Pre­veo: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić


A on­da se, iz­ne­nad­no, od­jed­nom, smi­rio i na­sta­vio: „Uosta­lom, on ni­je bu­da­la. Mo­ra da je imao ne­ke svo­je raz­lo­ge da ule­ti u va­tru. Smi­re­nost opet iz­ne­nad­no pro­la­zi i on se po­no­vo uz­ne­mi­ra­va. On je po stru­ci in­že­njer, spe­ci­ja­li­sta za mo­sto­grad­nju. Ali ko­me da­nas tre­ba­ju mo­sto­vi? Mo­žda dr­ža­vi? Mo­žda ca­ru? Ko zna?” Ja ni­je­sam iz­dr­ža­la: „I moj muž je u Pe­de­set še­stom pu­ku.
– Muž? Zar ste Vi uda­ti! Ni­ka­da ne bih po­vje­ro­vao. Mi­slim da za­vr­ša­va­te gim­na­zi­ju. I Vi ste na­rav­no, mno­go uz­ne­mi­re­ni? – Da. Ne znam ka­ko ću do­pu­to­va­ti.
– Do­pu­to­va­će­te. Sre­šće­te se. Ali mo­lim Vas, zar Vaš su­prug ni­je sam se­bi ne­pri­ja­telj! Pret­po­sta­vljam da je i on ve­o­ma mlad? – Dva­de­set tri go­di­ne.
– Eto vi­di­te! Pa ka­ko da se ne uz­ne­mi­ra­va­te! Eh da su me­ni dva­de­set tri go­di­ne i da imam ta­kvu že­nu... Ali me­ni su pe­de­set tri, i ne­mam ni pri­bli­žno ta­kvu že­nu...
U se­bi mi­slim: „U to­me i je­ste pro­blem”, ali se ipak, shva­ta­ju­ći be­smi­sle­nost sve­ga, ne­ka­ko smi­ru­jem. Do­go­va­ram se sa za­na­tli­jom da sa sta­ni­ce za­jed­no na­sta­vi­mo put, iako ne ide­mo u istom prav­cu. On pu­tu­je na Ta­gan­ku, a ja u Po­ar­sku. Za de­set mi­nu­ta sti­že­mo u Mo­skvu. Či­ni se da po­či­nje svi­ta­nje, ili se to po­ma­lo na­zi­re ne­bo. A na­še oči su na­vik­nu­te na mrak. Pla­šim se tog pu­ta. Sa sta­ni­ce sat na ko­či­ja­ma do ku­će. Bo­jim se sa­zna­nja da ni­je živ. Ako bu­de ubi­jen, i ja ću umri­je­ti. Bez nje­ga ne že­lim da ži­vim. Sti­že­mo u Mo­skvu. Iz­la­zi­mo iz vo­za. Mrak. U grad se mo­že ući sa­mo sa pro­pu­sni­ca­ma. Ja imam pro­pu­sni­cu, ali sa­svim dru­gu. Na mo­je ime, ali za ula­zak u dru­gi grad. Pro­pu­šta­ju me. Uzi­mam ko­či­je. Za­na­tli­ja je, na­rav­no, iš­če­zao. Ko­či­jaš ne­što pri­ča. Ja ga ne slu­šam. Ko­či­je po­ska­ku­ju po ra­zo­re­noj uli­ci. Tri pu­ta nas za­u­sta­vlja­ju lju­di sa fe­nje­ri­ma. Tra­že pro­pu­sni­cu. Pru­žam je. Oni je vra­ća­ju, ni­šta ne gle­da­ju­ći, i pro­pu­šta­ju nas.
Su­sret sa svo­ji­ma
Po­la šest. Svi­će. Ogla­ša­va­ju se pr­va zvo­na. Ne pre­po­zna­jem put. Mo­žda ko­či­jaš vo­zi za­o­bi­la­zno. Uli­ce sa­svim pu­ste. Imam uti­sak da ko­či­jaš stal­no skre­će uli­je­vo, kao i mi­sli u mo­joj gla­vi. Či­ni mi se da od­ne­kud do­pi­re mi­ris po­ko­še­ne tra­ve. Stra­že pu­ška­ra­ju, zna­či ne­gdje se ne­ko ne pre­da­je.
O dje­ci ni ri­je­či. Ako Ser­jo­že ne bu­de, ne­će bi­ti ni me­ne. Ni Ari­ad­na – Ala bez nas dvo­je ne­će ži­vje­ti. Ne­će i ne mo­že. Kao ni ja bez Ser­jo­že.
Cr­kva Bo­ri­sa i Gle­ba. Na­ša. Po­var­ska. Skre­će­mo u naš Bo­ri­so­gleb­ski so­kak. Bi­je­la zgra­da Bo­go­slo­vi­je. Po­red nje dječ­ja ga­le­ri­ja. Ču­ju se dječ­ji gla­so­vi. Li­je­vo drev­ni dom u ko­je­mu je ne­ka­da ži­vio grad­na­čel­nik. Do nje­ga još jed­na ku­ća, pa na­ša. Is­pred nje su dva dr­ve­ta. Iz­la­zim iz ko­či­ja. Uzi­mam svo­je stva­ri. Ka­pi­ja se otva­ra. Po­ja­vlju­ju se dva mu­škar­ca u po­lu­voj­nič­koj uni­for­mi. Pri­la­ze mi i go­vo­re: – Mi smo kuć­no obez­bje­đe­nje. Šta že­li­te? – A ja sam ta i ta. Uovoj ku­ći ži­vim.
– Na­re­đe­no nam je da no­ću ni­ko­ga ne pu­šta­mo unu­tra.
– On­da, mo­lim vas, po­zo­vi­te slu­žav­ku iz sta­na broj tri”.
– Mi ni­je­smo va­še slu­ge.
Ži­va ni­je­sam
Ja sam po­če­la da pla­čem. Oni odo­še. Če­kam. Ži­va ni­je­sam. Tre­su mi se no­ge na ko­ji­ma sto­jim, i ru­ke u ko­ji­ma dr­žim pr­tljag. Imam uti­sak da mi je sr­ce sta­lo. Da ni­je tu ko­či­jaš, po­lu­dje­la bih. Či­ni se da če­ka­mo bes­kraj­no du­go.
– Šta će­mo, go­spo­đo – pi­ta ko­či­jaš – ja mo­ram još i na Po­krov­sku da stig­nem? – Sa­če­kaj­te, mo­lim vas. Do­pla­ti­ću za če­ka­nje.
Za­hva­ta me ti­hi užas. Šta ću ako mi ode ko­či­jaš? On mi je je­di­na na­da. On mi zna­či ži­vot... Spu­štam stva­ri na ze­mlju. Otva­ram ta­šnu i bro­jim no­vac: tri ru­blje, de­set, dva­na­est, se­dam­na­est... Ne­mam vi­še. A tre­ba do­pla­ti­ti pe­de­set. Oda­kle da ih stvo­rim? Gdje da ih na­đem? Ču­jem ko­ra­ke. Otva­ra­ju se pr­vo jed­na, pa po­tom i dru­ga vra­ta, na kra­ju i ula­zna. Po­ja­vlju­je se ne­po­zna­ta že­na u ha­lji­ni. Ja ne če­kam da ona pro­go­vo­ri: – Je­ste li vi no­va slu­žav­ka? – Je­sam.
– Da li je go­spo­din ubi­jen? – Ni­je. Živ je.
– Je li ra­njen? – Ni­je.
– Ka­ko ni­je? Pa gdje je on bio či­ta­vo ovo vri­je­me? – U Aek­san­drov­skom, sa pi­tom­ci­ma. Ko­li­ko smo mi ov­dje zbog nje­ga stra­ha pre­tr­pje­li. Hva­la Bo­gu, Go­spod ga je sa­ču­vao. Sa­mo je ve­o­ma mr­šav. I sa­da je on u N-skom so­ka­ku kod po­zna­ni­ka. Svi su, hva­la Bo­gu ži­vi, sa­mo vas če­ka­ju.
– A da li ima­te tri­de­set tri ru­blje? Tr­ba da do­pla­tim ko­či­ja­šu.
– Na­rav­no, ka­ko da ne. Sa­mo da od­ne­sem stva­ri.
(Na­sta­vi­će se)