt­no osvi­je­tlio mo­je li­ce.
– Što že­li­te? –Tek što sam sti­gla iz Kri­ma i ho­ću kod svo­jih.
– Pa ovo je ne­ču­ve­no. Tek je šest sa­ti iz­ju­tra, a že­na ho­će da pro­va­li u ku­ću! – Ja ho­ću kod svo­jih.
– Us­pje­će­te. Ali do­đi­te u de­vet sa­ti, pa će­mo da po­gle­da­mo.
Tu se uklju­ču­je slu­žav­ka, mo­ja pra­ti­lja: – Ama što vam je, go­spo­do, ona ima ma­lu dje­cu, ko zna ot­kad ih ni­je vi­dje­la. Ja ovu že­nu do­bro po­zna­jem. Ona je po­zna­ta i po­u­zda­na lič­nost. Pa ovo je nje­na ku­ća.
– Sve­jed­no, mi je sa­da ne smi­je­mo pu­sti­ti unu­tra.
Ja ni­je­sam iz­dr­ža­la: – A ko ste to – vi? – Mi smo kuć­no obez­bje­đe­nje.
– A ja sam ta i ta, že­na svog mu­ža i maj­ka svo­je dje­ce. Pu­sti­te me unu­tra, ina­če ću ja i ta­ko ući.
Na­po­la pro­pu­šte­na, a na­po­la na­sil­no, ula­zim u ku­ću i pe­njem se uza ste­pe­ni­ce. Slu­žav­ka do­vi­ku­je za mnom: – Sre­ćan su­sret! Ku­cam. Vra­ta sta­na se otva­ra­ju.
– Spa­va li Ser­jo­ža? Gdje je nje­go­va so­ba? Istog tre­nut­ka vi­čem sa pra­ga: – Ser­jo­ža! To sam ja. Sa­mo što sam sti­gla. Ima li Vas ov­dje, ili ne­ma? Pu­to­va­la sam tri da­na. Do­ni­je­la sam Vam hljeb. Opro­sti­te što je tvrd. U vo­zu sam se upo­zna­la sa Pu­ga­čo­vim. Ser­jo­ža dra­gi, je­ste li vi ži­vi i zdra­vi?..
Tog istog da­na uve­če ja, Ser­jo­ža i nje­gov pri­ja­telj Golj­cev pu­tu­je­mo u Krim.
U Kok­te­be­lju nas do­če­ku­je đa­vol­ska sni­je­žna olu­ja. Mo­re us­ta­la­sa­no, po­bi­je­lje­lo od pje­ne. I ogrom­ni bi­je­li he­bo­vi. Bez­gra­nič­na fi­zič­ka i du­šev­na ra­dost Mak­sa Vo­lo­ši­na kad je ugle­dao Ser­jo­žu ži­vog. Pr­že­ći luk na ti­ga­nju, gla­sno je po­čeo go­vo­ri­ti Ser­jži i me­ni o da­na­šnjoj, sju­tra­šnjoj i po­sli­je­sju­tra­šnjoj sud­bi­ni Ru­si­je: – A da­lje će se, Ser­jo­ža, u na­red­nih pet go­di­na, u Ru­si­ji do­ga­đa­ti to i to... Za­pam­ti mo­je ri­je­či: te­ror, gra­đan­ski rat, ubi­ja­nja, stra­že, hap­še­nja, di­vlja­nje, krv, krv, krv...
Sa Golj­ce­vim sam po­šla da ku­pi­mo hljeb. Pro­la­zi­mo po­red ka­fa­ne Otu­zi. Na zi­do­vi­ma pla­ka­ti sa bolj­še­vič­kim pro­gla­si­ma. Za sto­lo­vi­ma sje­de du­go­bra­di ta­ta­ri. Po­la­ko pi­ju, šte­dlji­vo raz­go­va­ra­ju, od­va­žno se kre­ću. Za njih je vri­je­me sta­lo. Pro­gla­si sa pla­ka­ta uža­sno bo­du u oči. A što je Ta­ta­ri­ma sta­lo do nas? Do na­ših luk­su­znih auto­mo­bi­la, le­njin­skih, troc­kih, do no­vo­ro­đeng pro­le­te­ri­ja­ta, do bur­žo­a­zi­je?... Ima­ju oni svo­ja ima­nja, svo­je vi­no­gra­de, svo­je bri­ge....
A ja 25. ok­to­bra mo­ram na­zad, u Mo­skvu. Si­ro­ta maj­či­ca Mo­skva, či­tav front mo­ra da odi­je­va i obu­va. Ne, nas Mo­skva ne vri­je­đa. Vi­še od sve­ga nas zbu­nju­ju no­vi­ne na ro­zom pa­pi­ru. Bolj­še­vi­ci go­vo­re da oni ne že­le da pro­li­va­ju krv. Oni gle­da­ju svo­ga po­sla.
(Na­sta­vi­će se)


Spor o pu­še­nju

 Po­no­vo sam u va­go­nu. U va­zdu­hu, nad mo­jom gla­vom, vi­se tri ri­je­či: bur­žu­ji, ofi­ci­ri i kr­vo­pi­je. U Ru­si­ji je mla­da re­vo­lu­ci­ja, a u Fran­cu­skoj sta­ra, usta­ja­la. I go­spo­da­ri i na­rod ima­ju istu, ru­sku, ko­žu. U ku­peu, pre­ko pu­ta me­ne, dri­je­ma go­ja­zni, do­bro­ćud­ni sa­put­nikk i ka­že: – Vi ste, vje­ro­vat­no, Mo­sko­vljan­ka? Kod nas na ju­gu ta­kvih ti­po­va ne­ma. Go­spo­đa, a pu­ši! Ono, svi lju­di i že­ne su rav­no­prav­ni, ali, ipak, ni­je pri­rod­no da sve go­spo­đe pu­še. To ni za njih ni­je do­bro. I glas im od du­van­skog di­ma gru­bi, gu­bi nje­žnost. Mu­škar­ci­ma je ne­pri­ja­tan za­dah di­ma iz žen­skih usta. Što Vi o to­me mi­sli­te, go­spo­đo? – Vi ste, na­rav­no, u pra­vu. Pu­še­nje je sa­mo ru­žna i štet­na na­vi­ka.